Српску земљу купују само вехабије

Ко би још могао помислити да постоји место на планети на којем Срби и вехабије могу наћи заједнички интерес, макар он био и пословни. А нашли су га у Босанској Бојни, некад великом српском селу које су његови становници у ратним годинама масовно напустили, а само су ретки одлучили да се врате.

Зато и данас Босанска Бојна, смештена на самом северном рубу БиХ, на граници са Хрватском, делује као да је у њој време стало. Куће запуштене и углавном празне, дворишта зарасла, бивша школа опустошена, пут кроз село, који је некада водио од Велике Кладуше према Глини, на хрватској страни, пресечен граничном рампом и више не води никуд. И за великокладушке стандарде Бојна је крај света, чијим запуштеним путевима, стазама и богазама, зараслим у бујну вегетацију, најчешће пролазе, под окриљем ноћи, сумњиви путници који желе избећи полицију и царинике.

Ретки српски повратници, једини преостали сведоци нестајања њиховог села, са зачуђујућом мирноћом прихватили су ту неминовност. Све до летос када су се у селу појавили њима непознати људи и уз поздрав представили се као њихове нове комшије. Ко су, шта су, нико у први мах није знао.

Пуста имања продају се на све стране

Но, не задуго. Селом се убрзо пронела вест да су нови становници Бојне вехабије и да их је ту довео познати Бужимљанин Билал Боснић, неформални вођа вехабијског покрета у том делу БиХ, који је недавно и ухапшен због врбовања младих муслимана за рат у Сирији и Ираку. Његови следбеници, причају мештани, купили су у Бојни већ десетак имања од овдашњих Срба, које је рат расуо на све стране, а не намеравају да се врате. А нови становници села нису од староседелаца сакривали своје намере да желе баш на том, од цивилизације заборављеном месту, на самој граници, подићи своје насеље у којем би своју децу и жене држали подаље од порока и очију неверника.

Темељи џамије

И дали су се одмах на посао, крчили су купљена, а запуштена имања, а на једном од њих ударили и темеље своје џамије. Но, њихов ентузијазам зауставила је почетком септембра полиција, а вехабије су преко ноћи, како су се и појавили, нестали из села. За колико дуго нико не зна. Неки су и ухапшени, а међу њима и коловођа Хусеин Билал Боснић, осумњичен за врбовање овдашње омладине за одлазак у рат за Исламску државу.

Управо је Боснић, сведоче мештани, био главни инспиратор насељавања Бојне вехабијама, где је често, уз бројну пратњу, долазио и одабирао имања која ће купити. А могао је и бирати, јер је понуда заиста велика. Готово је цела Бојна на продају, осим оних неколико имања чији су се власници вратили.

Међу њима и 75-годишња Даринка Дукић, која живи сама у кући, стотинак метара удаљеној од граничне рампе што пресеца пут и раздваја БиХ од Хрватске. Вехабије је, после свих невоља које је проживела, нису претерано импресионирале, а о првом сусрету са њима говори мирно, као о нечем сасвим уобичајеном.

– Дошли су летос, мислим да је био седми месец, њих двадесетак с брадом. Крчили су ту неке воћњаке, а кад наиђеш, поздрављају. Причали су људи да ће овде правити џамију, али нисам ишла доле у село да то видим – каже Даринка.

Присетила се сусрета са Билалом и тишим гласом наставила причати како јој је дошао један дан и представио се као комшија.

– Био је баш Рамазан када ми је дошао пред кућу и рече да смо сада комшије. А продао му мој бивши комшија Зоран, који сада ради као полицајац у Приједору, своју кућу и земљу. Додуше, дао му Билал, колико сам чула, 2.000 евра капаре, остатак од 15.000 требао му је исплатити онај дан када је ухапшен. За толико му је продао кућу и 60 дулума земље (шест хектара), а у Буковљу је од Радића и Бијелића купио још 100 дулума – говори она.

