fbpx

Завештање Светог Саве

0
(0)
  • Устројство Српске цркве је учврстило идентитет Срба као народа који у оквирима хришћанства негује сопствено духовно наслеђе, а њени темељи одржали су нас кроз векове турског ропства када је једино у патријарсима и свештенству народ имао своје духовно упориште

ПИШЕ: Јелена Чалија

У Београду и Буенос Ајресу, Подгорици и Диселдорфу, у Скопљу и Сиднеју, Љубљани и Лос Анђелесу, Зеници и Араду, Вуковару и Паризу, у свим тим градовима, али и многим другим, епархије Српске православне цркве прослављале су ове године велики јубилеј – осам векова аутокефалности СПЦ.

Бројни догађаји, свечане академије, предавања, изложбе, научне конференције, освештање нових цркава део су тих прослава организованих не само у Србији, већ и у другим земљама Европе, у Аустралији, на америчком континенту – свуда где српска црква има своје епархије, свештенство и верни народ.

Централна прослава, она на нивоу читаве цркве, тек предстоји. Како је најавио организациони одбор, свечаност ће почети 6. октобра у манастиру Жичи где су устоличени први архиепископи, а наставиће се дан касније у Пећкој патријаршији, духовном седишту српских патријараха. Свечана академија биће организована 8. октобра у центру „Сава” у Београду, а 9. октобра у Музеју српске православне цркве биће отворена изложба „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве”.

Идеја светосавља

На централној прослави великог јубилеја, осим епархијских архијереја, очекују се и бројни гости, представници осталих православних помесних цркава, али и других цркава и верских заједница.

Овим поводом осврћемо се осам векова уназад сa др Драгољубом Марјановићем са Семинара са византологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и разговарамо о историјским и духовним околностима које су претходиле стицању самосталности Српске православне цркве, као и значају добијања аутокефалије. Како истиче наш саговорник, важност тог догађаја огледа се пре свега у томе што су Срби после 1219. године пред свим црквеним центрима, православним патријаршијама на истоку, Охридској архиепископији, али и Римској цркви, били препознати и прихваћени као народ који има аутокефалну цркву, с правом да на темељима православног предања и традиција које је учврстио Свети Сава као први архиепископ самостално узрастају и напредују у вери и дају сопствени допринос православној култури на Балкану и шире.

– Устројство Српске цркве које је постигао Свети Сава, с његовом разгранатом духовном, канонско-правном, књижевном и епископском делатношћу, коначно је учврстило идентитет Срба као православног народа који у оквирима православног хришћанства негује сопствено духовно наслеђе које ће се у каснијим вековима дефинисати кроз термин и идеју светосавља. Свети Сава је нову српску цркву повезивао с јерусалимским и цариградским духовним, црквеним и богослужбеним традицијама које су биле вековне традиције источне православне цркве. Већ 1221. године Свети Сава је организовао Сабор у Жичи где је идентитет новоформиране српске цркве засновао на предању Васељенских сабора и учењу великих отаца цркве. На тим догматским нормама се и до данас заснива идентитет Српске православне цркве и Срба као православног народа. Штавише, на основу таквог предања Светог Саве, Србе као православни народ и у средњем веку па и данас препознају остале православне цркве и народи. Дакле, чин оснивања аутокефалне Српске цркве био је догађај који је изразио саборну идеју јединства православних народа и цркава у чију ширу заједницу су од 1219. године укључени и Срби – каже др Марјановић.

Он истиче да су темељи на којима је Свети Сава оснивао српску цркву и њену аутокефалију одржали српски народ кроз векове турског ропства када су Срби, без своје владарске династије и под турском влашћу једино у патријарсима и свештенству српске цркве имали своје духовно упориште.

– У доба туркократије на Балкану, Срби су имали манастире – задужбине својих владара средњег века, а српска црква је неговала и одржавала култ светих краљева из династије Немањића и светих српски архиепископа и патријараха. Светитељски култ Светог Саве с његовим моштима које су се налазиле у Милешеви превазилазио је чак сам домен вере која је означавала припадност Срба православном хришћанству, већ је представљао и надахнуће за борбу за слободу – каже др Марјановић.

Цењена у православном свету

На трону Светог Саве, како се то обично каже, данас је 45. поглавар српске цркве, патријарх Иринеј, она је једна од четрнаест аутокефалних православних помесних цркава, а њена дуга историја и трајање огледају се, између осталог, и у томе које место заузима у редоследу православних цркава.

– Шесто место које Српска православна црква данас заузима у црквеним диптисима говори нам пре свега о њеној древности, али и о њеном духовном угледу оличеном у њеној постојаности за одржање православне вере и културе на просторима Балкана кроз векове. Међутим, питање црквене аутокефалије данас се намеће и као болно питање у односима помесних православних цркава када оне дозволе различитим центрима политичке моћи да зарад својих интереса, који немају ништа заједничко са духом и етосом православља, утичу на унутрашњи живот цркве и њено устројство. У години када славимо осам векова аутокефалне цркве, треба посебно нагласити да је Свети Сава постигавши аутокефалију то учинио у сагласности и јединству са свим осталим источним патријаршијама, Цариградом, Александријом, Антиохијом и Јерусалимом – наглашава др Драгољуб Марјановић.

