fbpx

БАНКЕ СУ ОПАСНИЈЕ ОД НАОРУЖАНИХ АРМИЈА.

0
(0)

1775. Почетак америчке револуције.Америчке колоније траже да се одвоје од Енглеске и њене угњетавачке монархије. Иако је наведено мноштво разлога за револуцију, један се посебно издваја као примарни узрок -проглас енглеског краља Џорџа III о ништавности независне и бескаматне валуте која се производила и користила у колонијама.

Присиљене да узајмљују новац од Централне банке Енглеске, уз камату, колоније су се аутоматски нашле у дуговима. И као сто је Бенџамин Френклин касније написао: „Одбијање Краља Џорџа III да дозволи колонијама употребу сопственог монетарног система,који би ослободио обичног човека из канџи манипулатора,био је вероватно примарни узрок револуције.“
1783. Америка је добила независност од Енглеске. Међутим, њена борба против концепта Централне банке и корумпираних, грамзивих људи као саставног дела тог концепта тек је започео.
Шта је у ствари централна банка?
Централна банка је установа која производи монету једне читаве нације. Утемељена на историјском преседану, централно-банковну праксу чине две специфичне силе:
-контрола каматних стопа и
– контрола количине новца у оптицају, или инфлација.
Централна банка се не бави само снабдевањем новца владиних економија, она им тај новац посуђује, уз камату. А онда кроз повећавање и смањивање количине новца у оптицају Централна банка регулише вредност валуте на тржишту. Веома је важно да се разуме да структура читавог овог система може да у догледном времену оствари само једну ствар -дуг.
Не треба много памети да би се прозрела превара. Јер, сваки одштампани долар од стране Централне банке је у ствари позајмица уз камату.То значи да сваки одштампани долар представља у ствари тај долар плус одређени проценат дуга на основу тог долара. А обзиром да Централна банка има монопол на производњу валуте читаве државе и да је уз сваки посуђени долар прикачен дуг који уз њега иде, одакле онда долази новац који треба да плати тај дуг?
Може да дође једино из исте те Централне банке. Што значи да Централна банка мора стално да повећава своје новчане залихе како би привремено покрила створени заостали дуг услед чега се, обзиром да је и тај свежи новац посуђен уз камату,ствара јос већи дуг. Крајњи исход овог система је, неумитно, ропство јер је немогуће да влада,а самим тим и друштво у целини, икада изађу из овог само-стварајућег дуга.
Утемељивачи САД-а су били веома свесни овога. „Уверен сам да су банковне институције опасније од наоружаних армија… Уколико амерички народ икада дозволи приватним банкама да контролишу питање валуте…те банке ће, заједно са корпорацијама окупљеним око њих, лишити народ његове својине до те мере док им деца једног дана не постану бескућници на континенту којег су освојили њихови очеви.“ „Уколико желите да останете робови банака и да плаћате цену свог сопственог ропства, онда их оставите да и даље на миру стварају новац и контролишу кредите.“
До почетка 20. века САД су имплементирале и укинуле већ неколико централно-банковних система,којима су управљали немилосрдни банковнички интереси Доминантне породице банковног и пословног света тога времена биле су:Рокфелери,Морганови,Варбурзи,Ротшилди.
И почетком 1900-их још једном су тражили начин да прогурају закон о оснивању још једне Централне банке. Међутим, знали су да су влада и јавност веома опрезни у односу на такве институције.
Требао им је инцидент којим ће утицати на јавност.Џ.П.Морган, јавно сматран финансијским прваком тога доба, искористио је свој велики утицај и проширио гласине о томе како једна угледна њујоршка банка постаје несолвентна или да банкротира. Морган је знао да ће то изазвати масовну хистерију, што ће утицати и на остале банке. А то се и десило. У страху да ће изгубити своје улоге људи су аутоматски почели да их масовно повлаче. Банке су последично биле присиљене да затраже исплату свих позајмица приморавајући на тај начин своју клијентелу на продају имовине. И тако се појавила спирала банкротства, заплењивања и општег метежа. Сређујући утиске неколико година после, Фредрик Ален из „Лајф Магазина“ је написао: „Нагло је стварајући, а онда и лукаво усмеравајући, Морган се окористио паником (из 1907.)“
Не схватајући превару, Конгрес је наложио истрагу о паници 1907.предвођену сенатором Нелсоном Олдриком, који је био интимно повезан са банковским картелима и који је касније, оженивши се, постао чланом Рокфелерове фамилије. Комисија коју је предводио Олдрик препоручила је примену централно-банковног система како се паника из 1907. не би више никада поновила.
