Војислав М. Станојчић: Апел за осуду Београда или Шарена братија „милобранитеља“

Није тешко наслутити да забринути потписници „Апела“ нису навели никакав податак на основу кога су закључили да Београд угрожава опстанак њиховог љубимца Мила Ђукановића

То су најпре 2016.  безуспешно наводно покушали руско-српски завереници, док најновију несрећу  некадашњој вековима блиској савезници братске Русије, данас припрема њено доскорашње „друго око у  глави“.

Оно што многи не знају и не виде (или то и не желе?) запазили су потписници „Апела  за осуду  угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда, који је стратег, покровитељ, иницијатор и наредбодавац односно власт Србије, Српска православна црква и највеће опозиционе странке Србије“.

У тренутку настајања овог написа, избројано је било је 120 ових видовитих људи и потписника „Апела“, а не треба сумњати   да ће њихов број непрестано расти. (Зар је мало  србомрзаца не само у бившој СФРЈ, већ и у самој Србији, који једва чекају да свој став искажу?)

Ови први потписници  на време су предосетили да дестабилизација Милове вишедеценијске владавине може да доведе до оружаних сукоба, губитака људских живота и великих разарања, а да опасност долази искључиво од Србије, односно од њене власти, удружене са Српском православном црквом и опозицијом.

А још је горе од свега што Европа, уопште не примећује шта се припрема у овом њеном делу, и, разумљиво, ништа и не предузима да се претеће зло на време препозна, пресретне и осујети.

Права је срећа што овај део Европе има увек будне појединце из разних делова бивше СФРЈ, који су се забринули за стање у својој околини и саставили „Апел“.

Шарена је то, веома шарена, братија његових потписника. У њој су  и бивши и садашњи политичари, писци, историчари, предузетници, кошаркашки учитељ, уметници, активисткиња, новинар стипендиста „Вашингтон pоста“, професори, адвокати, глумица,  популарни певач народњака, драматурзи, а да чорба буде гушћа, ту је и „велики пријатељ српског народа“, тужилац Хашког трибунала, Џефри Најс!

На списку су нека позната, нека непозната имена, али сва уједињена у потпису заједничке оптужнице против  власти у Београду „за покушај насилне дестабилизације Црне Горе, која је у својој државној независности, укинуте након српске окупације (баш тако!) 1918.“ успела да је обнови на референдуму 2006. године“.

Српска окупација Црне Горе? Шта ли то беше?

Крајем 1918. године, српска војска је под командом војводе Живојина Мишића  а у договору са Црногорским одбором за народно уједињење ушла  у Црну Гору, чиме је  она постала саставни део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нова држава била је у почетку подељена на 33 области, а од 1929. на девет бановина. Једна од њих била је Зетска, па је јасно да  за израз „српска окупација Црне горе“, коју србомрсци радо користе, нема баш много основа.

„Због значаја Црне Горе као водеће државе у евро-атлантским интеграцијама у југоисточној Европи“, пишу забринути потписници ‘Апела’, недопустива је пасивност европских институција и институција и влада демократских земаља у новом покушају дестабилизације Црне Горе на принципима политике Слободана Милошевића!“

Братију узбуњивача успаване Европе, предводе бивши политичари из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине, иначе веома заслужни за грађанске ратове у Југославији деведесетих година прошлог века,  распад земље и огромна разарања, а  уз неке овештале политичке раднице и раднике, следе и  нешто млађи јуришници на све што има српско обележје.

Није тешко наслутити да, забринути потписници „Апела“  за спас лика и дела Мила Ђукановића, нису навели никакав податак на основу кога су закључили да Београд угрожава опстанак њиховог љубимца на власти. Они „осећају и знају“ да се припрема дестабилизација Црне Горе, њен повратак у оквире српске државе и задовољили се тиме што су зазвонили на узбуну.

Ни један једини доказ нису поменули,  ниједан траг навели  који би могао да се прати и потврди колико је оправдана забринутост за Црну Гору и регион Стјепан Месић, Милан Кучан, Раиф Диздаревћ, Харис Силајџић, Богић Богићевић, Иво Вајгл, Соња Бисерко, Биљана Србљановић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Бојан Костреш, Иво Голдштајн, Филип Давид, Светислав Басара и остали знани и незнани.

Међу њима је и известан број грађана других држава (а о Џефрију Најсу и да не говоримо!) па је нејасно чиме се руководио  Хелсиншки одбор за људска права у Србији када их је позвао  да потпишу „Апел“.

И то није све. Могло би се поставити и питање да ли би Хелскиншки одбор за људска права у Хрватској или Федерацији БиХ, када  припреми  неки проглас против тамошњих власти, позвао и доказане хрвато или бошњакомрсце из наше републике да на њега ставе своје потписе?

Стање ствари