СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ
Евро је у ствари најснажнији инструмент владања над државама и стране контроле изабраних влада, и као такавон ће разрушити ЕУ
Јединствена европска валута је најављивана као “коначно остварење идеала” хармонизоване и јединствене Европе, као кључ светле будућности европског континента и, како би сугерисао Роберт Купер [1], трасер пута нове “европске империје”. Евро је, међутим, после непуних десет година постојања, постао кључни генератор распада европске интеграције и упаљач рушења њеног оличења, Европске уније (ЕУ).
Најновији развој догађаја у покушајима разрешења финансијско-политичке кризе унутар еврозоне је до краја разголитио све илузије о јединственој валути, скривене али стварне намере њених креатора и реалне немогућности њеног функционисања и опстанка. И много шире – разобличене су и илузије о самој природи Европске уније као политичког пројекта и њеног стварног циља. Упркос тој реалности политичка елита ЕУ покушава да спаси евро и европску интеграцију, да спаси нешто чему изгледа нема спаса, и под тим изговором неколико водећих земаља, пре свега Немачка и Француска, настоје да из распада и кризе извуку што се више може. У много чему све подсећа на године које су водиле распаду бивше Југославије и каснијем грађанском рату. Безбројни хитни састанци, обично целоноћни, и фризирана саопштења којима се упорно обмањује јавности и прикривају стварне намере. Најновији хитни скуп је био у Кану, пре самита Групе 20 (Г20), трајао је скоро целу ноћ, до четири ујутро, а тај састанак је током ноћи пратило и 90 разних других састанака. На крају само саопштење да су лидери “одлучни у спасавању евра и Европе”. Ништа друго. У сенци сличности са оним што се дешавало у бившој Југославији није, на жалост, тешко предвидети крајњи резултат.
Иза те “одлучности” лидера и неистинитих саопштења, у ЕУ су се већ десиле неке крупне и озбиљне ствари. Те промене су резултат досадашње фазе кризе. После тог недавног, још једног хитног самита у Кану две ствари су постале јасне, постале су чињеница. ЕУ је постала асоцијација две одвојене групе земаља и јавно се признало да ће неке земље моћи и, вероватно морати, да напусте евро-зону. То су велике промене. Озваничење постојања две групе земаља, земаља евро-зоне и оне друге (нон-еуро гроуп) је вероватно до сада најозбиљнији догађај у ЕУ. На почетку самита у Кану цела ЕУ је била заједно, а онда су се земље изван евра, њих 10, издвојиле и имале свој засебан састанак, док су државе евро-зоне наставиле “свој” самит као да друге и не постоје. Што кажу Енглези “позвани су на аперитив, али не и на вечеру”. У Кану је та друга, ван евра група имала свој први званични састанак. [2] То је формални почетак једне другачије ЕУ што је признао и британски премијер Дејвид Камерон, уз сугестију да се Британија сада намеће као лидер те нове групације у ЕУ. Јаз између те две групе земаља у ЕУ продубљује и изградња паралелних инсититуција евро-зоне. Евро-зона ће, одлучено је, имати свог “министра финансија” на нивоу 17 евро-земаља који ће радити одвојено од Европске комисије, а у плану је и нека врста “председника” евро-зоне иако ЕУ већ има свог “председника” на нивоу свих 27 чланица. [3]
СТАРИ НЕМАЧКИ ПЛАН
То је садашња реалност и то су планови еврозоне. Није, међутим, извесно ни како ће еврозона изгледати, јер су и унутар ње озбиљне несугласице и није јасно колико ће земаља та зона имати. У Кану је јавно речено да неке земље могу и да иступе из евро-система, иако то правилима ЕУ и еврозоне није предвиђено. Сада је, међутим, реалност. Под изговором “узвишеног циља спасавања евра” унутар еврозоне се дешавају озбиљне политичке промене које би могле да имају далекосежне последице и сруше читав концепт. Да би се, наиме, очувао евро, Немачка и Француска захтевају јаку централизацију управљања свим евро-земљама чиме се суштински мења њихов суверенитет, те земље постају регије, провинције оних