Вучић у Бриселу. Разотривање манипулације

Након више од десет месеци паузе због постизборне политичке кризе у косовској парадржави, 09. фебруара у Бриселу, настављени су политички разговори Београда и Приштине о имплементацији тзв. Бриселског споразума. У јавности разговори су очекивани са великом пажњом будући да је настала временска дистанца донела неколико значајних промена које су свака понаособ или интерактивно могле утицати на даљи ток процеса. У том смислу обратићемо пажњу на три видљива момента:

1. Kомпромитованог Тачија, неинвентивну Кетрин Ештон и уценама подложног Дачића, заменили су све потрошенији Вучић, политички нестабилни Иса Мустафа и амбициозна Федерика Могерини. Без обзира на чврстину задатих оквира никада не треба потценити значај који лични мотиви, тренутне позиције и политичке амбиције преговарача могу имати на ток неких преговора. Наравно, под условом да се преговори заиста и одржавају!

2. Пентагон је овога пута избегао директно мешање у сам преговарачки процес, за шта је током прошлих бриселских сесија био задужен Филип Рикер, који је буквално пред сваку бриселску рунду имао разговоре са сваким од актера “очи у очи” . На тај начин, иако формално није била учесник бриселског процеса, Америка је у потпуности контролисала његов ток. Овога пута није било те врсте директног притиска на званичне преговараче.

3. Геополитиче позиције свих актера (ЕУ, Србија, Косово) данас су битно другачије него у време отпочињања бриселских преговора, па и самог потписивања тзв. Бриселског споразума.

Европа данас, након повратних ефеката украјинске кризе, трагедије у Паризу и победе Сиризе у Грчкој дефинитивно није и не може бити она која је започела Бриселски процес. Ни политички, ни економски, ни интересно. Све приметније удаљавање ставовова Немачке и Француске по свим битним стратешким питањима, уз индиферентност Британије према дешавањима у Унији јасно указују да се у њеном функционисању појављују озбиљне пукотине које ће довести до темељног преиспитивања неких започетих пројеката, посебно оних око којих није било опште сагласности чак ни најутицајнијих земаља чланица. А Косово спада управо у такве.

Немачка, земља која је у ЕУ најтврђи заговорник косовске независности и притисака на Србију да што пре то овери својим признањем, има све више проблема да партнере убеди у оправданост таквог става, посебно након евидентних спољно-политичких промашаја Ангеле Меркел у Украјини и Грчкој. А и односи са Америком су јој све климавији.

Косово је на пут у Брисел кренуло изморено дугом постизборном кризом и једва формираном “владом” којој су скупштинску већину обезбедили Срби, и у којој је Тачи задржао све битне полуге моћи, а председник Иса Мустафа постао неомиљена политичка фигура и код бирача и код дојучерашњих опозиционих савезника. Силина и масовност недавних демонстрација у Приштини, у организацији Куртијевог “Самоопредељења”, то су најбоље показали.

Без обзира на стварне мотиве Мустафину позицију као преговарача додатно је отежавало масовно исељавање косовских Албанаца на Запад последњих недеља, као и односи у крхкој владајућој коалицији настали након изнуђене смене политички незрелог Александра Јаблановића. Отуда је Мустафин маневарски простор, пред пут у Брисел, био изузетно сужен, а то је другој страни отварало разне варијанте за наметање својих интереса у први план. Наравно, под условом да друга страна то жели и (опет!) да се преговори заиста и одржавају!

А та друга страна, Србија, наставак бриселског процеса дочекала је по свим битним параметрима слабија него што је била када је он привремено прекинут, иако Вучић упорно тврди супрутно. Но, његова демагогија звучи све испразније, држава је све урушенија и све је очитије да он није тај који контролише већ који је контролисан. Потпуно је огољено и његово лажно окретање Русији, коју је, притиснут “западним пријатељима”, почео да заобилази у широком луку. Последњи притисак од стране прозападних медија и НВО сектора, усмераван “топло-хладно” изјавама бриселских чиновника, показао је све његове политичке слабости и личне фрустрације, као и жалосну чињеницу да личне интересе брани много енергичније и упорније од државних.

Упркос томе, нови људи и нове околности, као и нестабилност косовске парадржаве отварале су могућност да се одбрана српских интереса постави на много здравије основе него до сада. И већина изјава Томислава Николића у последње време ишла је томе у прилог. Зато су они који верују да се у Бриселу заиста воде некакви преговори очекивали да ће отуда напокон стићи и неке добре вести. Сва је срећа што Ваш аутор не спада у такве иначе би био гадно разочаран када се у Београду, почетком фебруара, појавио Алистер Кембел и право са аеродрома похитао Вучићу. А тамо где је он за Србију нема добрих вести. Нити ће их икада бити. За оне који то још увек не знају, тај зли демијург анти-српске хистерије током злочиначког НАТО бомбардовања, човек са чијег поганог језика још увек капље крв недужних српских жртава, постао је практично ментор Вучићевог пропагандног тима, креатор спинова, човек задужен да нам у грло утера оне жабе које све немирније искачу из поцепане Вучићеве вреће. Његов долазак пре премијеровог одласка у Брисел могао се тумачити једино као припрема логистике како да се очекиване лоше вести јавности пласирају са што мање негативних рејтинг поена. А одатле до питања – како је Вучић знао да ће вести бити лоше – кратак је логички пут.

Вучићеве бриселске опсене

И вести су заиста биле лоше. За Србију, наравно. Вучић је у само једној бриселској сесији косовској парадржави предео целокупно правосуђе са судовима и тужилаштвом, омогућивши тако заокруживање правног система самопроглашене државе „Косово“. Да се кратко подсетимо шта у пракси значи његово потписивање Споразума о правосуђу:

• Србија дефинитивно укида све своје судове и тужилаштва на територији Космета, практично се одричући правне надлежности над КиМ.
• Сви судови на КиМ судиће по Уставу и Законима тзв. „Републике Косово“, под њеним грбом и заставом.
• Све судије и тужиоце, без обзира на националност, бираће Приштина сходно својим условима и процедурама, а они ће полагати заклетву косовској парадржави.
• Све одлуке у коначном исходу по редовним и ванредним правним лековима доносиће Приштина у оквиру свог правног система.

Будући да се овде очигледно ради о државним атрибутима човек који је све ово потписао тешко да би, у нормалним условима, својој јавности могао рећи како не признаје Косово за државу или како није помогао заокруживању његове државности. Али, ту на сцену ступају Кембелове лондонске магле у којима ништа није онако како заиста јесте. Ни Тони Блер, ни мала Милица, ни НАТО уранијум, па ни Александар Вучић у Бриселу.

Хајде да те, у сваком смислу, скупо плаћене магле мало разгрнемо.Преговори су (наводно) завршени 10. фебруара у раним јутарњим сатима, па није изгледало чудно што нема конференције за штампу, неугодних питања и немуштих одговора. Само кратка изјава у којој је српски премијер у свом стилу, намрштеног лица обавестио да се добило највише, а изгубило најмање шта се могло. Нигде објашњења, нигде аргумента, нигде логике. И нигде додатних питања.

Истина, то обраћање новинарима у невреме већ је постало заштитни знак бриселских манипулација. Али, Кембелов потпис је у томе што је то било једина изјава самог преговарача. Даља тумачења преузела је његова свита. Сам Вучић више ништа није говорио на ту тему, као да и није био у Бриселу. Дакле, метода дистанцирања.

Иначе, сама изјава циркулисала је у електронским медијима свега пар сати. Уместо ње већ од 11 часова (10. фебруара) пре свега са Пинка, али и осталих националних фреквенција готово целокупне кратке вести, које иду сваког сата, биле су посвећене темпу Вучићевих активности, при чему се набрајало где је све српски премијер морао да се појави у последњих тридесетак сати. У том набрајању Бриселски споразум наведен је само као једна од бројних Вучићевих обавеза без икаквих тумачења и коментара. Ради се о примени манипулативне технике “разреди-згусни” где се скривање одређених информација практично врши емитовањем вишка других (бесмислених) вести везаних за носиоца (у овом случају Вучића). Техника је иначе Кембелова специјалност.

Сам Вучић у својим хиперактивностима дан после бриселске сесије пласирао је низ “добрих” и “охрабрујућих” вести српској јавности, углавном о смањену незапослености и очекиваном екномском расту, што је евидентна примена манипулативне технике “преусмеравања пажње”, такође Кембеловог спин-специјалитета, посебно избрушеног током бомбардовања СР Југославије и Ирака. (1) Суштина је да се јавности понуде информације које би она највише волела да чује и које на несвесном нивоу „окупирају“ пажњу првих 24 сата од лансирања вести која се прикрива.

