Трговиште – Када смо минуле среде стигли у Трговиште, педесетак километара удаљено од Врања, у главној улици Краља Петра Првог Карађорђевића затекли смо неуобичајено много људи за овако мало место. Разлог смо убрзо сазнали. У великој сали Дома културе дељени су новогодишњи пакетићи за сву децу са подручја општине, па су се овамо сјатили родитељи и деца са свих страна најудаљеније пчињске комуне, која је скрајнута са свих главних путева. Био је то догађај дана, којем је присуствовао и први човек општине Ненад Крстић.
Страни донатори донели су малу радост малишанима и њиховим родитељима, али за бољи живот варошице на Пчињи недостају много крупније ствари. Ни људи, ни временске ћуди нису били наклоњени овој пограничној општини, која са Македонијом дели 47 километара државне границе. Људи су брзо нестали са улице, а председник општине Ненад Крстић у свом кабинету прича за „Политику” да је проблем број један како очувати становништво у комуни која је према статистичким показатељима најсиромашнија у републици.
После Другог светског рата овде је живело 30.000 становника. Првих дана по завршетку рата, у два дана, каже Крстић, територија је остала без 5.000 житеља, колико данас укупно има становника. Два догађаја довела су до пражњења територије. Први је одлука о колонизацији кумановских села, када је отишло две и по хиљаде људи, а исто толико житеља отишло је у процесу колонизације у Војводини, тачније у Каравукову. Око шест стотина бораца са овог подручја положило је живот на олтар слободе у Другом светском рату.
Осамдесетих година прошлог века у привреди је радило и до 2.800 запослених, највише у погонима врањских колектива „Симпо” и „Јумко” и матичне фабрике „Пчиња”, у којој је у најбољем периоду било 540 радника. Фабрике су се гасиле једна по једна, а погони „Пчиње” зврје сабласно празни у центру Трговишта. Данас је запослен тек сваки пети становник општине, а просек примања је 25.118 динара. После гашења фабрика, над Трговиштем се надвила и ћуд природе. У великој поплави 2010. године Пчиња је однела мостове, путеве, објекте, направила праву пустош. Четири године касније, кренула су клизишта која су донела нове невоље, а у њима је нестало десет породичних кућа.
Како са предвиђеним буџетом од 517 милиона динара закрпити све рупе, покренути инвестиције, санирати последице поплава и клизишта, реализовати пројекте, обезбедити социјална давања, питамо председника Крстића.
– Када смо дошли на власт, затекли смо велике проблеме и кренули да оживљавамо једну по једну институцију: месне заједнице које су све биле у блокади, школе, социјалу, културу… Само „Комуналац” имао је дуг од сто милиона динара. Ово јавно предузеће имало је само један мотокултиватор за изношење смећа, а данас има петнаест возила. У јавним предузећима и у самој општини нису биле исплаћене плате. Мој претходник имао је плату од 136.000 динара, ја сам своју смањио на 76.000. Смањили смо плате свим општинским функционерима. Од 2012. године доста нам помаже Влада Србије, како новчаним интервенцијама, тако и за реализацију пројеката. Обнављамо мостове и путеве оштећене у поплавама. Држава нам је помогла да изградимо свих десет кућа несталих у клизишту, поред којих смо подигли и нову трафостаницу. Приоритет нам је да задржимо становништво, због тога највећу пажњу поклањамо популационој политици. За свако новорођенче дајемо по петнаест хиљада динара, а за сваку незапослену мајку по десет хиљада месечно док дете не наврши годину. За сваки склопљени брак за лица изнад 35 година дајемо по две хиљаде евра у динарској противвредности, а за сваки брачни пар без деце дајемо субвенције за сваки покушај вантелесне оплодње – набраја наш саговорник.
Када је реч о привреди, држава је помогла општини да откупи део погона пропале „Пчиње” и да их понуди у закуп или на продају инвеститорима. Једна грчка фирма ускоро треба да отвори погон за прераду и конзервирање рибе. Три километра узводно од града, на Пчињи постоји запуштени пастрмски рибњак који ће бити стављен у функцију. Грци планирају да запосле педесетак радника, а ако производња крене, намеравају да своју фабрику из Албаније преселе у Трговиште и запосле још стотину људи. Константинос Мескурис из Атине, који има производњу колача у Пернику у суседној Бугарској, жели да прошири производњу у Трговиште и да запосли 50 до 80 радника.
– Дајемо разне олакшице инвеститорима, општинске службе су им на располагању и труде се да што брже обезбеде потребне дозволе. За нас је најважније да ће у оба погона више од 70 одсто бити женска радна снага јер мушкарци лакше долазе до посла – истиче Ненад Крстић.
Аутор: Милан Момчиловић, Политика.рс
Фото М. Момчиловић