који финансирају опстанак евра. А то је Немачка. Многи су склони да сумњају да је реч о старом плану “немачке империје” створеном још у време нацизма, 1942. године. Тада је Хитлерова Немачка планирала неку врсту “уједињене Европе” под њеном командом, али у миру када се заврши рат. [4] Неки су опет склони да верују да није реч о империји, него о класичној окупацији. Јер, на пример, у Британској империји све британске колоније су имале своју локалну валуту, а у овој “немачкој” само је једна валута, “немачки евро”. То је више окупација неголи империјална власт. У пракси то изгледа као у случају Грчке. Пакет “помоћи” је поред осталог условљен да у министарствима Владе Грчке седе бирократски представници ЕУ и прате рад, у преводу одређују шта ће грчка Влада да ради, а шта не сме да ради. Та група бриселских бирократа има свога шефа коме је директно одговорна, а не грчкој Влади и грчком народу чија је то земља. Тај човек је, “случајно”, Немац, Хорст Рајхенбах. Ако, Грчка или нека друга влада не жели да прихвати услове које је, наравно, формулисала Немачка, онда ће та влада бити смењена на захтев немачког канцелара. Грађане, гласаче, нико ништа и не пита. Тако се десило у Грчкој, и вероватно ће ускоро у Италији. Немачки канцелар Ангела Меркел је телефонирала италијанском председнику, а вероватно и грчком председнику, и судбина владе Јоргоса Папандреуа је већ запечаћена, а Силво Берлускони је на реду.[5] Владе смењује и поставља Немачка, под изговором спасавања евра. Користећи евро, Немачка полако преузима контролу над једном по једном државом. Питање је, међутим, чему то води и који је смисао те авантуре.
ГДЕ ЈЕ БИЛА КЛОПКА
Све то у политичком смислу осликава суштински проблем ЕУ – забрињавајући демократски дефицит. Спасавање евра доводи до потпуног рушења демократије, рушења вековног историјског искуства Европе и успоставља неку врсту “ропства” једном центру. Истовремено, од Немачке сви траже финансијско спасење и Немачка према томе мора да плати издржавање других земаља, па је онда и логично да доноси одлуке и одређује шта ће да раде они који живе од немачких пара. То тако заиста изгледа, али да ли је стварно тако, да ли су неке земље принуђене или су део клопке? Грчка у бруто друштвеном производу (БДП) Европске уније учествује са свега 2 одсто и њено спасавање није озбиљан проблем за ЕУ и еврозону. Уз то, Грчка је мање дужна од Белгије, на пример, земље сличне величине и броја становника. А да не говоримо о Ирској, Португалији или Шпанији. Али, Грчка је, вероватно својом кривицом, постала згодан случај за успостављање новог модела. У томе је реч – у успостављању модела. А када је грчки премијер Папандреу схватио да ствар постаје озбиљна и за њега лично, па је кренуо у застрањивање и обећао референдум о пакету помоћи, онда је Немачка сменила Владу и Папандреу неће више бити премијер. Чак је постављен услов да Грчка формира нову, коалициону владу без Папандреуа која ће прихватити услове Немачке и ЕУ. Када то буде испуњено, онда ће Немачка и ЕУ одблокирати траншу од 8 милијарди евра са којима ће Грчка платити приспеле кредитне обавезе. По већ виђеном моделу манипулација, одмах се у штампи појавило истраживање како 80 одсто Грка подржава останак у евру што би требало да значи да подржава и пакет Брисела. Ако је тако, зашто се онда Немачка и Француска плаше референдума? За узврат, Грчка је изгубила суверенитет и своју судбину препустила другима. То је мала свота новца за такав губитак. А шта је био грех Папандреуа? До сада је све радио како се тражило, а онда је рекао да ће за нове кораке затражити референдум о томе да ли грађани прихватају то што тражи Брисел. Референдум? То је била права атомска бомба која још једном показала праву анти-демократску природу ЕУ. Сама идеја референдума код лидера ЕУ изазова такво гађење да не постоји цена коју би платили да спрече било какво изјашњавање грађана о ономе шта они раде. Невероватан је тај осећај одвратности