- Либерали су 90-их на челу са Јегором Гајдаром уништили руску индустрију, а данашња либерална стратегија своди се на једно: учинити да све буде као у време деде (Бориса Јељцина). За све су криве санкције и претеране амбиције које су дошле до изражаја у буџету. Довољно је учинити спољнополитичке уступке (читај признати капитулацију) пред Западом, и санкције ће бити укинуте, вратиће се раније увозно изобиље, и поново ће моћи да се троши, троши и троши…
- Где наћи новац за потрошњу у условима кад руски енергетски ресурси немају стару вредност, а индустрија је уништена? Па, смањити расходе! Смањити број бескорисних пензионера који премало троше – оставити потрошаче. Смањити империјална обележја – расходе на одбрану, али оставити увозне деликатесе…
- Инстинкт самоодржања овим поводом подсећа да нације које нису способне да бране своје интересе с оружјем у рукама иду у ражњиће. Да нације које нису способне да створе модерну развијену индустрију и које у потпуности зависе од увоза и у својем економском циклусу, и у свом животном стандарду, не иду чак ни у ражњиће – бацају их као храну псима. Да нације које се подвргну самокастрацији одустајањем од индустријске и демографске политике – тешко да ће дуго потрајати
- Све те једноставне истине инстинкта самоодржања потпуно надјачава главни либерални инстинкт – трошити. У претходној епохи необуздану потрошњу било је могуће обезбедити уништавањем индустријског потенцијала земље. Затим се појавила јединствена могућност која је задовољавала све – скупа нафта. Али, нафтни мехур је пукао. А људи који су уништавали производне снаге наше привреде злобно се осврћу око себе с питањем: „Хајде некога да поједемо, а онда да отворимо капију?“
„Где ће бити леш, тамо ће се окупити лешинари“. Где лежи готово мртво тело руске рубље, тамо се са кликтањем окупљају либерални економисти да продискутују где би још могло да се одсече живог меса са руског буџета.
Те припреме за гозбу смањења буџета на Гајдаровском форуму изгледале су прилично застрашујуће.
Из мистериозних разлога наши либерални економисти мрзе велики буџет. Мрзели су га чак и онда када је буквално пуцао од новца, тада су на све начине покушавали да га смање.
Сада, када будућност рубље не изгледа весело, управници руских финансија – бивши садашњи, будући и потенцијални – ухватили су се за идеју смањења буџетских расхода с таквом страшћу, да се јавља сумња: да то није главни, једини економски инструмент у који се иоле разумеју.
Смањити расходе, смањити новчану масу и учити грађане да стежу појас – то је све што они умеју.
Међутим, никога од наших обичних грађана не треба учити да штеди. Из сопственог релативно недавног искуства знам да ако си при здравој памети, онда ћеш, кад останеш без новца, за месец-два прилагодити целу структуру потрошње тако да не правиш дугове, а при том ћеш, можда, нешто и уштедети.
Али, проблем је што за преживљавање ни приватног домаћинства ни националне привреде није довољно умети штедети. Привреда треба да буде не само штедљива, већ и да зарађује. Да би се преживело у време кризе, потребни су нови извори прихода – и као замена за пресахле старе, и просто нови.
А са тим су наши либерални економски гуруи увек имали проблем – још од времена Гајдара и одустајања од Крима. Подсетићу младог или заборавног читаоца да се суштина такозваних Гајдарових реформи уопште није састојала у увођењу „слободе трговине“ и „преласку на тржиште“ (што би спровела и свака иоле разумна совјетска и постсовјетска влада), у смањењу буџетског дефицита, ограничавању инфлације и нестварању дугова – инфлација је била чудовишна, позајмљивање апсурдно, буџетски дефицит бесмислен.
Суштина „Гајдаровсих реформи“ састојала се у свеобухватном уништавању „планске социјалистичке привреде“. То јест не планског модела управљања привредом социјалистичког типа, већ привреде као такве – фабрика, новина, пароброда. Све то – све производне снаге нације, стечене заиста претешким, крвавим, често и ропским радом у ХХ веку, биле су проглашене „неефикасним“ и погодним само за старо гвожђе и распродају по деловима.
Јегор Гајдаров
Прави дефолт није се догодио 1998. године (тај дефолт је озбиљно погодио само незнатан број шпекуланата и више је прочистио ваздух), већ 1992, када је држава која се сматрала власником милиона индустријских и пољопривредних објеката, објавила да не уме и не зна како њима да управља, па су зато они неефикасни, а да су они који у њима раде паразити који могу да иду где им је воља.
„Гајдарове реформе“ састојале су се у признавању управљачке ништавности тек рођене државе под именом „Руска Федерација“, а у тим „реформама“ за „понос“ је била само дрскост са којом је та ништавност била призната јер је огромна количина индустријске имовине заједно са људима била напросто отписана.
Уместо „неефикасних“ производних снага – индустрије алатних машина и индустрије апарата и инструмената, електронике и авио-индустрије – стигао је незамисливи блуд потрошње увозних производа. Русија се, као нека пијана курва, ухватила за „флашу увозног пива“ и покушала помоћу ње да пронађе животну срећу. Инжењери високотехнолошких индустријских грана моментално су се претворили у теткице које у великим шареним јефтиним торбама довозе из Истанбула свакакве крпице и то продају по московским бувљацима. Тада су коначно постали „ефикасни“.
