Неолитско налазиште на Дунаву код Гроцке две и по године је затворено, а посетиоци могу да се са вредном ризницом упознају само кроз мултимедијалну презентацију
Ако би се претпоставке археолога потврдиле, испоставило би се да је Винча један од првих европских градова. Тако каже Драган Јанковић, кустос неолитског налазишта на Дунаву, које је две и по године затворено. Разлог што су експонати постали недоступни очима шире јавности, према његовим речима, јесте дотрајалост простора у којем су били смештени.
Самим тим, налазиште од 15 хектара остаје и ван делокруга археолога, јер нема ни ископавања. Ово је утолико горе ако се зна да је, како Јанковић каже, истражено само око 1.000 квадрата. Од тога, неколико стотина чини „профил” налазишта – десетак ископаних метара до којих се може стићи бродом „Истар” Ђорђа Радовановића. Овај искусни речни вук одлучио је да бар делимично компензује „невидљивост” Винче, па тако годинама организује аранжмане за заинтересоване туристе. Крстарење подразумева обилазак „профила” налазишта и мултимедијалну презентацију на оближњем сплаву „Маестрал”, уз пратњу водича Драгана Јанковића.
– На овом профилу ископан је археолошки слој дебео десет метара, у који је утиснуто 7.500 година историје овог подручја, непрекидно насељеног, од неолита до данас. Мало је насеља у свету са тако дуговечним континуитетом – објашњава Јанковић док показује остатке запаљене неолитске куће скривене међу слојевима у профилу.
Цивилизацији која је насељавала ово подручје научници су дали име – винчанска. Зна се да је имала културу становања на много вишем нивоу од средњовековне. Све ископине указују да је Винча била градско, а не сеоско насеље.
– Ако се то докаже, онда је реч о једном од најранијих градова у Европи. То значи да већина становника није живела од пољопривреде, већ од трговине – истиче Јанковић.
Средином неолита, људи су научили да ђубре земљу, чиме су почели да се трајно везују за један простор, уместо дотадашњег сељакања пошто испосте земљиште.
– Ђубрење је омогућило стварање вишкова хране, па затим и трговину вишковима, па се тада јавља занимање „трговац” и потреба за градом. Будући да се око Београда стичусви важнији водотокови црноморског слива, овај део је био важна привредна раскрсница. То објашњава зашто је код Винче никло насеље – наводи Јанковић и објашњава зашто град није утемељен на ушћу Саве у Дунав, већ Болечице у Дунав.
– Река Болечица извире на Авали, планини богатој храном и ретким минералима, попут руде живе од које је овдашња цивилизација добијала пурпурну, црвену боју са којом је трговала. Пигмент црвене је редак у природи, па је та боја била стратешки производ. Зато је неолитским житељима било важно да преко Болечице имају директну везу са Авалом, извориштем сировина – објашњава Јанковић.
На периферији Београда нађени су остаци десетина насеобина из неолита, што иде у прилог претпоставци да је Винча била метропола, јер су око ње постојала сателитска насеља.
– Не зна се који је народ насељавао овај простор ни како се звао, али га зову винчанском цивилизацијом. Живели су на подручју већем од данашње територије Србије: од реке Босне на западу до Софијског поља на истоку и од Трансилваније на северу до Скопља на југу. У том простору пронађени су предмети које као да је радила иста рука – каже Јанковић.
Судећи по статуетама жена вађеним на налазишту, припадници винчанске цивилизације били су вешти грнчари. Имали су времена да се баве доколицом, јер 2.000 година нису ратовали.
– Насеља су градили без заштитних зидина или било каквих фортификација, а такође није нигде нађено оружје. Толико дуг период мира није се никада поновио у Европи. Зато су и имали високу културу становања, јер су могли да се посвете комфору, на којем је акценат у њиховом градитељству – каже Јанковић.
Када би се „врата” налазишта опет отворила за археологе, па још ако би научници потврдили досадашње претпоставке, Београд би могао да се подичи да су поједини његови делови међу светским рекордерима по томе колико су дуго настањени. Уместо тога, експонати сада могу да се виде само у „дводимензионалној” верзији, на видео-презентацији.
Али, то је већ нешто што није за дичење…
Д. Буквић
———————————————————–
Пожар конзервирао куће
Куће житеља винчанске цивилизације биле су дрвене, омалтерисане споља и изнутра мешавином лесног блата и плеве. Кад их је пламена стихија захватала, ватра би испекла малтер, на којем су остајали негативи дрвене конструкције.
– Као што је вулкан у Помпеји конзервирао античке куће и овде су остаци настамби видљиви захваљујући ватри. Зато знамо да су куће имале површину од 30 до 60 квадрата, са термоизолацијом на зидовима, а на патосу су биле дрвене греде на које је наношена мешавина блата и плеве. Тако су добили својеврсни топли под – каже Драган Јанковић.
