fbpx
Насловна / Став / Балкан после епохе еврофанатизма

Балкан после епохе еврофанатизма

Ако жели да остане релевантна на Балкану, ЕУ ће морати да се супротстави САД и Британији. Хоће ли се усудити на такав потез?

Европа. Унија. Европска унија. Како је то само лепо звучало. Чинило се у једном тренутку да ЕУ може представљати „кишобран“ за Балкан и дугорочно осигурати стабилност. Међутим, ствари су отишле у другом смеру. ЕУ је пропустила да у периоду 2004-2008. године чврсто институционализује своју присуство на југоисточној периферији пријемом свих балканских држава у пуноправно чланство. Овај пропуст више се не може исправити. У тражењу одговора на питање зашто је пропуст направљен, налази се и одговор због чега исправљања не може бити. У најкраћем, из два разлога.

ПРЕКРИВАЧ И ПЕНЕТРАТОР

Прво, ЕУ је слепо пратила САД и није дефинисла сопствену стратегију регионалног карактера. Дунавска макрорегионална стратегија је личила на тако нешто, али је, суштински, остала мртво слово на папиру. Незванично, услов за пријем у ЕУ свих кандидата било је претходно чланство у НАТО. То потврђују случајеви Бугарске и Румуније, донекле и Хрватске. Међутим, НАТО је инструмент САД, у одређеном контексту више служи за контролисање Европе – о чему је 2006. године писао Роберт Купер – него за јачање позиције ЕУ у међународним односима. САД су, водећи се концептом регионалног безбедносног комплекса, континуално утврђивале свој положај такозваног „прекривача“ (overlay) који је детерминисао регионалну безбедност. У тој матрици, ЕУ се појављује само као „пенетратор“, усмерен ка одржавању позиције „прекривача“.

Друго, ЕУ се определила за примену тактике бесконачних условљавања балканских држава – са Србијом је то најочитији пример – како би одржала своје место у пројектованој архитектури регионалне безбедности.

Са једне стране, ово је могло функционисати док је трајао привид о подударности америчке и евроунијатске политике или, тачније речено, док је ЕУ пристајала да служи као млађи партнер – пенетратор америчких утицаја. Са друге стране, принцип условљавања доноси неке краткорочне бенефите, али и дугорочне последице. Таква акција увек рађа реакцију. Са данашње временске дистанце посматрано, ЕУ је промашила у тактици, између осталог и зато што стратегија није постојала. Антагонизам ка ЕУ постајао је све већи. Зато је данас Кина пожељан партнер балканским државама (и не само балканским), отуда јачање присуства Русије и Турске по културно-религијским вертикалама, због тога више ни за бираче у Македонији европерспектива није довољан мотив да похрле на референдум.

ПОЗАДИНА СВЕГА

У позадини свега је, наравно, америчка геополитика. Европљани данас жестоко нападају Трампа. Заборавља се да је први пут после Другог светског рата Самит САД -ЕУ отказан 2010. године за мандата Барака Обаме. То је био почетак примене нових стратегија за инсталирање америчког присуства у Римленду у новонасталим околностима. Са једне стране, било је неопходно ојачати контролу у широком географском појасу који се колоквијално назива „Муслимански свет“, а простире се од Пакистана на истоку до Марока на западу. Са друге стране, САД се фокусирају на Кину, коју желе натерати на сасвим другачији билатерални оквир сарадње. У ту сврху Обамина администрација иницира оснивање Транспацифичког партнерства, чиме се темељно поткопава позиција Кине у источноазијском региону.

Одговор Кине био је очекиван: продубљивање сарадње са Русијом и стварање функционалне равнотеже на глобалном нивоу. Да би то осујетиле, САД су индуковале Украјинску кризу, покушавајући да онемогуће успостављање глобалног баланса, оцењујући да је Русија у тој једначини слабији партнер. Запањујуће је колико су Немачка и Француска реаговале неадекватно, споро и лоше антиципирајући развој ситуације. Шта је ЕУ добила подгревајући украјински хаос?

ЕУ, ЛОНДОН, БАЛКАН 

У овом контексту треба сагледавати и Брегзит. Британска спољна политика се последњих четири деценије темељила на три стуба: стратешко партнерство са САД, предвођење Комонвелта, чланство у ЕУ. Трећег стуба више неће бити. Уместо њега сада се у Лондону обликује стратегија „Европа мимо ЕУ“, што је за балкански део европске слагалице од огромног значаја. За америчку геополитику Балкан је остао другоразредно питање. САД најважније ресурсе лоцирају у неке друге, за њих важније регионе. Балкан су оставили ЕУ да га, следећи по инерцији претходну стратегију о „западнобалканској шесторци“, политичко-географски детерминише до краја.

Међутим, проблем се јавља у томе што у тим „важнијим регионима“ интереси Немачке и Француске постају све конфликтнији са циљевима САД: ЕУ нема претеране користи од „чеоног судара“ са Кином, она енергетски зависи од Русије, перспективно и од Ирана, а дестабилизација Муслиманског света за Брисел је више од ноћне море.

