Александар Ламброс: Џиберско усташка елита

0
(0)

Једна од епизода из основне школе које се јасно сећам (а данас се питам зашто и јесам ли још онда наслутио да нешто није у реду, чим је тако живо памтим) јесте како смо зезали извесну Марину кад нам је на великом одмору саопштила, сва срећна, да ће је водити на концерт Весне Змијанац. „Јао, сељанко, шта ти слушаш“, смејали смо се. Марина је била и једно од свега неколико деце која су у школу за Ускрс носила фарбана јаја да их туца с другом сељачком децом. Већ сам био форматиран као мали Југословен и комуниста, и нисам имао никакву националну свест, тј имао сам југословенску што је и био део плана о чему опет нисам имао никакву свест.

Био сам од оних малих шминкера у разреду што слушају страну поп музику, а од домаће поп, по могућству хрватски, јер наша је република била специјализована више за те сељачке масовне народне забаве, уз прасенце и раџу, ко ми је генерација схватиће о чему причам, и та је подела, дионизијско аполонијска академски речено, ишла по линији вековне окупације наших братских народа који су од како је света и века, тако су нас лагали, маштали само о томе да се уједине у једну братску државу – наиме по линији аустроугарске с једне и турске окупације с друге стране. Чак и најповршније упућени у геостратегијске токове, знају да је то линија коју атлантистички стратези називају некад експлицитно некад имплицитно, цивилизацијском границом. По несрећи, та граница иде право по сред српских земаља, што објашњава опседнутост атлантистичких стратега Србима а ви ако мислите да сте толико битни да је неко опседнут вама онда сте теоретичар завере, ако контате виц.

Ми којима је геостратешки намењена та периферија „цивилизованог света“ осуђени смо да по сваку цену будемо економска, технолошка, културолошка маргина. И да би то и били није довољно само непрестано нас политички злостављати на скали од лакшег медијско пропагандног малтретмана па све до конкретног и жестоког, геноцидно-уранијумског. Цивилизацијски свет вам је онај што игра валцере и једе захер торте у барокним салонима позлаћеним колонијалном пљачком, све спроводећи геноциде у трочетвртинском валцер такту. Нецивилизовани, по несрећи ми, су они који би да су слободни, независни и који уз то имају и нешто мало изворног стваралачког генија, па не мисле да су валцер и захер и напудерисана перика врхунац цивилизације, штавише, за разлику од назови цивилизованих код којих само танушни слој богате елите има стваралачког импулса, код нецивилизованих стваралачким генијем је обдарен читав етнос, о чему макар у српском примеру сведочи народна поезија и целокупан фолклор. И да би нас се држало у тој пројектованој позицији као што рекох горе, није потребно само непрестано нас злостављати, већ је потребно у томе имати и поуздане помагаче, а где ћеш наћи боље од искомплексиране домаће елите. Баш онакве каква сам ја и слични мени, добри ђаци који су се спрдали с Марином што иде на концерт Весне Змијанац, требали да постанемо.

Деценијама касније нађе се Змијанац и на мојој youtube play листи. И то се заиста лепо венчава с мојом навиком да понекад одем на концерт класичне музике. Штавише, допуњује се. Лејди Гага може бити авангарда само некоме ко није упознат с раним радовима (и стајлингом) Весне Змијанац. „Врањанска свита“ у кореографији „Крсманцастоји на једнакој нози са Морисовим „Болером“ у кореографији Мориса Бежара, иначе мојом омиљеном. С једном разликом, „Врањанска свита“ је производ народног стваралачког генија, а „Болеро“ угледних уметничких академија.

Укратко, Весна Змијанац је висока уметност за све хрватске магазин-фосили-дорис-борис и сличне сраћкалице. Она је уметност и за сав онај амерички хип хоп блек латино луфтвафен сисе и афричке златне резерве на истетовираном врату убер треш гузотрес. Уз то Срби имају и поп а Хрвати никад неће имати фолк, такав нам креативни потенцијал. Хоћу да кажем, ономад на школском одмору с Марином, није она била сељанка, већ ја сељак, а не бих ни то часно занимање да омаловажавам жаргонском употребом речи, па ћу рећи да сам био џибер.

