Србија

Зарада затире аутохтоно воће

Будимку још у 13. веку калемио и гајио Свети Сава на имању манастира Ђурђеви ступови о Када падне са гране, због величине плода пуног воде и сока крушка јеребасма пукне тако да се издалека може чути о Даросаву, рану шљиву из села Даросве код Аранђеловца нико нема у свету

Ваљево – У потрази за старим и аутохтоним сортама воћа, Александра Савић, виши кустос Природњачког музеја из Београда, путовала је до најудаљенијих планинских села у Србији. О нашем недовољно искоришћеном богатству приредила је и изложбу „Старо и нестало воће Србије”, која је отворена прошлог викенда у Народном музеју у Ваљеву.

– Ово што је презентовано на изложби је мањи део онога што се гаји и гајило од воћа код нас. Нажалост, половину регистрованих старих и аутохтоних сорти на терену нисам могла да нађем. Нестале се и нестају истим темпом као што се гасе наша села. Ипак, било је и тренутака за радост јер сам у животу затекла јабуке: будимку, колачару, крстовачу, мађарицу, мирисавку, петровачу, николију и још неке. Одушевило ме је што се јабука шуматовка у околини Лазаревца плантажно гаји у једном домаћинству. У родним годинама са једног стабла може да се убере око 1.000 килограма плода изванредног квалитета. Не прска се а плодови који заврше зрење крајем октобра могу у природним условима да се одрже до нове бербе – каже Александра за наш лист подсећајући да је будимку још у 13. веку калемио и гајио Свети Сава на имању манастира Ђурђеви ступови.

На подручју Пожеге ова сорта домаће воћке је кључна за рад фабрике „Будимка”. Када су у питању старе сорте крушака које су заједно са осталим воћкама у наше крајеве, у највећем броју стигле из Мале Азије, ситуација на терену је забрињавајућа.

И јеребасма (на турском „не дирај ме”), такуша, стамболка, караманка такође се ретко могу наћи и поред изванредног квалитета плодова. Када падне са гране, због величине плода пуног воде и сока, крушка јеребасма пукне тако да се издалека може чути:

– Ова изложба је намењена свима – од воћара, сељака, продаваца на пијацама, младих људи до академика. Јер, када сазнамо шта имамо и којег је квалитета променићемо мишљење када је у питању борба за његово поновно враћање и одржавање. Прича о воћу није само прича о храни, већ и о нашој историји и традицији. Враћањем старих и аутохтоних сорти, Србија би постала велесила у овој производњи. Ту даросаву, рану шљиву из села Даросве код Аранђеловца нико нема у свету. То је у сваком погледу право благо – истиче Александра, најављујући затварање истраживачког круга о старим и несталим воћним сортама.

Међу најбројнијим посетиоцима на отварању изложбе били су ученици Пољопривредне школе из Ваљева, које је предводио директор Милан Гајић. Као искусни пољопривредни стручњак, потврдио нам је да ће старе конзумне сорте, које имају и на школском имању, све више добијати на значају.

Њихова будућност је одржива и извесна, али уз планску и организовану подршку. Основ за то је, како је навео, подизање репрезентативог матичног засада уз сву неопходну документацију и такозване биљне пасоше.

За један такав пројекат, рекао је за „Политику”, Пољопривредна школа из Ваљева има све предуслове и уз помоћ државе могла би да буде успешан произвођач, чувар и дистрибутер старих воћних врста.

 
Б. Нововић
Политика

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!