НОВИ АКТЕРИ 

ЕУ се нашла у шизофреној позицији. На Балкану је требало да користи спровођењу америчке геополитике, која је генерално била уперена и против саме ЕУ. То је створило конфузију, у крајњој линији и отворило простор да се као „пенетратори“ у региону појаве и неке друге велике и регионалне силе. Кина је присутнија него икада у историји, позиционира се као инвеститор у стратешким привредним гранама. Русија се вратила на позиције које није држала још од средине осамдесетих, политички је далеко активнија него икада од распада совјетске супердржаве. Турска је значајан актер унутрашње политике у БиХ, Македонији, Албанији, у одређеној мери и у Црној Гори, Бугарској и Србији. Саудијска Арабија тражи своје место, са агресивном политиком отварања „верских школа“. Само на КиМ их је од 1999. године отворила око 240, у Албанији око 200, у Македонији 84. У БиХ постоје 22 параџемата, а било их је 56 пре договора са званичном Исламском верском заједницом.

Чак и Иран тражи своје место у „геополитичком вакууму“ који настаје. Незваничне су информације, али из релативно поузданих извора, да је око 200 представника бошњачке елите у последњој деценији конвертирало ка шиизму. То је већ критична маса утицајних појединаца који сихронизованим деловањем могу усмеравати политичку јавност, али и политичке одлуке.

ПОСЕБАН ПРОБЛЕМ

Посебан проблем за ЕУ представљаће већ споменута британска стратегија: „Европа мимо ЕУ“. Краткорочни циљ ове стратегије је да се истискује присуство ЕУ где год је то могуће, како би се отворио већи маневарски простор за деловање Велике Британије против ЕУ током спровођења Брегзита. А то ће, све су прилике, потрајати. Дугорочно, циљ је да се Немци и Французи саплићу увек и свуда када почну да делују противно британским интересима. Начелно, када делују против америчке геополитике. Начелно, зато што Британци остају посвећени савезништву са САД.

„Ђаво је у детаљима“, биће и одређених размимоилажења између њих у различитим регионима, али то неће покварити глобалну рачуницу и једних и других. Савезништво САД и Британије може трајати пошто се јасно зна ко је старији а ко млађи партнер, самим тим и шта је чија улога и докле се у супротстављању може ићи.

БРИТАНСКА „ВОЈСКА КОСОВА“

Да се са применом нове британске стратегије почело јасније него другде видљиво је на Косову. Да ли франуски војни кругови гледају благонаклоно на оснивање „војске Косова“? Да ли је немачким привредницима и политичарима од користи разваљивање ЦЕФТА-е? Зашто онда не реагују? Британци су изненадили ЕУ, ставили је пред свршен чин, чак се може рећи и понизили. И оно мало легитимитета Хана и Могеринијеве сада је испарило.

Са једне стране, дакле, ЕУ због погрешних одлука које је доносила пратећи САД наставља да води хистеричну политику против Русије, препознаје „чинфлуенс“ као све значајнију претњу, зазире од Анкаре и Техерана. Са друге стране, више не постоји „западни монолит“, чију стратегију може по инерцији пратити. НАТО и ЕУ одавно нису два стуба једне грађевине, а САД и Велика Британија постају изазивачи интересима Немачке и Француске, како у бројним другим регионима, тако и на Балкану. Уколико то не препозна, ЕУ ће остати тек трећеразредни играч, „мали од палубе“ који ће одрађивати прљаве послове за Американце и Британце.

МЕШАЊЕ КАРАТА

Решење је било могуће у периоду 2004-2008. година, али је оно пропуштено. Испуштена је прилика, таква шанса се више неће појавити. Барем задуго, а вероватно и никада. Оно што данас гледамо је иреверзибилни процес краја еврофанатизма на Балкану. Било би добро да то у Бриселу препознају. Јер, ако се то буде објективно сагледало, отвориће се и простор за дефинисање неке нове стратегије за Балкан. А то би подразумевало и „ново мешање карата“ и анализирање са ким би од великих и регионалних играча ЕУ могла пактирати на Балкану. Чини се да би то пре могле бити Русија, Турска и Кина, управо тим редоследом, него САД и Велика Британија. Да ли је такав сценарио реалан? Судећи по стању унутар ЕУ – изгледа неоствариво. Опхрвана проблемима, ЕУ ће тешко изнедрити „балканску иницијативу“. Зато би ваљало размишљати да импулс дође са друге стране. Из Москве, Анкаре или Пекинга!?

Еврофанатизам је мртав, али ће балканске земље ипак одржавати чврсте везе са остатком Европе: привредне, културне, политичке… ЕУ не може сама, Немачка и Француска то тек неће моћи, а Балкану је у интересу да Брисел остане конструктиван фактор осигуравања регионалне безбедности. За ЕУ је боље да договорно поделе утицај са новим (или старим који су се вратили) чиниоцима балканске безбедности, у једначини у којој ће бити равноправан, можда и „најравноправнији партнер“. У супротном, остаће „мали од палубе“, потрчко америчких официра и британских секунданата.

Крај ере еврофанатизма не мора значити и крај ЕУ на Балкану. У новом формату, са новим партнерима, новом улогом и скромнијим циљевима.

Душан Пророковић

Душан Пророковић је професор на Факултету за дипломатију и безбедности у Београду и аутор више значајних дела, међу којима је и монографија ,,Геополитика Србије“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ИГОР ПАНАРИН: Сукоб Трампа и Сороша на Балкану

4.6 (9) Професора политичких наука Игора Николајевича Панарина зову Путинов Макијавели због прецизних савета руском …

Од уласка балканских земаља у ЕУ нема ништа, уместо чланства ЕУ нуди „специјално партнерство“

5 (2) Француска је покренула незваничне дипломатске консултације да се појединим земљама западног Балкана уместо …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *