ББЦ: Сиромаштво и корупција у Србији без премца!

Новинарка Лондонског ББЦ посетила је Београд и направила кратак прилог о животу у Србији, корупцији, обећаним реформама и тешкоћама пословања.

Белорусија, Боцвана и Бугарска имају нешто заједничко. Све до једне имају већи БДП по глави становника него Србија.

Преносимо вам њен прилог:

[Овен Бенет Џонс]

Сада се окрећемо Србији где је борба за стварање богатије земље спутана добро знаним проблемом широм света – корупцијом. Извештава Ејми Гутман.

[Ејми Гутман]

Белорусија, Боцвана и Бугарска имају нешто заједничко. Све до једне имају већи БДП по глави становника него Србија. Ова бивша социјалистичка балканска земља поносна је на свој статус тржишта у развоју, али резултати Србије подбацују. Она има подстицајну инвестициону политику, јефтину радну снагу и изузетно квалификоване раднике, али је истовремено оптерећена корупцијом.

Наравно, корупција није ништа ново нити својствено само Србији, а настала је захваљујући аутократском и клептократском режиму Слободана Милошевића. Богатство данашњих тајкуна из бивше Југославије градило се током катаклизмичних конфликата 1990-тих година. Наметнуте међународне економске санкције подстакле су шверц, а државни монополи продавани су уз мито и зарад политичке подршке.

Можда у Србији постоји воља за реформе, али на том путу стоје остаци претходног режима. Његови трагови су видљиви на неравним, рупама прошараним улицама српске престонице, Београда. Или, узмимо као пример оно што ми се десило у канцеларији тек изабраног градоначелника… Али, о томе ћемо више нешто касније.

Зграде у фази распада, од којих неке подсећају на костуре шупље опеке, налазе се широм града. Због тога је владин пројекат „Београда на води“ многе збунио. Инвеститори из Персијског залива добили су уговор за изградњу великог тржног центра и комплекса луксузних станова, али Срби се питају – ко ће моћи да их приушти? Један локални бизнисмен је рекао да су недостатак транспарентности и необјављивање детаља о трошењу јавних средстава рутинска ствар. Свуда у свету би дошло до јавне дебате, пошто се мења један део града. Имали бисте и тендере. „Овде нема ништа од тога“, каже он. „Они унапред направе неке договоре, а ми касније сазнамо да су то били прилично лоши договори.“

Међутим, постоје и светле тачке на Београдском пејзажу који се тек мења. Један амерички софтверски гигант регрутовао је Бранка Милутиновића и његова два пријатеља и пре него што су дипломирали. Имали су високо плаћене и високо котиране послове у северној Европи, али их је жеља да буду део новог Београда довела кући где су покренули сопствену компанију за развој компјутерских игара. У причи која делује као да је из Силиконске долине, а не из Србије, кренули су да раде из гараже и развили најпопуларнију спортску игру која се може учитати са интернета. У почетку није било довољно новца – могли су да приуште тек половину типичне плате. Упркос томе, привукли су таленте. „Оно што су им Бранко и партнери могли понудити“, каже он, „било је вредније. Више од новца,привукла их је вера да градимо нешто што нам је лично важно и што ће имати одјека, као и осећај важности који имате када сте одлучујући фактор у томе.“ Њихова канцеларија с провидним, стакленим зидовима налази се на ободу Београда и од центра града их дели мост. То делује скоро као метафора. Бранко је с поносом причао о томе како сви запослени добијају последњу компјутерску технологију за личну употребу, и то – што је најважније – без икакавих условљавања. С друге стране, у већем делу града још увек доминирају стари начини понашања.

Рецимо, у Скупштини града Београда. Један саветник одбио је моју понуду да интервјуишем градоначелника. Мој други, одвојени захтев да ме повеже с једним српским милионером који се обогатио пословима везаним за информационе технологије је одобрен, али не баш сасвим директно. Убрзо након одобрења, са званичне емаил адресе градоначелниковог саветника добила сам поучну поруку којом ме моли за услугу. Услуга је требало да поприми форму чланка који би се објавио у некој међународној публикацији и садржао детаљно наведене похвале, као и форму испланираних интервјуа. Посебно интервјуа с градоначелником. Изгледа да им је професионални интегритет био потпуно неважан. Не морам ни да наглашавам да сам ту понуду одбила. Обећање реформи било је довољно да нову српску владу доведе на власт. Њихова примена је потпуно друга ствар. Сви српски добро обавештени бизнисмени с којима сам разговарала фрустрирани су због истих ствари. Ниједан од њих није желео да му се објави име.

Један од њих испричао је своје искуство. „Пословање у Србији представља потпуну ноћну мору, чак и за Србе. Немогуће је радити уколико не желите да имате посла с политичарима. Уморан сам од чињења услуга“, рекао је. „Изостају важне промене вредносног система.“

Други је причао о очајничкој жељи Србије да се отресе имиџа балканских бандита. „Али“, каже он, „то се не дешава због мање образованих Срба који су заузели канцеларије владе и које мотивише лична добит.“

Један ресторан који служи вегетаријанску храну, за разлику од свуда присутних порција свињетине, лепо објашњава сукоб старог и новог. Када сам упитала власника да ли овакви ресторани лаких, модерних оброка постају све популарнији, одговорио је: „Па, не баш. Иако им се свиђа идеја, оваква кухиња је сувише префињена за српско непце. Проблем је у томе што Срби желе оно за шта нису сасвим спремни. Бар не још увек.“

Прилог можете послушати, преко следећег линка, а прилог о Србији креће од 12:15 :

http://www.bbc.co.uk/programmes/p02l1yyp

 

Озонпресс.нет

фото: Александар Добросављевић