УНМИК полиција је добила позив да се нешто дешава у Улици Ђуре Јакшића 15 у Приштини. Увече, 21. септембра 1999. године, изашли су на терен. У кући, на којој су споредна улазна врата била отворена, на поду спаваће собе затекли су убијеног Момира Стокућу, фоторепортера и сарадника “Политике”. Од тада полиција се није бавила овим убиством.
Података о овом убиству нема ни у Еулексу, нема га ни Специјално тужилштво Косова, нити српско Тужилаштво за ратне злочине. И поред тога што УНС годинама уназад подсећа на овај злочин, најближег рођака, Момирову сестру Бранку Дамњановић, за 19 година од како је њен брат убијен није позвао ниједан истражни судија.
– Једино што га се ви новинари сетите, каже она у сведочењу за УНС.
Време смрти
– Мома је имао 50 година, није био ожењен и живео је са мамом у насељу градић Пејтон, а ми у пешачкој зони Приштине. По доласку међународних снага, јуна 1999, остали смо у граду јер никоме ништа нисмо скривили. Нисмо излазили напоље, али су нам помагале комшије. Када би се пред улазом раздрали људи са пушкама: Јел има у згради српских свиња? Они би одговорили, нема, прођите. Међутим, крајем августа мама се разболела и морали смо из Приштине. Мома није хтео. Неће мене нико да истера, нећу да идем, дошла је међународна заједница и решиће се то, понављао је стално. Из Ниша смо га звали свакодневно, али није причао о проблемима. Сећам се јасно, када смо се коначно сместили у селу крај Ниша, питао је мог супруга Славка – како би било када би и ја дошао.
То је било неколико дана пред убиство.
– Био је 21. септембар. Мома се није јављао на телефон. Замолила сам колегу да га обиђе, сада мислим да је већ знао шта се Моми десило. Увече нас је позвао кум из Београда, тихо упитао – јесте ли гледали Б92? Ако нисте, идите купите новине. Била је само кратка вест да је Стокућа убијен у улици Ђуре Јакшића у Приштини. Бол је био неописив, шок, неверица. Колега из Приштине ми је одмах рекао да ће ми помоћи, али ми је казао немој случајно да са тобом долазе муж и син. И немој да облачиш црнину док не пређеш Мердаре. У Приштини сам право отишла у Центар за мир и толеранцију, где ми је једна девојка, Стокућа се исто презивала, помогла.
Метак као доказ
Из Центра за мир и толеранцију, сећа се Бранка Дамњановић, организован јој је одлазак у болницу са пратњом.
– Мома је био покривен. Чим сам подигла чаршав, препознала сам га. Рекли су ми да морамо до полиције. У канцеларији је био један странац и девојка, преводилац. Извадио је метак из фиоке и показао ми га. Тим метком је убијен, рекао ми је. Питала сам да ли је то метак из очевог пиштоља? Рекао је не. Тај пиштољ смо нашли у вашој кући. Пуцано је из другог.
Бранка сведочи, да су је на њену молбу, потом одвезли до породичне куће, на место где јој је убијен брат.
– Наша кућа је имала два улаза, с предње и задње стране. Када смо ушли са те задње, у кухињи и предсобљу је све било испомерано, као да су се ту гурали. На поду Момине собе су били његов џемпер и панталоне. Тек касније сам схватила су прекрили флеку крви. Нисам приметила да је ишта више претурано, покрадено. Рекли су ми да је ово место злочина, да не дирам пуно, али могу да узмем нешто од Моминих ствари. Под тим стресом сам узела нешто гардеробе и новинарску акредитацију Политике од које се није одвајао. У Приштини нисам могла да га сахраним. Епископ Атанасије Јевтић ми је рекао да могу да га сахраним у Грачаници и дао ми белу кошуљу да обучем Моми.
Пријава нестала
Ни после годину дана од полиције није добила никакву информацију о убиству брата. Кренула је сама да тражи.
– Ја јесам одмах питала да ли знају ко је ово урадио? Да ли знају ко је јавио шта се дешава у Моминој кући? Али, одговора није било. УНМИК полиција ми је дала папир који сам морала да оставим у болници када сам преузимала тело. Тада сам се кући вратила са једним документом, са умрлицом. Наредне године, са комшијом Албанцем, отишла сам у полицију да питам за истрагу, да тражим неки одговор. Прво кажу документације је измештена, идите у архиву у бившој школи Владимир Назор, тамо онда ми одговоре: не, није код нас, идите на друго место. Нико није хтео да ми изађе у сусрет, све док коначан одговор није био – немамо ништа од документације. Тек тако – нема!
На сам помен имена, у породици Момира Стокуће, свима крећу сузе. До данас, кажу, не могу да прихвате његову насилну и необјашњену смрт. Материјалних успомена на њега је мало. Диплома Југословенског института за новинарство у Београду, једна фотографија младића загледаног у слике, исечци Књижевних новина и Политикина легитимација у пластичном омоту, онако како ју је Бранка Дамњановић подигла са пода породичне куће.
– Увек је носио апарат са собом, био је његова љубав. Имао је малу лабараторију у којој је развијао фотографије. Волео је људе. Сликао их је како замишљени седе, у покрету. Обожавао је планинарење и цело Косово на ногама прошао, сликао је прелепе пејзаже. Волео је да чита. У нашу кућу су стално поштом стизале књиге. Обожавао је и писао је за Књижевну реч. И тако образован човек да буде, тако наиван. Да тако остане…
Ј. Л. Петковић – Вести