европских лидера према било чему што је мишљење или став оних које они представљају. Та искуства са рефендумима, од оних у Француској, Холандији, Данској и Ирској, су најмрачније странице демократије савремене Европе. Није проблем референдум у Грчкој, јер Грчка је већ прежаљена и једног дана ће и отићи из евра, проблем је што би се тиме отворила сезона референдума широм ЕУ. Велика је вероватноћа да би Грци на референдуму подржали Брисел. Не, није важно. Једноставно, без обзира на исходе, европски лидери не смеју да дозволе увођење изјашњавања грађана о томе шта мисле, било шта, о ЕУ. Нико више не би могао да спречи ни једну земљу ЕУ да има неку врсту референдума. Ту је проблем. Требало је отворити сезону. Првобитна идеја је била да ту сезону отвори Велика Британија, па је премијер Камерон успео да то спречи, јер, очигледно, не жели да прихвати одговорност за оно шта би касније дошло у целој ЕУ. Не сме се заборавити да је Папандреу предложио референдум тек када та идеја није успела са Великом Британијом. У ствари, упркос моћи Немачке, изгледа да има још других центара који могу да помрсе рачуне.
Слично се поступило и са Италијом. Али, пошто је њен случај другачији, “пројекат” се показао у још разголићенијој форми. Јавни дуг Италије је око 1,8 хиљада милијарди евра, што је 118 одсто БДП. Али, приходи италијанске Владе су још увек већи од њених издвајања за социјалну заштиту и пензије, и толики дуг није баш велики проблем. Уз то, италијанска Влада скоро 75 одсто јавног дуга дугује италијанским банкама, а грађани Италије спадају међу најмање задужене у евро-зони. Италија има други проблем, а то је раст привреде, још увек је мањи од један одсто на годишњем нивоу. Али, Италија је специфична економија и њен јавни дуг је на нивоу од око 100 одсто БДП, већ више од 20 година. Италија једноставно функционише у таквим условима. Проблем се појавио када су повећане камате на дугове италијанске Владе које је постало немогуће враћати. Али, суштина је у томе што Италија више нема своју валуту, па не може сама да решава проблеме, све зависи од неког другог. Као и у случају Грчке. Евро је, у ствари, најснажнији инструмент владања над државама и стране контроле изабраних влада. Као такав, евро ће, ипак, разрушити Европску унију.
НЕМОЋНА Г20
Све је то свима јасно, па зато и не треба да чуди што самит Групе 20 није донео било какве резултате. То је по први пут да Г20 нема ни одлука ни обећања. Пошто је самитом доминирала криза евро-зоне, сасвим је јасно да кључне земље светске економије немају више поверења у ЕУ и не верују да актуелни лидери евро-зоне могу бити поуздани партнери. Начелни договор о повећању учешћа у Међународном монетарном фонду је крајње неизвестан, али и као такав, као могућност, не предвиђа помоћ евро-зони. То није тема у овом времену.
У том времену занимљива је позиција Америке. Америка настоји да остави утисак забринутости, али своју директну уплетеност у судбину евра и ЕУ покушава да прикрије. Изгледа да је америчко-европски валутни рат ушао у нову фазу. Америка још увек преко својих банака и финансијских и кредит рејтинг агенција доминантно утиче на кретања на финансијском тржишту. Шта Америка мисли о напорима ЕУ да спаси евро, најбоље показује да је прва реакција на најновије пакете мера било подизање камата на кредите које узима Италија. То је почетак краја италијанске евро-авантуре. Са Берлусконијем или без њега. Тако је почело и са Грчком. Амерички план да ЕУ узме доларски кредит од ММФ и тако посрнули долар постане гаранција за евро је још увек на столу, али изгледа да тренутно има неких проблема. ММФ нема пара, па би, као што је речено у Кану, требало да се повећа учешће земаља чланица. Оне које имају паре, као Кина и Бразил, желе да дају новац, али траже и повећана права одлучивања, што би аутоматски ишло на штету Америке која има највећа права одлучивања. У Вашингтону се још увек разматра шта је Америци важније – евро или права у ММФ.
