Американци позиције долара бране трећим светским ратом

Долар је ослоњен на нафту, али су данас његова „златна подлога” једино – Оружане снаге САД

Неколико великих земаља могле би да обједине ресурсе, да почну ослобађање од доларских резерви и изазову пад долара. Међутим, снага власника америчког Федералног резервног система је у томе што су увек умели да делују тако да предухитре. И сада има индиција да предузимају практичне мере за заштиту долара и опет, пре свега, припремањем великог рата

Главним акционарима ФРС може да затреба и глобална дестабилизација, односно светски рат. Таква дестабилизација треба да доведе до узајамног уништења или, барем, слабљења свих потенцијалних конкурената Америке. Вашингтону (прецизније, Федералном резервном систему) неопходан је искључиво моноцентрични модел света. Без великог рата тај модел се не може изградити

Трећи светски рат биће принципијелно другачији од свих за које је свет до сада знао. Он ће започети без званичног објављивања. И, мада још нисмо тога потпуно свесни, али такав рат је највероватније већ почео

Тај необјављени рат води се под заставом борбе са тероризмом, „радикалним исламизмом”, „руском агресијом”, са кршењем људских права… Уз коришћење приватних војних компанија, ослањање на пету колону унутар појединих земаља, активну примену технологија „мајдана”, ангажовање медија које контролише Вашингтон, увођење економских санкција…

АМЕРИЧКИ долар сахрањиван је много пута, али још увек је жив.

Уочи распада Бретон-Вудског монетарног система, удео долара у светским монетарним резервама приближавао се цифри од 80% (1970. – 77,2%; 1972. – 78,6%). После преласка на Јамајски монетарни систем, тај удео се постепено смањивао и 1995. имао најнижи ниво од 59,0%.

На таласу финансијске глобализације позиције долара поново су ојачале (од 1999.-2001. његов удео достигао је 70-71%), али је после тога примећено ново опадање специфичне тежине долара у монетарним светским резервама – до нивоа испод 61% у 2014. Ипак, то је више од показатеља из 1995.

Према подацима Банке за међународно поравнање, у априлу 2010. удео долара у операцијама на међународном монетарном тржишту износио је 84,9%, а до априла 2013. повећао се до 87 одсто. Ради поређења: за исти тај период удео евра је пао са 39,1 до 33,4%.

Пада у очи диспропорција између позиције долара у светским финансијама и позиције САД у светској економији.

Данас удео САД у светском БДП износи око 20%. Кина је већ престигла САД по обиму БДП (рачунајући по паритету куповне моћи валута), али је удео јуана у операцијама на светском монетарном тржишту у априлу 2013 г. износио свега 2,2%. Нема прецизних података о уделу јуана у светским монетарним резервама, али процене експерата показују да износи мало више од 1%.

Ове диспропорције веома подсећају на светску економску панораму краја XIX – почетка XX века. Тада се десило прегруписавање лидера светске економије.

Према обиму индустријске и пољопривредне производње на прво место доспеле су Сједињене Државе. По неким позицијама, на друго место избијала је Немачка, а Велика Британија – која је током већег дела XIX века имала статус „светске радионице” – почела је да пада на треће место у свету. Истовремено је британска фунта – као и раније – била светска валута која је имала функције резервног средства и средства за међународни обрачун.

Уочи Првог светског рата, 1913., структура светских резерви по врстама валутаовако је у % изгледала овако: фунта – 47, француски франак – 30, немачка марка – 16, долар – 2, остале валуте – 5. (Officer, Lawrence H. Between the Dollar-Sterling GoldPoints: Exchange Rates, Parity, and Market Behavior. Cambridge: Cambridge University Press, 1996.).

Као што видимо, удео долара био је незнатан. Диспропорција између нивоа економског развоја САД и позиција долара у светском финансијском систему била је отприлике иста као што је данас диспропорција између економског развоја Кине и позиција јуана.

Светским банкарима, који су пре сто година ставили улог на долар, био је потребан светски рат да би долар могао да има место под сунцем. Под јаким притиском богаташа на измаку 1913. године – Конгрес САД гласао је за оснивање Федералног резервног система који је 1914. почео да емитује долар као једину валуту САД, а након пола године почео је светски рат.

Рат је изменио однос снага водећих сила и њихових валута.

Године 1928. распоред светских валутних резерви у процентима је изгледао овако: фунта – 77, долар САД – 21, француски франак – 2. , (Officer, Lawrence H.). Односно, без обзира на нагло економско слабљење Велике Британије, фунта не само да није ослабила своје позиције него их је додатно и учврстила. У поређењу са 1913. – долар САД је знатно повећао своју специфичну тежину и чврсто заузео друго место. Друге валуте-конкуренти, повукле су се из трке.

