Ни први пуцњи на Ади Курјачици приликом преласка Аустрогара преко Дрине 12. августа 1914. нису могли наговестити да ће малени, осмогодишњи Момчило Гаврић из засеока Подгучево, у лозничком селу Трбушница, постати најмлађи војник управо почелог Великог рата. Да је непријатељ био другачији, не би осмогодишњак обукао униформу ни тада, али војници у плавим униформама прешли су у Србију у пакленом походу спремни да убију све што им се нађе на путу, и старце и жене и децу.
Дечака је отац Алимпије послао код стрица на другом крају села и док се Момчило вратио, крвници су обавили свој крвави пир. Чувши непознате гласове, прикрао се дворишту и угледао стравичан призор: пред кућом су измасакрирани лежали родитељи, баба и седморо браће и сестара узраста од две до 16 година.
Престрављени дечак побегао је кроз шуму и изгребан налетео на српску војску под командом Стевана Туцовића, команданта Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Оно што се десило дечаковој породици дубоко је дирнуло целу јединицу, па су сви до једног иступили корак напред кад је мајор затражио добровољца да оде са Момчилом да освети побијене.
Туцовић је изабрао стаситог извиђача Златиборца Милоша Мишулића кога дечак доведе до своје родне куће где затекоше припите злочинце. Прича каже да је Златиборац дао дечаку бомбе и показао му како да их баци. Тако је Момчило казнио зликовце и осветио породицу, а сваког дана војници су му дали да из топа опали три пута на непријатеља.
Пробој Солунског фронта
Немајући куд са дететом, мајор га прими у редове пука, убрзо му сашише униформу од неколико старих шињела, а дечак и Мишуловић постадоше нераздвојни. Заједно су прошли крваве битке на Гучеву, Мачковом камену и Колубари, након којих малени јунак доби свој први чин и постаде најмлађи каплар на свету.
Почетком 1915. тешке заразне болести које су косиле Јадар погодиле су и Гаврића, али се дечак није дао. Кад је ратна срећа издала Србију, краљевска војска није се предала, већ преко снежних гудура Албаније потражила спас. Отварајући пролетос у Музеју Јадра изложбу о најмлађем јунаку Првог светског рата, њен аутор, историчар Горан Вилић подсетио је на Момчилов ратни пут.
– Гаврић не само да је био најмлађи војник Првог светског рата, него је прошао безмало све најзначајније битке српске војске и преживео оно што нису ни многи старији од њега. Са својим пуком пешке је као десетогодишњак прешао Албанију и стигао до Крфа. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је и рањен, а војвода Живојин Мишић унапредио га је у чин поднаредника као дванаестогодишњака – рекао је тада Вилић.
Током повлачења ка Албанији, Гаврићева Дринска дивизија штитила је одступницу војсци и збеговима пред непријатељем који није желео само да окупира малену краљевину, већ и да уништи њене оружане снаге и сваку могућност да их задуго обнови. Прелазак преко Албаније био је тежак и за старије и јаче, а камоли за десетогодишњака.
Златиборац Милош чувао га је добро, последње трунчице хране остављао дечаку, носио га последњим снагама, на леђима и у рукама када малишан није могао сам и испод свог шињела заклањао га од мраза и леденог ветра који је секао као нож. Прилику да му узврати услугу Момчило је добио још током албанске голготе.
У једном тренутку снага је издала и Мишуловића, пао је у снег и препустио се белој смрти рекавши Момчилу да даље мора сам. Дечак, међутим, није отишао. Узео га је за руку и рекао да га оставити неће него да ће лећи ту крај њега па и сам умрети. Очинска љубав војника према детету-каплару улила му је однекуд нову снагу, устао је и са дечаком кренуо даље.
Пред стрељачким стројем
После незамисливо тешког преласка Албаније, Момчило се на Крфу заједно са целом српском војском опоравио и обновио снагу, а онда се нашао и у борбама на Кајмакчалану. И даље се није раздвајао од Мишуловића и уз њега је почео да учи да чита и пише. Заједно су у борби рањени, па су се и у болници посветили учењу. После пробијања Солунског фронта и брзог ослобођења земље, дечак који је срушио три цара – немачког, бугарског и аустроугарског – упућен је у Енглеску на школовање, одакле се вратио 1921.
Завршетак рата није, међутим, био и крај Момчилових мука. Вратио се у родну Трбушницу и пронашао два брата која су успела да умакну зликовцима. Оскудица у опустошеном Јадру натерала га је да потражи посао у Шапцу и у Београду, а 1929. добија позив у војску. Као да четири године рата нису биле довољне, војни рок служи у Славонској Пожеги, а два и по месеца проводи у затвору због “лагања да је учествовао у рату, да има чин поднаредника и да је носилац Албанске споменице”.
Поново је обукао униформу у Априлском рату, али се разочарао распадом војске и предајом оружја непријатељу. Заробили су га Немци, успео је да побегне и да се домогне Београда. Мирно ради до 1943. када га хапсе и изводе пред стрељачки строј. У последњи час је спасен. Слично му се поновило и са ослободиоцима. Под оптужбом да је сарађивао са окупатором изведен је пред пушке, а спас му доноси скојевац коме је током рата из штампарије у којој је радио давао, тада драгоцени папир.
У затвор је отишао још једном, на 18 месеци, пошто је чланове Народног фронта који су скупљали помоћ за “напаћени, братски народ у Албанији” одбио са врата рекавши да му Арбанаси нису браћа јер су убијали Србе током повлачења.
Гаврић је дуго био заборављен и ниједна улица, нити било каква установа чак ни у његовом родном крају није носила име по њему. Данас у Лозници постоји Улица Момчила Гаврића, а тако се зове и читаоница у библиотеци Вуковог завичаја. Тадашњи француски председник Франсоа Митеран одликовао га је 1985. високим одликовањем, а генерал Лепардије му је рекао:
– Штета што нисте били наш војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима.
Најмлађи каплар преминуо је у Београду 1993. године
Рајс му поклонио сат
На Момчиловој левој руци, на познатој ратној слици на којој рапортира на Кајмакчалану, уочљив је сат. Швајцарски сат и перорез, дечаку је поклонио др Арчибалд Рајс у јесен 1916. када га је посетио и разговарао са њим. Данас се овај сат налази у власништву Гаврићевог најстаријег унука Дејана.
Задивио и војводу Мишића
Обилазећи у инспекцији положаје Дринске дивизије на Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић угледао је и дечака у униформи српског војника. Намргођено је запитао мајора Туцовића шта ће дете у рову и на Кајмакчалану, а када је чуо објашњење, истог дана маленог каплара унапредио је у чин поднаредника.
СУТРА – Заборављени хероји И св. рата (1): Девојачки пешкир спасао војника
Ђ. Јанковић – Вести
Svaka čast,strašna priča!