То је била искра коју је међународно банкарство требало да би започело свој план. 1910. године одржан је тајни састанак на Моргановом имању, на Џекил острву, недалеко од обале Џорџије. Тамо је написан документ о централном банкарству,познат као „Декрет о федералним резервама“. Овај законски пропис су написали банкари,а не законодавци. Тај је састанак био тако тајан, тако скривен од Владе и јавности,да су тих 10-ак људи који су присуствовали прикрили своја имена док су путовали на острво.
Пошто су саставили документ, предали су га свом политичком представнику, сенатору Нелсону Олдрику, да га прогура кроз Конгрес. 1913. године, уз помоћ јаког политичког покровитељства од стране банкара, Вудроу Вилсон је постао председник САД-а, предходно се сложивши да потпише Декрет о федералним резервама враћајући услугу за подршку у изборној кампањи. И тако је два дана пре Божића, док је већина Конгреса било код куће са својим породицама, изгласан Закон о федералним резервама, којег је Вилсон касније коначно и опуномоћио.
Годинама касније Вудроу Вилсон је написао, кајући се: (Наша) “велика индустријска нација се контролише кредитним системом. Наш кредитни систем се налази у приватним рукама, и на тај начин се развој наше нације, као и све наше активности налазе у рукама неколицине људи, који неизоставно, из разлога својих сопствених недостатака, застрашују, контролишу и уништавају истинску економску слободу.
Постали смо једна од најгоре руковођених, најсвеобухватније контролисаних и најлакше доминираних власти цивилизованог света -власти која не произлази из слободе мишљења и која више није подложна суду и гласу већине, већ власти измишљеној и наметнутој од стране мале групе доминантних људи”.
Конгресмен Луис Мекфеден је такође рекао што мисли по изгласавању документа: „Успоставља се светски банкарски систем…супердржава под контролом међународних банкара…који раде удружено на поробљавању света зарад сопственог задовољства. Овај закон представља узурпацију власти.“
Јавности је речено да је Систем федералних резерви стабилизатор економије и да су инфлација и економске кризе ствари прошлости. Али, као што је историја демонстрирала ништа није било даље од истине. Управо супротно, међународни банкари су сада имали једну снажну машину усмерену у циљу проширења сопствених амбиција.
Примера ради, између 1914. и 1919. Федералне резерве су повећале количину новца у оптицају за скоро 100% малим банкама и грађанству. А онда су 1920. повукле из оптицаја један велики проценат новца што је приморало банке да затраже исплату многих зајмова. И баш као и 1907. дошло је до масовних навала на банке, банкротстава и пропадања. Пропало је преко 5.400 конкурентских банака, оних ван Система федералних резерви, што је још више консолидовало монополизам уске групе међународних банкара.
Осврћући се на овај злочин, конгресмен Линдберг је 1921 рекао: „Закон о федералним резервама ствара вештачки изазване панике. Прва вештачки изазвана паника икад је ова коју имамо данас,и може се израчунати као по математичкој једнаџби. Међутим, паника из 1920. била је само загревање. Између 1921. и 1929. Федералне резерве су поново повећале количину циркулишућег новца што је још једном резултирало екстензивним зајмовима грађанству и другим банкама. Појавио се и један нови тип зајма, на берзама познат под именом рубни зајам. Једноставно, рубни зајам је омогућавао инвеститору да положи само 10% цене неке некретнине док му је осталих 90% узајмљивао брокер. Другим речима, некретнина вредна 1000 долара могла се купити за само 100 долара. Овај метод је био веома популаран у узаврелим 1920-им, чинило се да се на берзи не може изгубити већ само зарадити. Међутим, постојала је цака у овом зајму. Зајам се могао опозвати било када а новац је морао бити враћен у року од 24 часа.
Ово се звало „рубни опозив“,а његов најчешћи исход био је продаја некретнине претходно купљене истим зајмом. Неколико месеци пре октобра 1929. Џ.Д.Рокфелер, Бернард Барак и остали инсајдери тихо излазе са берзе. 24. октобра 1929. сви они њујоршки финансијери који су издавали рубне зајамове почели су да их опозивају, масовно. Ово је истог момента започело масовну распродају на берзи свих оних који су морали да покрију рубне зајмове. Из истог разлога почеле су масовне навале на банке, што је као резултат изазвало колапс 16.000 банака а што је завреничким међународним банкарима омогућило не само откуп супарничких банака испод цене већ и куповину читавих корпорација за ситну пару.