Више се боје Бошњаци

Још мање од њега вехабије брину 74-годишњу Анку Вајајгић, коју смо затекли са стадом од стотинак оваца које је напасала уз само градилиште вехабијске џамије. Она има пречих брига, живи сама без икаквих примања и чува овце својим комшијама Бошњацима, који су купили имање у Бојни, које су, рећи ће она, вехабије више узнемирили него њу.

Враћајући се према месту где се, како нас је упутила Даринка, налази градилиште џамије, срели смо испред његове куће и 63-годишњег Милу Шимића који је, када смо га упитали за вехабије, процедио да “не зна ко их унесе овде”.

– Сада су све моје комшије Бошњаци којима су Срби продали имања, али са њима нема проблема, добро се слажемо и сарађујемо. И вехабије су за сада пристојни, никог не провоцирају, али и ове моје комшије Бошњаци не воле што им ту долазе вехабије – прича Миле, додајући да у целој Бојни нема ни тридесетак Срба.

Свуда само гробља

И са вехабијама и без њих он се не нада ничем бољем. Показујући руком шуму која је дошла до кућа, говори како су то до “Олује” све биле оранице, све засејано, покошено. Тамо десно су биле Басте, доле Мркоње, Лончари, мало даље Дукићи, Бијелићи, а сада нема никог.

– Само може бити горе, боље никада више. Ту мало низ село почели су зидати џамију, али је то стало, вероватно су им забранили – показује он према месту где су вехабије почели градити и пита комшију Бекира да нам он каже нешто више јер је као Бошњак боље упућен.

Хрватске вехабије

Вехабије се тржишно понашају, јефтино купују српска имања.
– Уосталом вехабије су завладале и у Хрватској, ко тамо купује српске куће, ко разбија ћириличне плоче – пита се Медић, нимало забринут новим комшијама.

– Није то наша секта – кратко одговори Бекир и оде својим послом.

Миле је уверен да је све то “масло неких већих сила” и да неће проћи без великог рата.
Да је прича о вехабијама обавијена бројним загонеткама уверен је и 68-годишњи Станко Ћане Медић, човек којег у великокладушком крају познаје свако дете, а живи на Медићевом брду, једини Србин који се вратио и подигао имање из пепела. Све је нашао спаљено и порушено, а саградио је још боље и лепше. До рата је био десна рука Фикрету Абдићу, а сада, каже, живи за свој ћеиф и не меша се ни у шта.
На спомен вехабија само се насмејао и одмахнуо руком.

Кућа на продају

– Да ти кажем, ништа ново се не дешава овде, све је то већ виђено. Куд је прошла америчка чизма никао је вехабизам сваке врсте, не само муслимански. Вехабије су свуда око нас, и у Хрватској, и у Украјини, па чему се чудити што их има и овде – каже Медић, додајући да је судбина Срба решена пре доласка вехабија, па нема места чуђењу што су сада одабрали овај пусти крај да направе своју енклаву.

Добра трговина

– Тај Билал Боснић дошао је летос код мене купити козе и добро смо трговали, није цепидлачио. Зезао сам га мало, питао ко им је увалио “љиљан” као симбол, па им се у његовом Бужиму фудбалски клуб зове Витез, а не Везир или Ага. “Увек нам сместе”, у шали му је одговорио вођа вехабија – присећа се Ћане Медић.

– Ја сам једини Србин у Глиници, која има седам православних гробаља. Али у гробља су претворени и сви индустријски погони, фарме у овом крају. И сада уместо да се држава бави овим индустријским пустолинама, она хвата вехабије. То више није српски проблем. Овај српски крај опустошиле су праве вехабије, а ови сада костимирани дођу ти као хуманитарци, они купују српска имања која нико други не би купио. Ако су у Хрватској празни Кордун и Банија, што је сада важно хоће ли у Бојну и Глиницу доћи вехабије. Овде царују шумокрадице, разни дилери и трговци, а за то нису криве вехабије. Све од чега је овај народ живео уништено је пре доласка вехабија.

 

М. Рокнић – Вести

фото: М. Рокнић