Тумачења Споразума о правосуђу била су, наравно, афирмативна али углавном кратка и давана од нижих чиновника Владе какав је директор Владине канцеларије за медије, Миливоје Михајловић, или са терена Стеван Вуловић градоначелник Зубиног Потока по Јахјагиним изборима, као и представници НВО сектора. Огласио се кратко и свеприсутни Вулин, као и министар правде Никола Селаковић, који се међутим није упуштао у правну анализу, већ само кратко одговорио победнички еуфоричном Иси Мустафи, да Споразум о правосуђу не значи да ће Србија признати Косово. Идеја оваквог приступа је стварање привида да се у Бриселу десила рутинска (техничка) а не круцијална (суштинска) ствар.

Све у свему може се уочити пуно софистицираније деловање на јавност него из Дачићевих преговарачких дана, када се као највеће достигнуће у минимизарању значаја српских уступака косовској парадржави користило хапшење неког тајкуна или објава какве афере „столећа“. Али, евидентни су константни напори да се изманипулише српска јавност у погледу резултата наводних преговора. И ту долазимо до оног већ постављеног питања – како је Вучић знао да ће исход у Бриселу бити лош и да ће му требати спин-мајстор?! Шта се то заправо у Бриселу догађа када једна страна увек добија, а друга увек губи? Да ли се тамо заиста преговара, или …

Тајна бриселских сесија

Највећа тајна тзв. Бриселског процеса је да заправо не постоје стварни преговори Београда и Приштине. Постоји процес који се одвија, али преговори су само фарса. Представа. Сценарио за ту представу написао је Марти Ахтисари 2007. године и познат је под именом Ахтисаријев план. Тај документ имао је амбиције да у ОУН практично замени Резолуцију 1244, али је после захтева Коштунице упућеног Владимиру Путину Русија ставила вето на овај документ, па је исти одбачен.

Упркос томе, на иницијативу  САД и сагласност земаља тзв. Квинте (2) једностраним проглашењем независности од стране Косова 17.02.2008. започела је практична примена овог документа, односно имплементација његове идеје о тзв „надгледаној“ независности.

Не обазирући се на међународно право, одлуку СБ ОУН, и уобичајену праксу започела је имплементација тзв. Ахтисаријевог плана, а сам аутор награђен је Нобеловом наградом та мир, упркос небулозној тези да је Србија изгубила право на територију јер се „лоше понашала“ према Албанцима на Косову.

Иако није имао никакву обавезу да прихвати овај антисрпски документ који трасира пут независности Косова, Тадићев режим га је на мала врата увео у оптицај, а Вучићев му та врата широм отворио. Тако је настао Бриселски споразум који је у ствари друго име за практични део Ахисаријевог плана. Нема ниједног решења у Бриселском споразуму које из Ахтисаријевог плана не извире или у њега не увире. У досадашњем току тзв. “преговора” српски преговарачи нису изборили чак ни један зарез више у односу на оно што им је прописао Ахтисари. У ниједној области и по ниједној теми. Невероватно, ако су о ичему заиста преговарали и ако се зна да је тај документ практично мапа пута Косова у независност која као крај процеса предвиђа међусобно признање две државе!

Али они не преговарају о суштини решења, већ се само договарају о начину што безболније (по њих) имплементације. И око тога плету драмски заплет бриселских сесија. У стварности, међутим, нема драме.  Нити има неизвесности. Све о чему “преговарате” већ је написао Ахтисари.

Вучићево понашање у Бриселу дефинитивно је то потврдило. Он је не само знао исход и позвао Кембела да припреми манипулативну технологију, већ није покренуо ни једно питање важно за Србију, нити је од политички рањивог Мустафе добио и један уступак. Практично је преговарао само како да преда правосуђе и обезбеди да се подељена Митровица третира као правна целина. Постоји ли бољи пример да у Бриселу заправо нема стварних преговора већ само жонглирања привидом које отвара врата реализацији, по Србе погубног, Ахтисаријевог плана.

А Кембел у Београду само је доказ више да из Брисела нема и неће бити добрих вести…

__________________________________

Одреднице:

(1) http://www.koreni.rs/darezljivost-u-briselu-sta-poklanja-kosovu-otrovna-pcelica-vucic/

(2) Квинту сачињавају: САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија

 

Драган Милашиновић, Фонд Стратешке Културе