Била је то највећа пљачка у америчкој историји. Али то није био крај. Уместо да новцем који је преостао после овог економског краха повећају количине у оптицају, они су те количине управо супротно – смањили,стварајући једну од највећих криза у историји.
Разбеснели конгресмен Луис Мекфеден, дугогодишњи противник банкарских картела, започео је са подношењем захтева за опозив управног одбора Федералних резерви. Говорио је о паду берзе и о кризи ово: „То је био пажљиво осмишљен догађај. Међународно банкарство је проузроковало стање опште безнадежности што покушавају искористити да постану владари наших живота.“ Стога не чуди што је, након два претходна покушаја атентата, Мекфеден коначно отрован на једном банкету пре него што је успео да испослује опозив.
Пошто су из јавности уклонили овог бунџију банкари Федералних резерви су одлучили да уклоне златно покриће новца. Да би то учинили, било је потребно да прибаве сво преостало злато у држави.
И тако је, под изговором „да ће то помоћи да се изађе из кризе“, 1933. дошла на ред заплена злата.Под претњом 10-годишње затворске казне, од свакога у Америци се тражило да преда све златне полуге Државној благајни, отимајући тако од народа оно мало богатства што му је било остало.
А онда, поткрај 1933. године, златни стандард бива укинут. Ако погледате доларску новчаницу одштампану пре 1933.видећете да пише да је била замењива у злату. Ако погледате данашњу новчаницу, на њој само пише да је легално средство плаћања што значи да има покриће у апсолутно ничему. Безвредни комад папира.
Једина ствар која нашем новцу даје вредност јесте колико га има у оптицају. Према томе, моћ да се регулише количина новца у оптицају је истовремено и моћ да се регулише његова вредност што је такође и моћ да се читаве економије и читава друштва баце на колена.
„Ако ми дате контролу над националном валутом, неће ми бити важно ко ће писати законе.“ Мајер Амшел Ротшилд,оснивач банковне династије Ротшилдових
Важно је имати на уму да су Федералне резерве приватна корпорација.У њима има федералног колико и у „Федерал Експресу“. Сами себи пишу законе и пактично не подлежу регулативама Владе САД-а.То је приватна банка која Влади издаје валуту на зајам, уз камату, што је у потуној сагласности са оним истим преварантским моделом централног банкарства од којег је Америка желела да побегне када је прогласила независносту америчком револуционарном рату.
Да се вратимо у 1913. 
Закон о Федералним резервама није био једини неуставни документ који је прошао кроз Конгрес.
Такав је био и Савезни порез на приход. Вреди указати на то да је незнање америчке јавности, у односу на Савезни порез на приход, доказ томе колико је у ствари америчка популација заглупљена и заборавна. Прво и прво Савезни порез на приход је у потпуности неуставан обзиром да је нерасподељен. Амерички Устав каже да сваки порез мора да буде расподељен како би био легалан.
Као друго, недовољан број савезних држава је потписало амандман којим се дозвољава увођење Пореза на приход. И на ту чињеницу се чак и позивало у парницама на судовима. „Да сте пажљиво проучили 16. Амандман, видели бисте да није потписан од довољног броја држава.“
– Судија окружног суда Џејмс Фокс, 2003. године  – Као треће, данас се свим запосленима узима просечно око 35% плате путем овог пореза.
То значи да људи раде 4 месеца годишње само да би испунили ову пореску обавезу.
А погодите где сав тај новац одлази? Одлази на плаћање камата на валуту коју штампа преварантска Банка федералних резерви, систем који уопште не би требало да постоји. Новац који се заради четверомесечним радом одлази готово буквално у џепове међународних банкара који поседују Банку федералних резерви. И као четврто, чак и ако Влада лажно тврди да је порез на приход легална ствар, не постоји буквално нити један статут, или закон који би изискивао плаћање овог пореза. И тачка.
Наравно да сам очекивао да постоји закон који стоји негде у законодавству, неки пропис који захтева плаћање овог пореза. Мислио сам, „наравно да постоји!“ И онда сам се нашао у положају да нисам могао да пронађем тај статут који мој посао чини легалним, нису га пронашли ни остали које познајем, тако да нисам имао другог избора него да дам оставку. На основу истраживања које сам спровела у току 2000. године и којег и даље спроводим, такав закон нисам успела да пронађем. Распитивала сам се и у Конгресу, и код многих других људи, у Пореској управи, код пореских заступника,нису могли да дају одговор. Јер ако одговоре, америчка јавност ће сазнати да је цела та ствар превара. Откад сам дао оставку више не плаћам овај порез.
