Битка с јавним дугом била је у суштини и главна тема експозеа новог премијера Владе Србије Александра Вучића, а да би се баш његов раст зауставио, држава мора да повуче болне резове. То су, пре свега, смањење плата у јавном сектору, реформа великих државних предузећа и, на крају, продаја највећих компанија, попут Телекома Србија и ЕПС-а.
Занимљиво је видети како с овом муком стоје земље у комшилуку јер је то у суштини проблем свих држава насталих распадом бивше Југославије. Братства и јединства одавно више нема али су бивша браћа остала јединствена у животу на вересију.
Јавни дуг држава насталих распадом бивше СФРЈ достигао је ових дана фантастичних 90 милијарди евра. Ем што је та сума фрапантна, ем што су мале шансе да те државе те дугове икада отплате. Мада су поређења, нарочито у економији, увек незгодна, треба ипак подсетити на то да је дуг бивше државе пре распарчавања био готово четри и по пута мањи, то јест око 20 милијарди долара.
Рекордер је за сада Словенија, која ће се ове године задужити готово 28,8 милијарди евра, али она има и најмање разлога за бригу јер је њен бруто домаћи производ и највећи па има могућности да оно што је узела и враћа. Јавни дуг Словеније у 2013. години порастао је на 71,7 одсто бруто домаћег производ и процена је да ће ове години достићи готово 81 одсто БДП-а. „Ове године, јавни дуг ће порасти на 28,8 милијарди евра, односно 80,9 одсто бруто домаћег производа, што је готово четири пута већи ниво у односу на онај из 2008, пре избијања глобалне финансијске кризе”, наводи словеначки Завод за статистику.
На другом месту је Хрватска с мало мањим задужењем од око 28,7 милијарди, а пратих их Србија с дугом који је прешао 20 милијарди евра. Тачније, Министарство финансија објавило је да је јавни дуг Србије на крају марта износио је 20,507 милијарди евра, што је 62,3 одсто бруто домаћег производа. У марту је јавни дуг повећан 109 милиона евра.
Остале републике, то јест државе, дебело заостају, али, с обзиром на њихову економску снагу, и оно што дугују је превише.
Тако је држава у Босни и Херцеговини дужна око 5,5 милијарди евра, Македноци су за државне потребе позајмили 2,7 милијарде евра, а Црна Гора је дужна 1,7 милијарду.
По оцени домаћих економиста, све земље бивше СФРЈ, сем Словеније, полако клизе у дужничко ропство и ако не предузму хитне и оштре мере, у њега ће и запасти.
Како је за „Дневник” изјавио сарадник Института за тржишна истраживања Саша Ђоговић, земље бивше државе тону у велике дугове јер су распад и дезинтеграција тржишта деструктивно деловали на индустрију, производња је падала, тржиште се смањило, а конкурентност привреда и фирми значајно пала. Изгубљена су тржишта у Африци, Азији…
Паралено с тим, јавни сектор је у свим државама растао па су сви били принуђени на то да „рупе” у буџету крпе кредитима. Када се подвуче црта, није ни чудо што су дугови сада четири и по пута већи него пре распада државе.
На питање да ли има шансе да ове државе икада врате оно што су узеле, Ђоговић одговара да је све могуће и да су у питању време и мере које треба предузети. Ако се буде седело скрштених руку, грчки сценарио је неминован.
Јасна је и економска теорија. Проблем високог јавног дуга до сада је најмање утицао на државе с растућим економијама које имају велике трговинске суфиците. Ту је кључ решења и за државе на брдовитом Балкану. Обнова индустрије, раст производње и извоза па ће бити пара да се дугови враћају. У супротном – лоше нам се свима пише.
Спољни дуг је такође болна тема јер су се претходних година, осим државе, дебело задужили и компаније и грађани.
Д. Урошевић
Две и по године за стабилизацију
– Србија би могла за око две и по године стабилизовати јавни дуг а потом га и смањивати под условом да одмах почну реформе јавног сектора и јавних предузећа – каже Ђоговић. – Све је у нашим рукама, али здравство, школство, пензиони систем, јавна предузећа и све оно што је у државном власништву не може више функционисати као до сада. Администрација мора да се мења, систем субвенционисања такође…
Дневник
kad prodamo ovo stoje ostalo i prezivimo koju godinu sta posle?