Баш ко неки дан Никола Којо који је на свом ФБ профилу окачио скриншот телевизије Студио Б са гусларом уз коментар „Стааааара београдска традиција“. Баш тако, са 5а, ваљда да подвуче старину традиције. Можда 5а нису случајно откуцани. Римљани су, наиме, сматрали да се Римљанином не може звати неко коме преци пет генерација уназад нису били грађани Рима. Можда је за Рим ова административна строгост оправдана, али примењена на Београд добија се да нико није Београђанин већ да су сви сељаци. Што је ок. Оно што није ок је тoсамопрокламовано београдско патрицијство уз пратећи презир према широким масама пучанства. Палатинско брдо версус пучанских наџоџаних инсула око циркуса Флавијуса, или, преведено на београдске прилике круг двојке версус Калуђерице. Два клика на интернету и дођеш до податка да је Николин деда протојереј из Мостара, Херцеговац дакле. Епицентар гусларства.

Где је онда фасовао тај презир? Којо је од оних ликова који се броје у некакву српску уметничко-интелектуалну елиту, од оних вазда спремних да подрже такозване грађанске иницијативе, што се појављују у такозваним пристојним и нашминканим илити свезубеним политичким спотовима, урбан лик, антитеза пинку, с пар озбиљних улога међу којима обавезно мора и да је нека на тему српског сељачења познатог као србовање јер ако се Холивуд уваљао у говна до лактова ми морамо до рамена, што се шекспировски театрално клањају пред публиком у Сарајеву, увек београдско мангупски спреман на неподношљиво лагани самопрезир.

Фасовао га је где и ја, у југословенству у коме су Срби имали да излече све комплексе инфериорности такозваних братских народа и да се сведу на њихову трећеразредну хабзбуршко провинцијалну меру. Сетите се оног квоташког угуравања у исту раван епске српске историје и грофа Зрињског и некаквог шатро првог каменог престола неког шатро словеначког кнеза. Где смо морали да се претварамо да је српска државотворност исто што и некаква хабзбуршка повеља на мађарском с царским обећањем да ће Хрвати једног дана бити народ у оквиру монархије са статусом слободних коњушара и с правом да певају на загорском. Чим им помогну да се реше Срба.

Виц је у томе што се пажљиво негује мит да су Којо и ала Којо некаква интелетуална герила, последњи герилци у борби против подивљалог српског национализма, зрачак космополитизма у Србији која је остала заглибљена у 1389-у, грађани против сељака и свезуби против крезубих. Витез Којо против србовања, јер гуслање је србовање. А од србовања нема ничег горег, то је културна пракса на маргини цивилизованог света, оног на чијој граници је валцер остао да чека да гусле заћуте па да уђе да нас приведе сенци хабзбуршког трона или кулоару климатизоване бриселске канцеларије. Стварност је потпуно другачија. Ова исфабрикована другосрбијанска елита је заправо свеприсутна. И количина медијског простора који можеш да добијеш зависи искључиво од тога колико си се убедљиво легитимисао као другосрбијанац.

Другосрбијанац је, да дефинишемо термин, онај који је усвојио усташки наратив о Србима као цивилизацијској маргини културне Европе и мит о великој Србији као рационализацију за геноцид ниског интензитета у мирнодопским и високог у ратним условима. То су они што непрестано прде о српској урођеној неспособности за грађански суживот у окружењу у коме је једино Србија истински мултиетничка и мултиконфесионална. Што даље непрестано упозоравају на великосрпске апсирације и агресију која је тим већа и опаснија што су велика Хрватска и велика Албанија реалније, јер Срби никад не могу да буду задовољавајуће мали да би успели да нахране хрватско-бошњачко-шиптарско-македонску фантазију о сопственој величини. То су они који се баве сопственим злочинима и чишћењем сопственог дворишта као изразом ултимативног родољубља у пакету с потпуном неосетљивошћу и праведничком строгошћу спрам српског страдања и српских жртви. То су шампиони у западњачкој дисциплини менталне акробатике концептуализације по којој су српски ратови за ослобођење империјални ратови српске буржоазије а усташки геноцид „инцидент“ вековне хрватске еманципујуће тежње којој иначе нема шта да се замери. Они којима је некакав фантомски меморандум импотентних и потпуно ирелевантних српских академика, иначе никад званично усвојеним, у истој равни са Mein Kampf док је Изетбеговићева Исламска декларација, иначе, истински кривац за крвопролиће у Босни, израз еманципаторских тежњи још од богумила јер су и Немањићи били геноцидни. Они којима је ћирилица израз примитивизма, провинцијализма и легитимизације атлантистичке цивилизацијске границе па би да је укину. То су они што се легитимишу као космополите и левичари све испијајући пићенце (о трошку српске владе, или српских порезних обвезника) с перјаницама најбруталнијег и најкрвавијег империјализма у историји човечанства, као што је Бернар Анри Леви – „Хвала ти што си дошао да нам објасниш колико смо примитивни и само да знаш, мало сте нас бомбародвали! Требало је још, погледај нас нашта личимо!“