Нисам уплатила Порез на приход од 1999. године. Порез на приход није ништа друго него поробљавање читаве државе. Контролисање економијеи непрекидна пљачка имовине представљају само једну страну Рубикове коцке у рукама банкара. Има још један инструмент за стварање профита и контролу, а то је – рат.
Од почетка постојања Федералних резерви 1913. године десили су се бројни велики и мали ратови, од којих су три најзначајнија -Први светски рат, Други светски рат и Вијетнамски рат.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
1914. године избио је рат у Европи концентрисан око Енглеске и Немачке. Америчка јавност није желела да има ништа са тим ратом. Као резултат тога, председник Вудроу Вилсон јавно проглашава неутралност. Међутим иза затворених врата, америчке власти су тајно тражиле било какав изговор да уђу у рат. А из разлога којег је у свом запажању изнео амерички државни секретар Виљем Џенингс: „У банкарству постоји дубоко интересовање за Светски рат због могућности да се дође до огромних профита.“
Важно је разумети да је за међународно банкарство рат најисплативија ствар која постоји. Јер је држава у рату присиљена да од Банке федералних резерви узима још више новца, уз камату.
Главни саветник и ментор Вудроуа Вилсона, био је пуковник Едвард Хаус, човек са веома блиским везама у међународном банкарству, који је желео да се уђе у рат. 
У забележеном разговору између пуковника Хауса, Вилсоновог саветника и сер Едварда Греја, енглеског секретара за иностране послове, о томе како увести Америку у рат, Греј је упитао: Како би реаговали Американци уколико би се десило да Немци потопе прекоокеански брод са америчким путницима?“
Хаус је одговорио: „Верујем да би Америку преплавио талас гнева, а то би само по себи било довољно да нас уведе у рат.“ И тако је 7. маја 1915.,практично на предлог сер Едварда Греја, брод Луситанија намерно упућена у немачки контролисане воде где се знало да се налазе немачки војни бродови. И као што се и очекивало, немачке подморнице торпедирају брод, изазивају експлозију ускладиштене муниције и убијају 1.200 људи. Да би се боље схватила хотимична природа овог догађаја: Немачка амбасада је објавила проглас у „Њу Јорк Тајмсу“путем којег упозоравају људе да ако се укрцају на Луситанију то раде на сопствени ризик јер ће сваки брод који путује између Америке и Енглеске, пролазећи кроз ратну зону, бити подложан уништењу. Као резултат свега, и као што је и очекивано, потапање Луситаније покреће талас гнева у америчкој популацији и Америка недуго потом улази у рат.
Први светски рат је коштао Америку 323.000 живота. Џ.Д.Рокфелеру је донео зараду од 200 милиона долара. То је око 1.9 милијарди по данашњим мерилима. Да не помињемо да је у новцу рат Америку коштао 30 милијарди долара од чега је већина позајмљена од Банке федералних резерви, уз камату, повећавајући профит међународних банкара.
Овим преписом титлова трћег дела првог филма ‚‚ The zeistgeist ‚‚хтео сам да, онима који су ово знали, освежим памћење а онима који нису знали,да знају. Доласком на власт ‚‚демократске снаге‚‚ прво ‚‚демонтирају‚‚СРБСКИ БАНКАРСКИ СИСТЕМ, тобоже као неликвидан и доводе стране банке. Задатак је испуњен. 
Касније се испоставило да су све банке биле ликвидне јер су имале гаранције за издате кредите у облику хипотека, али то, наравно, није ишло у прилог ‚‚демократским‚‚ снагама јер ако банке активирају хипотеке оне ће постати власници малте не, целе србске привреде.
А шта би онда продавале ‚‚демократске снаге‚‚?
Можда се неко и питао: Зашто прво да се уништи банкарство у Србији а не нешто друго? Ако је прочитао овај текст онда ће му бити јасније а ако погледа сва три  филма ‚‚ THE ZEITGEIST ‚‚ онда ће му бити јасно у каквом свету данас живимо.
Новине објавише да су банке из Србије у 2010 изнеле  две милијарде евра а ми се код ММФ и Светске банке толико задужисмо???
Ето у каквој Србији ми данас живимо.
А ово што се данас дешава у САД, око задуживања, много подсећа на  догађаје описане претходним текстом.
Видовдан

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„Ново задужење Србије од две милијарде евра доказ да је економија на коленима“

4.5 (11) Потпредседник Народне странке и посланик Мирослав Алексић изјавио је данас да је власт …

Европска комисија предвиђа рецесију историјских размера

5 (2) Европска комисија предвиђа да ће у Европској унији ове године доћи до смањења …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *