“Ако се ко наново рани, или га погоди смртно – да то буде без лелека и роптања како би се омогућило извлачење браћи која су још у животу“ – командовао је Филиповић, уочи свитања 23. децембра 1944, спашавајући, у наступајућем пробоју, бројне рањенике сигурне смрти.
Било је то у ноћи између 22. и 23. децембра 1944. године, у области Шековића, у Босни. Први батаљон Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде, под командом тада потпоручника Драгољуба Филиповића, и Трећи батаљон ове јединцие, под командом потпоручника Малина Ракочевића, штитили су гардијски комору. Колона се кретала према главнини Гарде, западно од Тузле, после неуспелог напада четника на овај град. План је био да се у Тузли нађе склониште од босанске зиме, за око 20.000 четника, али, јединице муслиманских есесоваца, које су управо прешле у партизане, биле су боље опремљене и наоружане и користиле су заостале немачке бункере и остала утврђења.
У неко доба ноћи, товарни коњи гардијске коморе више нису могли напред, јер је друм био крцат масом рањеника из Јужноморавске групе корпуса. Ту је друм пресецао једно брдо и само је мрак штитио рањенике од партизана, који су се налазили свугде около. Били су то партизани из 16. муслиманске бригаде, ојачане деловима Бирчанске бригаде. Њихово бројно стање било је вишеструко веће од 1. и 3. батаљона Јуришно пратеће бригаде.
Командант гардијске колоне, потпоручник Драгољуб Филиповић, избио је напред и видео гомилу окрвављених и полусмрзнутих људи. Како је записао у својим мемоарима Милош Младеновић, један од тих окрвављених и полусмрзнутих, Филиповић се само “ухватио за главу, окренуо и отрчао назад не рекавши ни речи“. За неколико минута вратио се са више од 30 наоружаних војника, заштитника коморе.
После краћег договора, потпоручник Филиповић обратио се овој маси очајника:
“Браћо! Тишина, молим за тишину само за моменат. Браћо! Сви ми видимо у каквој смо ситуацији овде. Што је још и горе – убрзо ће дан осванути. Зато, ко год може да хода – придружиће нам се на зачељу. Сви они који не могу ходати биће утоварени на коње и у колони за нама: под највећом тишином, понављам: тишином. Ако се ко наново рани, или га погоди смртно – да то буде без лелека и роптања како би се омогућило извлачење браћи која су још у животу“.
Гардисти су онда попели тешке рањенике на коње, бацајући сада сувишан товар. Како је у том товару било и дувана, неки избезумљени рањеници жудно припалише. Уз псовке, гардисти заведоше ред, а затим поведоше апокалиптичну колону, на њено запрепаштење, не напред куда је претходног дана отишла четничка војска, а где су сада чекали комунисти, него налевокруг, према јутрошњим комунистичким положајима. На јуриш, уз “грцај и роптај“, гардисти савладаше групу партизана која се грејала око ватре. Затим хладнокрвно пронађоше енглеску муницију, које су партизани имали у изобиљу, и почеше да је деле рањеницима док су ужурбано одмицали. Био је то једини начин да се заплени колико-толико муниције. Затим је дошло до измене рафала са суседним партизанским јединицама, али накратко, јер је неко рекао партизанима да то пролази њихова комора. Пред зору, све је било готово. Младеновић је са својим сапатницима коментарисао ноћашњи догађај: “Ако је ико икада заслужио генералски чин – то су били ови борци који су нас извукли из сигурне смрти“.
Младеновић није знао како се они зову. То видимо из Операцвијског дневника Гарде, у коме је за 22/23. децембар 1944. записано и ово:
“О овој борби својом личном храброшћу истакли су се команданти батаљона потпоручник Драгољуб Филиповић и Малин Ракочевић, као и сви борци који су из ове крваве борбе остали у животу“.
Командант Гарде, мајор Никола Калабић, испрва није знао за подвиг 1. и 3. батаљона, већ је мислио да је комора уништена. Она се, међутимј, са рањеницима Јужномоеавске групе корпуса, кретала према Живинцима, у које је стигла 29. децембра. Ту се налазила већа јединица Српског ударног корпуса (делови Српске државне страже, који су у септембра те године прешли у четнике). Гардијска комора је накратко ушла у састав Српског ударног корпуса. Невични ртаовању, бивши недићевци су ноћу 30. децембра били изненађени, претрпевиши велике губитке од партизана (око 50 погинулих).
Комора Гарде у том нападу није имала губитке, већ се, уз борбу, повлачила даље на запад, ушавши у састав своје јединице.
Драгољуб ФИлиповић рођен је 1921. године, у селу Велереч код Горњег Милановца. Управо уочи рата, 1921, положио је велику матуру у миланповачкој Гимназији. У рат је ступио као редов, али, пошто је био одличан ђак, уписан је на курс за резервен официре, који је Горска краљева гарда организовала у Горњој Шаторњи код Тополе.. Завршио је курс и постао потпоручбик, да би за ратне заслуге био унапређен у чин поручника.
У Гарди суи се налазила још три његова брата: Милутин, који је пре рата био активни наредник, да би током рата био унапређиван до чина поручника, Богољуб и Миодраг.
Драгољуб и Милутин погинули су у последњим великим бормаба на Зеленгори, маја 1945. године. Богољуб и Миодраг су ту заробљени и касније су убијени. Рат је преживео само најмлађи бртат Слободан, који је још био малолетан. Много година касније, он је објавио књигу “Браћа Филиповић у Горској краљевој гарди“, у којој су сви ови догађаји детаљно описани.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ, Погледи.рс
Nije imao ko da ih pominje sem porodica njihovih, ostale su komunjare stalno ucutkivale, Srbi su svoje najblize potkazivali, slali na Goli otok, prodavali za saku soli i majke, i oceve, i decu, i to samo Srbi! Svi ostali su se drzali zajedno, a ovde su Srbi bili najveci grobari svoiih, kao sto su i dan danas, uz gomile degenerika koje su se dovukle iz ko zna kojih sve vukojebina da nas dokrajce!
Vazda je tako bilo, Veliki rat se nije ni pominjao, ne dao Bog da se prica o nasim junacima, o Golgoti, o Vaskrsu nase vojske sto je nezapamceno, stalno su nam poturali “partizane i germanske naciste”, kao da ni pre ni posle niti je bilo niti ce biti nesto, sve se to poturalo sto dublje, kao da se narod nece secati samoga sebe.
Bogme, pravo velis, ti covjece. A ima I ona bozija kletva – ‘ko na svoga brata ….’ – pa nas je I stigla. Mrtvi ne govore, a mi koje ostadosmo zivi, duzni smo po svojoj tradiciji I rodu da ih pominjemo, da o njima pricamo I prenosimo na nove generacije. Da ne dozvolimo da istoriju pisu pobednici, onako kako njima odgovara…Ali, ‘mnogo zvanih – malo odabranih’ – pa I crkva nasa vise gleda odakle pare stizu, radije nego da pazi odakle nase prokletstvo dolazi I da nas uci da stanemo jedni uz druge.. a bas toga se I sav svijet plasi, kad ono kaze: ‘ne daj boze da srbi sloze’..zato nas razjedinjuju, razdvajaju, imenuju montenegrosima, srbijancima I srbima, srbima preko-drincima , vlasima, dijasporcima, I sto jos ne sve.. a svi smo jedno…..