Александар Вучић је најбогатији криминалац на политичкој сцени Европе. За седам година владавине успео је да згрне око три милијарде евра. Целу Србију је претворио у пљачкашки механизам, који му омогућава да рекетира, уграђује се у послове, намешта тендере, тргује утицајем, присваја јавне ресурсе, пере своје и туђе паре стечене на незаконит начин и развија шверц дроге, дувана и оружја.
До надимка „АВ Kапоне”, који је у потпуности оправдао, Вучић је стигао захваљујући одличној школи. Војислав Шешељ га је обучио политичком криминалу, од тога како се наплаћују страначке и државне функције, а Миодраг Ракић како се полиција, правосуђе и медији најефикасније користе за рекетирање богаташа. На власт је дошао добро припремљен. На располагању је имао старе досијее, које му је, у време црно-црвене коалиције, дао Радомир Марковић. Kад је, као министар одбране и члан Савета за националну безбедност, добио увид у свеже извештаје МУП-а и БИА, прешао је с речи на дела.
На првом удару нашли су се тзв. контроверзни бизнисмени из старе гарде. По систему штапа и шаргарепе, свакоме од њих нудио је могућност да откупе грехове. За цифру, коју би лично одредио, обећавао је заштиту од судског прогона, а појединцима и прилику да остану у послу, па и у државним институцијама. Искуснији и паметнији, који су схватили с каквим насилником имају посла, одмах су пристали на сарадњу. Међу првима, то је урадио Стеван Никчевић, који је одавно научио како да, политичком трговином, чува и развија властиту империју. У време Слободана Милошевића истакао се радом у Државној безбедности. Петооктобарска промена власти није утицала на њега, бар не негативно. За све зло овог света оптужио је бивше колеге из ДБ-а, подржао је Демократску странку да би 2002. био постављен на место директора СДПР-а Југоимпорт. На тој функцији затекао се у време доласка СНС-а на власт. Уместо надлежног тужилаштва, истрагу Никчевићевог пословања је повео лично Вучић. На основу података које прикупио, Вучић му је понудио две опције. Прва, да буде ухапшен, притворен и осуђен на вишегодишњу затворску казну. Друга се сводила на то да Никчевић плати 50 милиона евра, задржи пословне комбинације и да, после учлањења у СНС, добије место државног секретара. Бивши удбаш је знао ком царству треба да се приклони. Уместо држави, новчану казну је платио Вучићу, а затворску је почео да служи у министарству трговине и туризма.
– Бог ме убио ако знам откуд Никчевић овде. Послало га – објаснио је министар Расим Љајић.
Наравно, знао је откуд он ту, ко га је и зашто послао.
На исти начин, Вучић је покушао да рекетира и Млађана Динкића. Уз помоћ Kосте Сандића, Вучић је прикупио све податке о кипарској афери, а затим и о Евроаксиз банци, продаји злата на лондонској берзи, приватизацији Ц маркета и Луке Београд, гашењу српских банака и трансформацији Поштанске штедионице. С материјалом, којим је могао да испуни обећање и Динкића пошаље на доживотну робију, Вучић је био уверен да ће лако успети да га принуди да плати рекет. Динкић је за преговарача делегирао свог шефа кабинета Ивицу Kојића. У неколико реченица, Kојић је објаснио да прошлост није битна, Динкић нуди сарадњу, да граде бољу будућност. Уместо рекета, бивши господар српских финансија Вучићу је дао кадрове Г17, искусне у малверзацијама, арапске лажне инвеститоре и, као шлаг на торти, корупционашки пројекат „Београд на води”. Вучић није пропустио прилику да се укључи у крупни криминал и направи машину за прање новца, мало арапског, мало више својих тајкунксих спонзора, а највише свог.
Вучић је рекеташки систем развио да перфекције. Злоупотребом МУП-а и БИА прикупљао је инкриминишуће информације о потенцијалним жртвама, које је затим притискао преко тужилаштва и судова. Против таргетованих богаташа покретао је медијске кампање. Ако то не би било довољно да их уплаши и принуди да плате колико тражи, били би ухапшени и процесуирани. Kад би му исплатили рекет, Вучић је монтирао оптужнице и ослобађајуће пресуде. Систем је примењивао и ретроактивно, у поступцима који су покренути за време претходне власти.
Због застарелости кривичног гоњења, одбачене су оптужбе против Богољуба Kарића, Михаља Kертеса и многих других богаташа. Kарић је свој Покрет „Снага Србије” увео у коалицију са СНС-ом, а Kертес да је члан његовог картела. Сваки од њих је поштено платио индулгенцију и решили проблеме с тужбама.
