ЗАБОРАВ КРЕИРАН ИЗ ДРЖАВНОГ ВРХА: Југословенска елита преправљала српскo сећањe!

КУЛТУРУ сећања једног друштва не креира наука већ политика, кажу историчари. Државна елита људе и догађаје из прошлости претвара у симболе с циљем да у јавности створи жељени систем вредности. Ко влада прошлошћу – влада будућношћу, како је говорио аутор култне антиутопије “1984” Џорџ Орвел.

– Разарање српске културе сећања није почело 1944. доласком комунистичког режима на власт – каже социолог др Слободан Вуковић. – Југословенски комунизам био је ригиднији наставак политике интегралног југословенства, која је од 1918. настојала да манипулисањем културом сећања промени идентитет српског народа. Значајни Срби претварани су у Југословене, српске жртве у југословенске, а где то није било могуће, личности, догађаји и историјски периоди су кроз систем образовања и медије потискивани из колективног сећања. Све то је појачано од 1944. кад је и српска баштина стигматизована као “националистичка” и “хегемонистичка”.

Политичке елите одвајкада, свуда у свету, одабиру којим ће се личностима подизати јавни споменици и бирају догађаје који ће се пригодно обележавати. Престонице су као оличење државне моћи увек најважнији полигон на коме се постављају симболи који креирају културе сећања.

– Да би дале легитимитет својој позицији у садашњости, политичке елите прилагођавају прошлост – каже историчар др Олга Манојловић Пинтар. – Политички трендови мењају фокусе на различите историјске личности и догађаје који се помињу и комеморишу. Кроз то шта се прославља из прошлости суштински се види који су системи вредности садашњице. Ипак, иако државна елита увек жели да наметне “одозго” однос према историји, увек постоји жеља локалне заједнице да се сама определи које ће догађаје и личности из прошлости обележити.

Како се српска престонице од 1918. мучно борила за своја сећања илуструје прича о споменику браниоцима Београда у Великом рату, који су финансирали прилозима сами преживели ратници и Београђани. Њихове молбе за помоћ министарства Краљевине СХС су одбијала с образложењем да већ има довољно споменика. Полемика у тадашњој штампи открила је да се државна елита опседнута стварањем нове нације противила споменику на коме је представљен српски војник са шајкачом који доминира над побеђеним бечким германским орлом. Ратници и београдска културна и широка јавност тражили су да споменик буде постављен у центру града. Југословенској елити, у којој је било много бивших аустроугарских чиновника и официра, сећање на одбрану престонице Србије 1914-1915. било је непожељан симбол.

Држава је поставила ултиматум ратницима, или ће споменик бити постављен где она каже, или кости бранилаца Београда расуте дуж обала Саве и Дунава неће бити откопане и достојно сахрањене. Споменик је зато 1931. откривен на периферији Новог гробља, које је тада било на периферији престонице. Подигнут је на крипти где у металним касетама почивају кости 3.529 знаних и 1.074 незнана српска јунака. Београђани су долазили да одају пошту браниоцима све до успостављања комунистичке власти после Другог светског рата. Тад су метална врата крипте закатанчена, а у алеји око споменика, где до тада није било дозвољено сахрањивање, почеле су да ничу пирамиде с петокракама.

– Као дете сам са школом обилазио овај лепи споменик, али нам нико није рекао да под њим почивају јунаци мајора Гавриловића – рекао нам је Београђанин Драган Гагић, пензионисани просветни радник, кога смо затекли крај споменика браниоцима Београда.

Београђани су поново почели да обилазе подземну крипту прошле године после писања “Новости”, чиме су у српску културу сећања враћени и мученици и хероји одбране Београда.

– Било нам је задовољство да отворимо овај споменик јавности која није ни знала да он постоји – каже мр Драган Балтовски, директор ЈКП “Погребне услуге”. – Све је веће интересовање средњих школа за обилазак не само крипте, већ целог Новог гробља које је заштићени споменик културе и члан Асоцијације културно значајних гробаља Европе.

После писања “Новости”, које је у културу сећања вратило браниоце Београда 1914-1915, средњошколци су почели да долазе и крај споменика организују јавне часове историје.

– Интересовање за посету крипти било је веома велико, а екипа белгијске телевизије је снимила прилог о њој – каже Бојана Кисин, из ЈКП “Погребне услуге”. – Крипта је била веома посећена током Ноћи музеја, а успут је много Београђана открило и друге знаменитости Новог гробља.

На Ново гробље долази и велики број страних туриста, нарочито на некрополе савезничких војника у Великом рату. Веома велики број Руса посећује обновљени Руски некропољ и први споменик на свету руским јунацима Великог рата, који је подигнут баш у Београду. Ипак, све ове посете и обиласци се заснивају на доброј организацији људи из ЈКП “Погребне услуге” и иницијативи посетилаца. Туристичка организација Београда још нема у понуди обилазак историјске некрополе иако је то уобичајена пракса у свим великим европским градовима.

– Ново гробље је изузетан споменик грађанског друштва Београда и Србије, али се оно очигледно не узима озбиљно у обзир као место посета – каже др Александра Павићевић из Етнографског института САНУ. – То показује политику сећања у овом историјском тренутку. Није то само наша микроситуација, већ више глобална матрица о томе шта треба да улази у свакодневицу и сећање. Медији, нарочито телевизија, данас имају пресудну улогу у формирању културе сећања. Тренутно се инсистира да се људи усредсреде на свакодневицу, на што више забаве и што мање сећања и размишљања.

Социолози подсећају да је цела људска цивилизација утемељена на култу предака и да без културе сећања, која подразумева и лепе и ружне успомене, нема ни идентитета, било да је реч о појединцу или о нацији.

– Сами споменици и манифестације, ма како били монументални, нису сами по себи довољни – каже др Вуковић. – Да би поштовали неки споменик, гроб или место, морате да знате причу о личности или догађају повезаног с тим јавним простором. Кад не гајите сећање и не разумете прошлост, онда вам обележја ништа не значе. n

ЦАР ДУШАН У КАРТОНСКОЈ КУТИЈИ

У ХРАМУ Светог Марка је вечна кућа најмоћнијег Немањића, саркофаг са моштима цара Душана. Њих је открио др Радослав Грујић кад је 1926. откопао остатке Душанове задужбине и гробне цркве Светих Арханђела. Елите Краљевине СХС нису биле заинтерсоване за изузетно откриће, па су царске кости следећих неколико деценија чуване у картонској кутији у патријаршијској библиотеци. У мају 1968. патријарх Герман кришом наручује саркофаг, а затим у пратњи неколико хиљада Београђана преноси мошти у Цркву Светог Марка. Савезна Удба, која је била задужена за контролу цркве, била је изненађена и није успела да спречи постављање саркофага.

ОБРЕНОВИЋИ БЕЗ МАУЗОЛЕЈА

СРЕДЊОВЕКОВНИ српски владари, племство и црквени великодостојници сахрањивани су у храмовима-задужбинама повезујући на тај начин своје животно дело с православљем и државном традицијом. Чак и ако су били предмет култа, њихови саркофази се нису налазили на централном месту цркава, јер је то противно хришћанским нормама. Обреновићи су наставили тај обичај и немају династички маузолеј. Земни остаци књаза Милоша и кнеза Михаила почивају у крипти Саборне цркве у Београду. На то подсећа статуа архангела Михаила и спомен-плоча у углу црквеног брода. Краљ Милан је сахрањен уз кнегињу Љубицу у манастиру Крушедол. Гробови последњих Обреновића, краља Александра и краљице Драге, налазе се у крипти Цркве Светог Марка у Београду.

 

Борис Субашић, Новости