Шта даље? Тешко је то рећи, јер је велики хаос и одлуке се доносе у мраку, у тумарању. Постоје јавни и тајни планови, даноноћно се већа, али једино што је извесно у овом времену је да нико не може да каже како ће се ствари развијати. О хаосу сведочи и понижавајућа европска мисија да се на брзину новац тражи од Кине. И та идеја се родила у једном хитном и целоноћном бдењу у Паризу. Француски председник Никола Саркози је рекао да ће он лично телефонирати кинеском председнику. Одмах је делегација евро-зоне отпутовала у Кину, али вратила се празних руку. Кина је највећи трговински партнер ЕУ, али није спремна да исфинансира евро-зону и ЕУ. Није спремна да да новац који јој се никада неће вратити. Такав став Кине открива и стварни статус ЕУ међу великима. У преводу, за Кину ЕУ не постоји, није финансијски партнер. Кина је спремна да склопи појединачне уговоре са неким земљама ЕУ, јер оне постоје и оне могу да прихвате обавезе. Став Кине дели и Бразил, што је јавно речено и у Кану. То је до сада ретко виђено понижење ЕУ као интеграције и једина стварна слика реалности.
Потпуно је неизвесно шта ће се десити са идејом формирања “европског монетарног фонда” за спасавање посрнулих евро економија. Процена је да би за сада том фонду било потребно хиљаду милијарди евра (1 трилион), али прикупљено је “само” 440 милијарди. Остало још не постоји, нити има наговештаја да ће га бити. Пара нема, а евро-зони нико не жели да позајми. А процењује се да би укупно било потребно скоро три хиљаде милијарди евра. Или, боље речено, ко зна колико јер свакога дана избијају нове цифре неопходне за помоћ великом броју земаља. Ту је занимљиво зашто се толико Француска намеће да уз Немачку дели лекције и спасава евро. Изгледа да је Француска, у ствари, највећи болесник евро-зоне и да наметањем себе као спасиоца жели да спаси саму себе. Питање је да ли је то могуће, и биће веома занимљиво када једнога дана дође на ред Француска. А тај дан није далеко.
Пре тога ће много занимљивије бити када једна од земаља, вероватно Грчка, изађе из евро-зоне. А то ће се сигурно десити. У Америци и на светским берзама је, на пример, већ уобичајена пракса да се моћне финансијске институције кладе на исход неке кризе. И то за велике паре, у питању су милијарде долара. Најсвежија понуда на столу те циничне кладионице је да ли ће Грчка изаћи из евро-система. Амерички гигант Голдман Сакс се кладио да ће изаћи. Та компанија ваљда зна шта ради јер она је дизајнер савремене кризе.
_________
Напомене:
[1] Купер, британски дипломата и европски бирократа, је тренутно саветник “шефа дипломатије” ЕУ Кетрин Ештон и посредник у преговорима Београда и Приштине. У време Хавијера Солане каријеру је направио као идеолог ЕУ као “империје”.
[2] Извештај Би-Би-Сија 28. октобра 2011. www.ббцнеwс.цо.ук
[3] Исто.
[4] За више детаља погледати књигу Роднија Аткинсона (Роднеy Аткинсон) “Уздизање фашистичке Европе” (Фасцист Еуропе Рисинг), Неwцастле упон Тyне, 2001.
[5] Изгледа да је Немачку Берлускони посебно увредио изјавом да је евро “чудна хибридна креација којој нико не верује”. Преузето из лондонског „Дејли телеграфа“ 30. октобра 2011. “Пројекат” са Италијом, као и са Грчком, је дуго припреман па је тако путем медија у јавности Берлусконијев лик дефинисан као карикатура па се сада настоји сугерисати да је управо Берлускони проблем Италије а не нешто друго. Већ виђен модел. Берлускони је наравно необична фигура али није за подцењивање. Човек које је пре политике зарадио лично богатство од 16 милијарди долара, без обзира како, ипак, није “будала”.
Фонд Слободан Јовановић