Данас, чини се, више нико не оспорава да су већини предузећа совјетске индустрије били потребни релативно скромни напори на реформисање, редизајнирање, прављењу квалитетног маркетинга, напори за очување тржишта земаља трећег света и учвршћивање позиција на унутрашњем тржишту. Чак је и белоруска привреда, која није била богзна колико развијена и којом се није управљало богзна како, то успела. Русији би то успело сјајно.
Али…
Као прво, то није било у складу с интересима консултаната Гајдарове владе, који су били заинтересовани не да се на светском тржишту појави нова конкуренција, већ за њено уклањање.
Као друго, за тај задатак нису били довољни више него скромни управљачки таленти „ефикасних менаџера“ либералне екипе.
А као треће, наравно, све је то било неспојиво с фетишом потрошње увозних производа, који се претворио у националну идеју Русије 1990-тих. Ту, будимо праведни, Гајдаровој екипи нема шта да се пребаци – они нису створили тај фетиш, већ су само задовољавали страсти побеснелог малограђанина. Понуда није била адекватна потражњи.
Није то некакво оправдање, али је образложење.
Прави злочин руских либерала почео је 2000-тих година. Када је после искуства са успешном индустријском политиком кабинета Примакова-Масљукова, после раста цена нафте, који је земљи донео значајне инвестиционе резерве, сам разговор о инвестицијама у оквиру Кудринове финансијске политике био просто незамислив.
„Кудринов модел“ је дозвољавао било шта – расипање, разбацивање, крађу, заташкавање проблема новцем, – само не индустријску политику. Напротив, РФ је летела пуном паром у СТО, као брод са Дикаприом на ледени брег – и то без икакве наде за преживљавање.
Петнаест дугих година високих цена нафте било је просто проћердано, а последњи остаци индустријских грана које су правиле производе с високом додатом вредношћу преминули су у мукама. Данас, када је нафта, а с њом и остале сировинске робе, изгубила улогу локомотиве буџетских прихода, њу једноставно нема шта да замени, пошто напросто немамо индустрију ни за замену увозних производа, ни за потискивање увозних производа и смањење долазећег спољнотрговинског дефицита.
У том светлу, дискусије „гајдароваца“ о смањењу расхода највише подсећају на виц о алкохоличару: „Тата, вотка је поскупела – да ли то значи да ћеш мање пити? – Не, синко, то значи да ћеш ти мање јести“.
Руски либерали, који су се одрекли индустријске политике у „тмурним“ годинама, под изговором „да се избегне инфлација“ и „да се не уништавају штедње пензионера“, одричу се исте те политике и данас – под истим изговором. Али, пошто се инфлација свеједно убрзава, они предлажу… да се уништи штедња пензионера заједно са самим пензионерима – да се повећа старосна граница за одлазак у пензију, па ни саме пензије нису потребне. Зашто?
Либерали ништа друго не умеју. Само да смање расходе и организују увозне гозбе.
Данашња либерална стратегија, која се чује и на таквим форумима и ван њих, своди се на једно: учинити све као у време деде. За све су криве санкције и претеране амбиције које су дошле до изражаја у буџету. Довољно је учинити спољнополитичке уступке (читај признати капитулацију) пред Западом, и санкције ће бити укинуте, вратиће се раније увозно изобиље, и поново ће моћи да се троши, троши и троши…
Где наћи новац за потрошњу у условима кад руски енергетски ресурси немају стару вредност, а индустрија је уништена?
Па, смањити расходе! Смањити број бескорисних пензионера који премало троше – оставити потрошаче. Смањити империјална обележја – расходе на одбрану, али оставити увозне деликатесе…
И, наравно, ради помирења са Западом, мораће да се жртвују неки политичари који су за њега неприхватљиви и да се одустане од низа територија и претензија. Али, зато ће поново моћи да се троши…
Либерални инстинкт потрошње – који је у нашем „великом парламенту инстинката“ (како је то назвао велики зоолог Конрад Лоренц) у фотељи правог диктатора, код којег нема места за дискусију – захтева да се одмах запуше уста инстинкту самоодржања који једва даје глас од себе.
Инстинкт самоодржања подсећа да нације које нису способне да бране своје интересе с оружјем у рукама иду у ражњиће. Да нације које нису способне да створе модерну развијену индустрију и које у потпуности зависе од увоза и у својем економском циклусу, и у свом животном стандарду, не иду чак ни у ражњиће – бацају их као храну псима. Да нације које се подвргну самокастрацији одустајањем од индустријске и демографске политике тешко да ће дуго потрајати. Да нације које једу своје старце тешко да ће живети срећно и са мирном савешћу.
Све те једноставне истине инстинкта самоодржања потпуно надјачава главни либерални инстинкт – трошити.
У претходној епохи необуздану потрошњу било је могуће повећавати путем уништавања индустријског потенцијала земље. Затим се појавила јединствена могућност која је задовољавала све – да се гута из нафтног мехура. Мехур је пукао, бучно и уз прскање уоколо. И данас ти исти људи који су уништавали производне снаге наше привреде злобно се осврћу око себе с питањем: „Хајде некога да поједемо, а онда да отворимо капију?“.
У тврђави под опсадом први и најважнији услов, да би се успешно преживела опсада, јесте да се на време неутралишу сви који би непријатељу отворили капију. А и сви људождери.
Факти
