Поставља се питање челницима Колубаре и представницима синдиката: за чије се интересе борите и чије интересе заправо заступате — интересе радника или сопствене интересе и позиције?
Док се поједини боре за своје функције и личне интересе, поставља се питање шта је са рударима који су деценијама поштено радили у Рударском басену Колубара, оставили своје здравље у коповима и данас живе са последицама тешког и опасног рада?
Где је одговорност за претходна решења инвалидима која су одузимана људима који су своје здравље изгубили радећи у Колубари, док су, према наводима радника, одређена права и решења додељивана навијачким групама и другим људима који нису ни долазили на посао, нити су знали где се налази Рударски басен Колубара?
Зашто ти људи, који су истински заслужили своја права, и данас остају по страни? Зашто се о њиховој судбини, неправди и изгубљеном здрављу не говори са истом упорношћу са којом се говори о функцијама, положајима и другим интересима?
Зато јавно питамо: ко ће коначно покренути питање неправде према инвалидима рада и рударима који су здравље оставили у Колубари?
Рудари не смеју бити само бројеви у статистици, нити средство за остваривање туђих амбиција. Они заслужују поштовање, достојанство и правду. Синдикат постоји да штити радника, а не да радник служи интересима синдикалних функционера.
Време је да се отворе сва спорна питања, утврди одговорност и да се коначно чује глас оних који су свој радни век и здравље уградили у Колубару.
Поставља се питање: зашто су у време ванредног стања укидана, односно одузимана решења инвалидима рада у Колубари? Ко је донео такве одлуке и ко ће за њих сносити одговорност?
Ти људи су своје здравље оставили радећи у Рударском басену Колубара. Деценијама су поштено обављали најтеже послове, ризиковали здравље и живот, а када су им болест и инвалидитет постали свакодневица, уместо подршке и заштите, многи су остали без својих права, препуштени сами себи.
Најстрашније је што су ти људи доведени на ивицу егзистенције, приморани да се истовремено боре са сопственом болешћу, неизвесношћу и државним институцијама које, по свему судећи, нису имале довољно слуха за њихову муку.
Да ли је то захвалност државе људима који су своје здравље уградили у Колубару? Да ли је могуће да се њихов рад и жртва забораве оног тренутка када више нису радно способни?
Зато тражимо јасан одговор од челника Колубаре, синдиката и надлежних институција: ко је одлучивао о укидању тих решења, на основу којих критеријума и зашто су људи који су изгубили здравље на радном месту остављени да се сами боре за голу егзистенцију?
Инвалиди рада нису потрошна роба, нити смеју бити заборављени после деценија поштеног рада. Њихово достојанство, права и животна судбина морају бити важнији од било чијих функција, политичких и личних интереса.
Време је да се ова неправда јавно отвори, да се утврде чињенице и одговорност и да се људима који су здравље оставили у Колубари врати оно што им по праву припада.Поставља се питање: зашто су у време ванредног стања укидана, односно одузимана решења инвалидима рада у Колубари? Ко је донео такве одлуке и ко ће за њих сносити одговорност?
Ти људи су своје здравље оставили радећи у Рударском басену Колубара. Деценијама су поштено обављали најтеже послове, ризиковали здравље и живот, а када су им болест и инвалидитет постали свакодневица, уместо подршке и заштите, многи су остали без својих права, препуштени сами себи.
Најстрашније је што су ти људи доведени на ивицу егзистенције, приморани да се истовремено боре са сопственом болешћу, неизвесношћу и државним институцијама које, по свему судећи, нису имале довољно слуха за њихову муку.
Да ли је то захвалност државе људима који су своје здравље уградили у Колубару? Да ли је могуће да се њихов рад и жртва забораве оног тренутка када више нису радно способни?
Зато тражимо јасан одговор од челника Колубаре, синдиката и надлежних институција: ко је одлучивао о укидању тих решења, на основу којих критеријума и зашто су људи који су изгубили здравље на радном месту остављени да се сами боре за голу егзистенцију?
Инвалиди рада нису потрошна роба, нити смеју бити заборављени после деценија поштеног рада. Њихово достојанство, права и животна судбина морају бити важнији од било чијих функција, политичких и личних интереса.
Време је да се ова неправда јавно отвори, да се утврде чињенице и одговорност и да се људима који су здравље оставили у Колубари врати оно што им по праву припада. Ви добро знате шта значи кад неко страда на правди Бога, тако и ти радници који су свој живот, здравље уложили зарад КОГА? НЕЋЕ ИМАТИ СРЕЋЕ НИ ТИ ЉУДИ НИ ТА ФИРМА КОЈА ОКРЕЋЕ ЛЕЂА ЉУДИМА! ЈЕР СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ СТВОРЕН ПО ОБЛИЧИЈУ БОЖИЈЕМ И ТА ПРАВДА ЋЕ СЕ ЗАДОВОЉИТИ КАД ТАД..