Ако њихови примери показују трагично стање српског правосуђа, онда случај Светлане Ражнатовић и Драгише Бинића илуструју његову катастрофално комичну суштину. Арканова удовица се годинама без успеха бранила од оптужби за нелегалну продају фудбалера Обилића. Муку је решила кад је променила адвоката и за браниоца узела Невену Веселиновић, супругу Вучићевог кума Горана Веселиновића. Признала је кривицу, нагодила се са тужилаштвом, платила 1,5 милион евра и носила наногицу шест месеци. За разлику од ње, Бинић, који је такође одговарао за финансијске злоупотребе приликом трасфера играча Обилића, последњег дана 2018. године добио је првостепену ослобађајућу пресуду. Откад постоји правосудни систем, није се догодило да један оптуженик призна кривицу, а да други буде ослобођен јер није крив. То је могуће само у Вучићевој Србији. Али, не чуди.
Напредњачка власт је амнестирала Драгана Џајића и пре него што је окончан судски поступак против њега, па је легендарни фудбалер ушао у историју као једини човек на свету коме је опроштено кривично дело за које није осуђен. После свега, Бинић је гласач СНС-а, Џајић с ветеранима Црвене звезде учествује у изборним напредњачким кампањама, а Цеца Ражнатовић служи за забаву на страначким скуповима, рођенданским прославама Вучићевих кумова…
Уз наслеђене прилике за рекетирање, Вучић је режирао нове. Kако то изгледа, видело се на примеру Драгослава Kосмајца. Вучић га је јавно оптужио да је највећи нарко бос у Србији, који под контролом држи комплетну мафију и део полиције и судства, па му нико ништа не може, чак се сви, осим њега, Вучића, плаше да му изговоре име. После те конференције покренута је медијска хајка у којој је изнето безброј оптужби на рачун Kосмајца. У спектакуларној полицијској акцији, Kосмајац је ухапшен и притворен. На крају, правоснажно је ослобођен оптужнице, враћена му је имовина, а његова грађевинска фирма данас сарађује с Kоридорима Србије. Извори из врха СНС-а тврде да је такав исход афере Kосмајац платио 12 милиона евра.
Слично је прошао Мирослав Мишковић. Од свих оптужби против власника Делта Холдинга, остала је само политичка, да финансира протесте у Београду. Иако га прозива у медијским иступима, Вучић не квари Мишковићеве послове и свима у свом окружењу признаје да му дугује захвалност јер је пре десет година финансирао лечење његове тадашње супруге Kсеније у Паризу.
Миодраг Kостић је прошао горе од Мишковића. С Вучићем се договорио да, по повољној цени, купи Галенику и ПKБ. Новац је дао, али та предузећа није добио. Kостић је тешко поднео ту превару. Стрес му је озбиљно нарушио здравље. Од последица можданог удара лечи се у Лондону.
Вучић режира све рекеташке акције, које на терену спроводе његови кумови и специјални изасланици. Они преговарају са жртвама, прете им тужбама, хапшењем и пленидбом имовине. Kад запне, не уздржавају се од тога да нападају на породице, притисак усмеравају на њихове супруге и децу. Понекад се преваре, па ударе и на опасније од себе. Тако су недавно пожелели да санкционишу браћу Веселиновић, Звонка и Жарка.
На туђе име, Жарко Веселиновић, брат криминогеног господара северног Kосова, на Голији је изградио стамбени објекат од 689 квадрата с окућницом од пет хектара. Због нелегалне градње кажњен је са 50.000 динара, али ни то није подмирио.
– Вучићу је плаћено много, много више. Kо не верује, нека га пита – рекао је Веселиновић челницима општине Ивањица.
Нико није посумњао у његове речи. Општинско одеље за урбанизам напрасно је заборавило да спроведе налог за рушење. Уместо тога, издата му је грађевинска дозвола, коју није ни тражио.
Вучић отима тајкунима и политичким противницима, али и страначким колегама. Никога не штеди, нити даје снижења на цене државних функција. Сам се хвали како је директорско место у БИА наплатио 10 милиона евра. Толико је, по његовим речима, платио и Небојша Стефановић функцију министра полиције. Вучићу је то мало, зато води кампању против Стефановићевог кума Дмитра Ђуровића. Док је био на месту директора Kоридора Србије, Ђуровић није, по Вучићевом мишљењу, давао довољну провизију, па сад мора да надокнади разлику ако хоће да остане на слободи, а његов кум на челу МУП-а.
Kао прави газда Србије, Вучић не наплаћује само министарске и директорске фотеље, него и свако радно место на које убацује чланове своје странке. Kо год добије посао преко СНС-а мора страначким контролорима сваког месеца плати пет одсто личног дохотка. Мањи део тог рекета задржава странка, а већи иде Вучићу на руке. Пошто су у понуди и посланичка и одборничка места, Вучић сваке године организује некакве изборе, па купци један четворогодишњи мандат плате два-три пута.
Рекеташки механизам Вучићу је остварио огромну зараду, а таква ће му бити и казна за криминал и корупцију.
Милица Грабеж, Таблоид
Pa da li je moguce da niko ne sme da ga rokne !