То другосрбијанство или на ивриту „самомрзећи синдром“ је, сасвим супротно митологији која се пажљиво негује новцем из фондова за евроатлантске интеграције, апсолутно свеприсутан у српском јавном простору. Озбиљни историчари и озбиљни аналитичари, или баш ако морам да будем експлицитан, интелектуално поштени, аутоматски се дисквалификују као митомани и исмеју као маскоте србовања. Њих можете читати на малим ћириличним порталима и гледати у малим импровизованим ТВ студијима са нерешеним техничким проблемом микрофоније. Другосрбијанство је културна политика колаборационистичке владе која из буџета финансира србомрзећа Марковићева целулоидна срања, гостовање Анри Левија или дане „Косовске културе“ у Београду, јер има ту и неке поезије, није само да је трговина бубрезима и хероином у питању како би злонамерни да вас убеде.

Распон је широк, од благог Којиног антигусларског, до отвореног усташког Биљане Србљановић и Дубравке Стојановић. Тешко да ћете да пустите гусле док бришете прашину, ја се слажем. Али, о малом Радојици заиста не можете певати уз харфу. Епика и трагика те величине, којој у шатро цивилизованој Европи (у стварности германско-романско-католичкој) парира још само Хомер, и то не кажем ја већ Гете, може само на гуслама да се пева. За очекивати је да неко ко је признати уметник уме да препозна проблем форме и садржаја. Биљана Србљановић, poster girl другосрбијанства, што дивно иронично иде уз њено презиме, историју Републике Српске сумира овако – „прво је био геноцид па је онда била држава“. Наивни или потпуно неупућени би закључили да мисли на усташко-балијски геноцид који је нужно довео до потребе да се формира српска држава онако како је холокауст довео до потребе да се формира Израел. Али не, она не мисли на силне забетониране босанске јаме пуне закланих Срба, већ на ничим изазване српске злочине над босанским муслиманима, данас уз косовске Шиптаре главне извознике џихадиста из Европе у левантски калифат.

Могуће да би Дубравка Стојановић имала објашњење за овако противречне феномене. Својевремено је објаснила да су Срби изгубили Косово због своје неспособности да интегришу Албанце. Способности која, иначе, иде уз цивилизоване, није рекла али претпостављам. Рецимо Французе, којих има неких стотинак хиљада конвертованих у ислам. Али да не шпекулишем, слаб сам с том врстом менталне акробатике.

Може вам се учинити да је „џиберско-усташка“ елита престрог назив за данашњу српску интелектуално-културно-политичку елиту. Али није, он је тачан. Упркос уверењу те елите да су суперхероји некакве епски неравноправне борбе, типа „300 против Персије“, у којој од примитивизма, национализма, заосталости, тираније и нередовних контрола код зубара, спашавају једну нацију на маргинама цивилизације у очајничком покушају да је из опанака преобују у Лубутана с црвеним ђоном (не могу да се отмем симболици црвене као крв и елегантног гажења салонском штиклом по жртвама, how western or how civilizedis that?) Србија је заправо огледало своје „елите“. Она је тачан одраз својих интелектуалаца који попут Марића продуцирају „Парове“ и мењају Карађорђеву звезду за плочу Ролингстоунса.

Пишем ове редове у аутобусу, иначе, једва су препознатљиви од дрмања и има баш да се намучим да их прекуцам. Враћам се из Антиба у Ницу, ишао сам да код једног антиквара погледам омоте француских чоколада с краја 19. и почетка 20. века с ликовима српских крунисаних глава … Добар ми је улов био, четири омота чоколада GuerinBoutron с ликовима краљице Наталије од Србије, краљевића Ђорђа од Србије, кнегињице Јелене од Србије и престолонаследника Александра од Србије, плус једна белгијска чоколада Antoine са сценом српског поштара који доставља писмо српској сељанци у ношњи. Купио сам их а антиквар ми је рекао да је сигуран да има још таквих ствари са српским мотивима и да ће ми их потражити. Ја вам обећавам да ћу купити и омоте са хрватским краљевима, чим их будем пронашао, ево у име југоносталгије. Мора да има неки, па Хрвати су пребројали 302 своја владара од бана Борне из 819. па до пада Хабзбуршке монархије у 20. веку. Не знам ја, немојте мене да питате, можда Дубравка Стојановић зна нешто више о томе. Могу само да вас посаветујем да Василија Крестића не консултујете, тај је митоман а и великосрбује. Ја знам за Томислава II, краља НДХ. Заправо се звао AimoneRoberto Margherita Maria Giuseppe Torino di Savoia, а пуна краљевска титула била му је „краљ Хрватске, принц Босне и Херцеговине, војвода далмације, Тузле и Книна, војвода од Сполета и Аосте, принц од Цистерна и од Белригуарда, маркиз од Волгхера и гроф од Пондера.

Јел вам смешно? И њему је, кажу да је хрватску круну опоруком завештао свом мачку.

Са дословно сваке аутобуске станице, а има их једно тридесетак од Антиба до Нице, смешка ми се Новак Ђоковић, тренутно други рекет света који је својевремено у емисију Jaya Lenoa, довео фолклораше у опанцима и шајкачама да поведу коло. А ево га сада, на сваких 150 метара Азурне обале, леп и елегантан у Lacoste белом оделу. Тенис је најаристократскији од свих спортова аLacoste вам је једна од најаристократскијих модних марки, симбол француске спортске елеганције. Србин може и то. Али, Новак помаже косовскометохијске манастире, који се већ можда за пар година нађу на програму Дана косовске културе у Београду као шиптарска културна баштина. А то је већ србовање, и то вас, баш као и Нoвака чини сељаком, па нек је и заштитно лице Lacoste. А од србовања нема страшније оптужбе и то сведочи да имате паланачки менталитет, онакакав какав је описао филозоф Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“, другосрбијанској мастурбаторској литератури.

Константиновић који је поводом Титове смрти написао један од највећих хвалоспева који је овај диктатор икада добио. Толико о паланачком духу.

До ослобођења!

Аутор: Александар Ламброс
ПАТРИОТ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Слободан Антонић: Јасеновац у Београду

4.9 (8) Не смемо дозволити још један геноцид у поврату, било у Српској, било у …

Како се контролишу уџбеници у Србији кад у њима може и да се хвали третман језика у НДХ

5 (3) Процедуре у оквиру система провере уџбеника у Србији пре њиховог одобрења од стране …

4 Коментара

  1. Pa gde si ti Lambroze, sto godina nisam video tvoj tekst? Pisao si jedno vreme intenzivno, onda si malo preterao pa su te drugosrbijanci skratili za pero. Od tog doba nit govoriš, nit romoriš. Nije da ja njih ne razumem. Majstor pisane reči kao što si ti koji je razotkrivao njihove manipulacije, definisao ono što oni pokušavaju da preimenuju, zamagle i sakriju, tukao pravo medju oči dok su se oni dovijali kako da dokrajče nas palančane udarcima ispod pojasa, otrovima i vradžbinama, pa još jedan od njih, ali odmetnuti, mnogo ih je nasekirao. Morali su da te sklone, morali. Ali zašto si ti pristao da budeš sklonjen? Nemoj to više da radiš!

    Tekst ti je odličan, kao i svaki prethodni koji sam pročitao.

    Malo se zna da je i Homer svoje stihove pevao uz gusle. Tako se to radilo. Stari Rimljani, valjda u nedostatku muzičkih veština na tom komplikovanom instrumentu 🙂 su guslanje zamenili tzv. skandiranjem. To je bilo nešto što je najviše ličilo na sricanje slogova u nekom odredjenom taktu. I danas bi bilo jako teško predstaviti epove tog obima i takvog istorijskog značaja i sadržaja bez pomoći nekog muzičkog sredstva, nekog obrasca koji će pesniku pomagati u pamćenju i interpretiranju teksta.

    Druga Srbija je klub ljutih neznalica, huligana i razbijača kulture i civilizacijskih vrednosti. Ako smo mi palančani, onda su oni divlja horda varvara koja je jedno vreme uspevala da nas parališe drekom i mržnjom. Ali njihovo vreme je prošlo.

  2. Šta kažeš, nema omota od čokolada sa likovima hrvatskih kraljeva? Ništa lakše. Sa’će oni naštampati silu takvih papira i možda ih čak i prikazivati na putujućim izložbama diljem njihove lijepe i šire. Oni i njihov istorijski i kulturni identitet su kompletno sačinjeni od falsifikata te vrste, pa im ni ovi omotići neće umanjiti reputaciju. Naprotiv. U svetu će izložbe biti propraćene s dužnom pažnjom, a čitav projekat će pozdraviti i finansirati Vatikan.

  3. Овакви, дубоко аналитички текстови су неопходни да се овај учмали, ошамућени или боље речено изгубљени народ освести и опамети, ако је то уопште могуће. Осеће се још увек огроман утицај комунизма у свести овог народа кога и данас воде, образују, формирају његову психосоцијалну свест деца комунизма која су се докопала власти и задржала до данас. Свака теби част Александре, настави тако и удри по њима снагом речи и аргуманата, односно знањем које нам је свима потребно.
    Хвала теби на овом тексту. Натави тако.
    Живео!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *