Зашто се суше шуме у Србији?

НЕМА, данас, шуме у Србији у којој се дрвеће не суши! Групно или појединачно, захваћени су и четинари и лишћари. На овако оштећеним, практично оболелим стаблима, сада су кренуле да се развијају многобројне болести које изазивају низ додатних проблема. Четинаре, углавном јеле и смрче, нападају поткорњаци, а листопадно дрвеће, најчешће храстови мета су стрижибуба и црвоточаца.

Овако о глобалном проблему сушења шума које није заобишло ни Србију за “Новости” говори професор др Милан Медаревић, декан Шумарског факултета у Београду. Прве назнаке повећаног сушења шума у Србији, по његовим речима примећене су 2012. године међу четинарима у југозападној Србији. Он наводи и да је према званичним подацима, до сада, сушење захватило око 10 одсто четинарских шума Србије. Углавном старије смрче и јеле, црне борове изникле пре 30-40 година као и пошумљавана црногорична стабла.

– Да би се ширење ове пошасти зауставило, лек су тестера односно планска сеча оштећеног дрвећа, и пошумљавање. Посечена стабла, чак и њихове најмање гране, извлаче се из шума, са трупаца се скида кора и спаљује са гранчицама. Преостали део стабала може да се прода и искористи за производњу иверице. Али, тржишна вредност оваквог дрвета је готово упола јефтинија од уобичајене, па је још почетком ове године пријављена штета достигла 150 милиона динара – каже професор.

Надлежни су, вели наш саговорник, да би спречили ширење болести и у угроженим и у потенцијално угроженим шумама, попут шумара у Норвешкој, постављали такозване феромонске клопке.

УГРОЖЕН НАЦИОНАЛНИ ПАРК “ТАРА“

– Сушење четинарских стабала најуочљивије је на подручју Националног парка “Тара”. Суши се чак и Панчићева оморика иако је ова планина њено ендемско станиште. Осим тога, много се суше и јеле, од младара до одраслих стабала. С обзиром на то да је шуме ове планине “гутао” и велики пожар 2012. године, стање шума на овој планини је забрињавајуће – открива професор Медаревић.

– На Тари, где је сушење врло приметно, клопке су постављане у шумама смрче и јеле. Процењује се да је на око 3.000 хектара смрчиних шума ухваћено око 20 милиона буба-штеточина, што се сматра добрим резултатом. У случају јеле, међутим, ефекат није био задовољавајући – открива Медаревић.

Потпуној примени другог лека против сушења шума односно пошумљавању, беспарица задаје велике проблеме.

– И да нема сушења стабала, у Србији би годишње требало да се пошуми око 9.000 хектара односно око 500 хектара у сваком округу. То би коштало 12 до 15 милиона евра годишње, што је тренутно недостижна свота, па се током године пошуми мало више од петине предвиђених површина. Да ли ће, како и када Србија постићи оптималну пошумљеност од 41 одсто своје површине, тешко је прогнозирати – каже професор Медаревић и наглашава да је тренутно под шумама мање од трећине наше земље.

Као идеална места за пошумљавање у планинским пределима, наш саговорник, препоручује пашњаке некадашњих пољопривредних задруга који су сада запуштени. Када је пак реч о Војводини сматра да би део земљишта за пошумљавање морао да се “отме” од пољопривредног.

– Охрабрује нас, ипак, то што се у неким крајевима шуме самостално обнављају природним путем. Али, и тај такозвани процес рефорестације мора се контролисати да неке квалитетне ливаде, на пример, у југозападној Србији не би освојила шума – поручује професор Милан Медаревић.

КРИВАЦ КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ

ПОРАСТ температура и све обилније падавине, по речима професора Милана Медаревића, главни су узрочници сушења шума.

– Сабирањем свих неповољних климатских услова из претходних година, сушење четинара је кулминирало крајем прошле и током ове године. Изузетно топлој 2012. години претходило је неколико врло лоших година такозваног водног режима у шумама. Неповољан годишњи распоред падавина са мало снега, шумама није обезбеђивао довољно воде у пролеће. Уследила је 2012. са јаким мразом у фебруару, мало падавина у пролеће и екстремно високим температурама током лета, што је четинарима био велики стрес. Последице су више него видљиве.

 

Јелена МАТИЈЕВИЋ, Новости