Да би коначно победили британску фунту, власници ФРС морали су да припреме и организују још један светски рат, после којег је долар изједначен са златом и у суштини постао једина светска валута.

Позиције долара у свету сада су формално веома добре, али главне акционаре Федералног резервног система мора да брине то што се повећава диспропорција између БДП САД и позиције долара.

Долар све више постаје нестабилан. Ако хоће, неколико великих земаља могу да координирају напоре, да обједине ресурсе, да почну ослобађање од доларских резерви и изазову пад долара. Међутим, снага власника ФРС је у томе што су они увек умели да делују тако да предухитре. И сада има индиција да предузимају практичне мере за заштиту долара и опет, пре свега, припремањем великог рата. „Газде новца” (власници штампарске машине ФРС) имају неколико разлога за отпочињање таквог рата.

1. Газдама штампарске машине потребно је да подржавају потражњу и цену својих производа. Пре више од пола века у Европи се завршила добровољна „трка за доларима”. У свету се не назиру рационални економски подстицаји за набављање долара, будући да данас доларска маса која силази са траке штампарске машине ФРС, много пута превазилази све што се ствара у економији САД. А златне резерве САД, иако су и највеће у свету (више од 8000 т.), покривају само део процента укупне масе зелених новчаница.

Остаје једно: читавом свету силом наметати „робу” коју производи Федерални резервни систем. Данас су једино покриће долара Оружане снаге САД, чија је основна функција да обезбеђују подршку потражњи за „зеленим папирима”. Већ одавно се у САД класични војно-индустријски систем трансформисао у војно-банкарски систем.

После распада Бретон-Вудског монетарног система на његово место дошао је Јамајски монетарни систем који представља систем петро-долара, будући да је 1970.-их година долар повезан са црним златом (нафта је почела да се продаје искључиво за доларе).

Нафта је још увек основа доларског система. Иако данас скоро не зависи од увоза нафте, Америка контролише земље произвођаче нафте. Циљ контроле је да сем долара у трговини црним златом– не дозволи прелазак на друге валуте. Ради тога Вашингтон, ако је то потребно, у регионима производње нафте прибегава војним операцијама. Пре свега, на Блиском Истоку.

Моамер Гадафи је свргнут и зверски убијен само зато што је у обрачунима за нафту прво прешао са долара на евро, а затим планирао да пређе на златни динар.

2. Када курс долара САД почиње да пада, Америка укључује све полуге за јачања ослабљеног долара (операције на дестабилизацији политичке ситуације у разним деловима света; грађански и регионални ратови). У том светлу, без обзира на све већу економску деградацију – Америка се претвара у вештачко „острво стабилности”. Из разних крајева света капитал почиње да се усмерава према Америци повећавајући курс „зелене хартије”.

Зашто је Америци потребан високи курс долара? Није тешко одговорити.

Прво, САД добијају могућност за јефтин увоз који обезбеђује унутрашњу потрошњу. Штампарска машина заједно са повећаним курсом америчке новчане јединице – идеалан је услов за постојање државе-паразита.

Друго, помоћу скупог долара Америка (тачније власници ФРС) добија могућност да по читавом свету јефтино откупљују природне ресурсе, предузећа, некретнине и друге активе. Формирани доларски систем биће потребан власницима све док читав свет не пређе под њихову контролу.

Треће, „власницима новца” (главним акционарима ФРС) може да затреба не само регионална, него и глобална дестабилизација, односно светски рат. Таква дестабилизација треба да доведе до узајамног уништења или, барем, слабљења свих потенцијалних конкурената Америке. Вашингтону (прецизније, Федералном резервном систему) неопходан је искључиво моноцентрични модел света. Без великог рата тај модел се не може изградити.

Светски рат ће омогућити да се реше многи економски проблеми Америке који прете да у блиској будућности за њу постану критични.

На пример, крајем 2013. државни дуг САД већ је износио 104,5%, док је у Европи, која већ неколико година доживљава дужничку кризу, тај показатељ нижи. У земљама у зони евра крајем 2013. износио је 92,6%.

За Вашингтон није мање акутан проблем спољног дуга. У августу 2014. релативни ниво тог дуга достигао је 107% БДП. Све већи део прихода мора да се троши на сервисирање дугова.

Проценти за државни дуг у расходима буџета САД сада нису високи (око 7%), али су у америчкој економији као резултат деловања програма квантитативних олакшица (КС) и каматне стопе биле сасвим симболичне. Програм КС се затвара, расходи за сервисирање државних и свих других дугова нагло ће се повећати. У таквој ситуацији, владајући кругови САД сигурно се присећају историје од пре једног века.