Патријарси као народне вође

Српски устаници у Банату крајем 16. века носили су барјаке с ликом Светог Саве, а сам пећки патријарх Јован Кантул организује борбу српског народа за ослобођење, каже наш саговорник.

– Ти векови су дакле доба када српски патријарси као црквени вођи имају и улогу етнарха, односно народних вођа који воде и заступају свој народ пред Турском царевином и боре се како за опстанак аутокефалне цркве, тако и за народни опстанак – наводи др Марјановић.

Српска црква од краја средњег века до модерног доба и доба устанака у 19. веку је чувар подједнако духовне и световне културе Срба, као јединог темеља било каквог историјског опстанка и трајања једног народа, додаје наш саговорник.

– Све то не би било могуће да је сасвим нестало Српске цркве у два покушаја њеног укидања под Турцима, 1463. и 1766. године. Слабљење утицаја или присуства Српске цркве у народу довело је, услед тешких историјских околности, до преверавања становништва, нарочито западно од реке Дрине, што је додатно поделило српски народни корпус на православни, муслимански и римокатолички, од којих су се последња два током векова бурних и често крвавих историјских процеса коначно одвојила од српског идентитета формираног на темељима православног наслеђа још од средњег века – истиче др Марјановић.

Пећка патријаршија духовно седиште

Четрнаест година од стицања самосталности српске цркве, Свети Сава је 1233. изабрао за свог наследника на челу цркве игумана манастира Жиче, Арсенија који је тако постао други српски архиепископ. Човек мира и утехе, како га описују житија, и један од најбољих ученика Светог Саве, архиепископ Арсеније 1253. године одлучује да седиште српске цркве из Жиче, која је била исувише изложена непријатељским нападима, премести у Пећ где гради Цркву Светих апостола.

Године 1346. српска црква је уздигнута на ниво патријаршије, а у Пећи је устоличен први српски патријарх Јоаникије Други. Тридесетих година прошлог века на месту где је била зграда Митрополије београдско-карловачке подигнуто је у Београду ново здање, зграда Патријаршије, преко пута Саборне цркве. Ту се налази и кабинет српског патријарха, а у овом здању заседају и највиша црквена тела. Иначе, пун назив титуле српског патријарха је архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Комплексне историјске околности

Објашњавајући какве су биле тадашње историјске, а какве црквене прилике, др Марјановић наглашава да је тешко рећи када се тачно Свети Сава одлучио да се избори за добијање аутокефалије за српску цркву – 1219. година је завршна тачка, а не почетак.

– Већ његово опредељење да се посвети монашком животу на Светој Гори може се посматрати и у контексту рада на стварању независне цркве, а нарочито оснивање независног и самоуправног манастира Хиландара с благословом византијског цара Алексија Трећег Анђела, будући да је тиме српско црквено питање постављено у ширим међународним односима тога времена. Историјске прилике су крајем 12. и почетком 13. века биле комплексне на широком подручју од Србије, преко Цариграда све до Свете земље, јер то је духовни простор у којем се препознаје и признаје стварање аутокефалне српске цркве. Срби од половине 12. века имају нову владарску династију на челу са Стефаном Немањом који се својим „другим крштењем” у Расу од руке православног епископа определио за православни образац исповедања вере и усмерио Србију ка византијским културним и политичким обрасцима. Везе, па и родбинске, које су први Немањићи успоставили с царском кућом Анђела у Цариграду одиграле су извесну улогу и у погледу немањићке црквене делатности. Међутим, ови односи су нагло прекинути падом Цариграда под крсташе 1204. године. Стварају се државе наследнице Ромејског царства у Никеји и Епиру са чијим владарима Немањићи имају динамичне односе. У црквеном погледу, српске земље су још од 11. века биле под јурисдикцијом православне Охридске архиепископије, док су у зетском приморју градови попут Бара, Котора и Дубровника и области које су им припадале биле под јурисдикцијом Римске цркве. У Цариграду је у то време основано такозвано Латинско царство које је у духовном погледу било потчињено Римској цркви, док је православни цариградски патријарх столовао у Никеји, у Малој Азији – каже наш саговорник.

У таквим, дакле, приликама, када се много тога ломило и преломило између Истока и Запада, Светог Саву на празник Успења Пресвете Богородице 1219. цариградски патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора Првог Ласкариса, хиротонише у Никеји за првог српског архиепископа чиме српска црква добија аутокефалност, чин који ће умногоме обележити и пут српске цркве, али и српског народа.

Политика.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

СЛУЧАЈ ЦРKВЕ СВ. САВЕ У ЊУЈОРKУ: Потрошили 2 милиона $ за кућу епископу, а верници се моле на згаришту

0 (0) Обнова спаљене цркве стоји у месту, јер за то наводно нема пара. С …

Житије Светог Саве

0 (0) Житије и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *