Злочини које никад нећемо заборавити: Током крвавог пролећа НАТО убио око 2.000 људи, међу њима 79 деце!

ПРВЕ сирене за ваздушну опасност те среде, 24. марта 1999. зачуле су се у Приштини, већ у 18.50. Непуних сат касније генерални секретар НАТО Хавијер Солана објавио је у светским медијима почетак напада на Југославију. Бомбе су у околини Приштине већ падале.

Када се током наредног сата звук сирене проширио читавом Србијом и Црном Гором, нико није ни претпостављао да ћемо се са тим језивим звуком будити и одлазити на спавање наредних 78 дана. Током крвавог пролећа, пре 16 година, у тадашњој СРЈ убијено је око 2.000 људи, међу којима 79 деце. Срушени су мостови, фабрике, школе, болнице, а 280.000 Срба и неалбанаца напустило је Косово и Метохију.

Прва ноћ бомбардовања донела је шок. Иако се земља већ увелико припремала за могући напад, до последњег тренутка тињала је нада да ће то бити избегнуто. НАТО је најавио да је све спремно за напад и да се чека да се облаци над СРЈ разиђу. Дан раније савезна влада прогласила је стање непосредне ратне опасности, а српска влада одлучила је да забрани слободну продају горива. Те среде многи ђаци нису отишли у школу, а људи су куповали залихе хране, без јасне идеје шта их чека. Постало им је јасно већ исте вечери.

Облаци су се разишли, а небо су затамнили авиони. У Београду, Крагујевцу и другим већим градовима ваздушна опасност је оглашена око 20.20, док је на Косову бомбардовање већ трајало. Уз звук сирене, неки мирно, а неки у паници, широм Србије грађани су почели да силазе у склоништа или подруме. Улице су биле замрачене, прозори прелепљени широким селотејпом, а ролетне спуштене, према упутствима која су раније објављена. Није било мало оних који су упркос ваздушној опасности остали у својим кућама или чак изашли у дворишта и на кровове зграда да уживо посматрају разарање које се припремало.

Репортери једног недељника тада су забележили две сцене које описују атомсферу са улица:

Око 20.20 на станици код “Пирамиде” на Новом Београду уз звук сирене младић улази у трамвај док га девојка љуби и потом му дуго маше са станице.

Нешто касније, на врху једне подгоричке зграде група младића гледа према небу и скандирајући псује тадашњег председника САД Била Клинтона. Из њих диже се дим првих експлозија.

РТС је око 20.55 прекинуо редовни програм и објавио да је НАТО напао СРЈ. После тога емитован је филм “Козара”.

Бомбе су те ноћи пале на делове Београда, Приштине, Куршумлије, Ужица, Даниловграда, Новог Сада, Панчева и Подгорице. Пројектили су погодили пет аеродрома, пет касарни, војна складишта и јединице на положајима. Велики шрапнели погодили су и неке куће. Генералштаб је објавио да је погинуло 10 људи, али и да су оборена два НАТО авиона и шест крстарећих ракета. НАТО је најпре потврдио, а касније демантовао обарање једне летелице.

Око поноћи објављен је престанак ваздушне опасности. Ујутру, представници НАТО саопштили су да је први напад био успешан и да ће бити настављен наредне вечери. Свако следеће вече и дани који су уследили били су све крвавији. Жртве НАТО бомбадровања никада нећемо заборавити.

СТРАДАЊА ЦИВИЛА

ЈЕДНА од највећих трагедија током 78 дана пакла догодила се 12. априла када је у бомбардовању путничког воза у Грделичкој клисури страдало десеторо људи. Само два дана касније гранатирана је колона избеглица код села Мадан. Погинуло је 70 људи, а рањено 100. Трогодишња Милица Ракић убијена је у бомбардовању аеродрома Батајница 17. априла. У згради РТС од гранатирања је страдало 16 радника. Десет дана касније у Сурдулици је погинуло 20 цивила, а међу њима 12 деце. Када је 7. маја Ниш засут касетним бомбама убијено је 17 цивила. КБЦ “Драгиша Мишовић” у Београду погођен је 12. маја, а живот је изгубило четворо људи.

 

Вук Мијатовић, Новости

Фото: Алекса Станковић