Уочи Првог светског рата Америка је већ заузимала прво место у свету по индустријској производњи, али је при том имала огроман спољни дуг (пре свега, Британији). Први светски рат кардинално је променио ситуацију. САД су постале највећи и прави међународни зајмодавац. Истовремено су њихови главни савезници у рату – Велика Британија и Француска – постале највећи дужници Америке.

На крају Другог светског рата Америка је код себе сконцентрисала 70% светских резерви злата (без Совјетског Свеза). Такво јачање САД омогућило им је да легализују позиције долара као светске валуте (одлуке међународне конференције у Бретон-Вудсу 1944.).

У случају да САД буду умеле да постану једини корисник трећег светског рата – проблем старих дугова нестаће сам по себи. Вашингтон ће моћи да са свог салда једнострано отписује дугове других земаља и произвољно одређује које земље сносе „кривицу” за рат. Новчана потражња „кривих” земаља према Америци анулирају се по дефиницији, како су управо поступиле земље Антанте према Немачкој на Париској мировној конференцији 1919. Сем тога Америка као победник може „кривима” да удари репарације и контрибуције, као што су слично учиниле земље Антанте на поменутој конференцији у Паризу 1919.

Трећи светски рат биће принципијелно другачији од свих за које је свет до сада знао. Он ће започети без званичног објављивања. И, мада још нисмо тога потпуно свесни, али такав рат је највероватније већ почео. Коришћењем плаћеника (приватних војних компанија), ослањањем на пету колону унутар појединих земаља уз активну примену технологија „мајдана”, ангажовањем медија које контролише Вашингтон, објављивањем економских санкција и т. д. Тај необјављени рат води се под заставом борбе са тероризмом, „радикалним исламизмом”, „руском агресијом”, кршењем људских права и т.д. и т. сл.

Током таквог необјављеног светског рата „власници новца” (акционари ФРС) решаваће накупљене проблеме долара. На пример, под заставом борбе са тероризмом и „прљавим новцем” САД могу да спроведу „монетарну реформу”. Њена суштина је једноставна. ФРС емитује нове доларе и организује њихову замену за стару „зелену масу”. При том су подносиоци захтева за старе доларе дужни да доставе поуздане доказе о легалности њиховог порекла.

Филтери за контролу могу да буду толико строги да највећи део старих долара неће положити „испит” и претвориће се у отпад. Тако ће се уклонити проблем „доларске надстрешнице”, који притиска ујка Сема. Ипак, за САД и та варијанта није идеална – истовремено пљачкање читавог света може да покрене друге земље на коришћење својих националних валута у међународним обрачунима, на стварање регионалних валута и потпуно одустајање од долара.

Због тога, у трећем необјављеном светском рату могу бити искоришћене и друге економске методе. На пример, без обзира што је „зелена маса” преплавила читав свет, куповна моћ долара на тржиштима робе доста је висока. Не види се никаква претња од хиперинфлације.

Све је веома једноставно. Огроман део производње штампарије новца одлази на финансијска тржишта. Међутим, постоји 101 начин да се затворе или чак потпуно ликвидирају та тржишта. Тада ће сва „зелена маса” појурити на тржишта робе. Настаће хиперинфлација упоредива са оном коју је преживела Вајмарска Република почетком двадесетих година ХХ века. У најбољем случају од куповне моћи данашњег долара остаће 1%. Да ли је то катастрофа? Како се узме. У том случају код поседника билиона долара по читавом свету у рукама ће остати само смеће.

Само у Кини залихе злата већ су премашиле 4 билиона долара, при чему на „зелену хартију” одлази најмање 1/3. После тога Америка спроводи монетарну реформу и уводи нови пуноважни долар. Пре пет година активно је разматран проблем могуће реализације такве „новчане реформе”, само што су на место новог долара тада планирали новчану јединицу под називом „амеро”. Претпостављало се да ће то бити заједничка валута три земље – САД, Канаде и Мексика. Варијанта замене долара „амером” још може да се поврати, али ће захтевати веома озбиљно покриће силом од стране Вашингтона.

У сваком случају не треба рачунати на слабљење нестабилности у свету. Та нестабилност је – испољавање слабости долара и агоније власника штампарије ФРС.

Као рањена звер, они ће се борити до краја. Ако се још до недавно говорило да Вашингтон намеће свету „контролисани хаос”, онда је већ сада очигледно да хаос постаје неконтролисан. Иначе, ни прва два светска рата нису се завршила онако како су планирали банкари који су их и започели.

 

Пише: Валентин КАТАСОНОВ

Превела

Ксенија Трајковић, Факти