Данке на српски начин

0
(0)

Наиме, мислио сам да судбина Србије зависи од грађана Србије. Но, очито да сам погрешно мислио, врућине су ових дана жестоке

Кад год гледам призоре са коктела из британске амбасаде у Београду, сетим се како је један партизан из неке словеначке јединице 1945. одговорио једном становнику тек ослобођеног Трста на питање „Који су сад ови?“ Наиме, грађанин Трста био је изненађен „колоритним“ униформама једне наше партизанске јединице из Македоније и једне са Косова. Њихове капе и униформе донекле су одударале од униформи других јединица Југословенске армије, па је одговор који је добио грађанин Трста гласио да су ,,то наше, југословенске колонијалне трупе“.

Прође и овај рођендан британске краљице, уз гала пријем у башти резиденције његове екселенције амбасадора Уједињеног Краљевства у Београду – господина Мајкла Девенпорта. Колонијална атмосфера под шаторима на зеленој, енглески кратко шишаној трави. Да је у Србији све естрада, којом влада егоманија трбушастих политичaра и тајкуна, сведочи и запажање медија да је и поред наших високих узваница глумац Пирс Броснан илити Џејмс Бонд био главна личност на том гала пријему. Ако, тако и треба, ми не само да смо рођачки повезани са Бакингемском палатом, већ је господин Девенпорт и нови Венсан Дежер ЕУ у Београду. Енглези су одувек и преузимали кормило историје у преломним тренуцима на овим просторима, јако ме чуди када господин Марковић Палма јавно вапи да „судбина Србије сада зависи од Немачке“. „Данке Дојчланд“ на српски начин?

Наиме, мислио сам да судбина Србије зависи од грађана Србије. Но, очито да сам погрешно мислио, врућине су ових дана жестоке. За многе. Јер, неки су наши лидери морално банкротирали, финансијски су свакако и даље солвентни, али, негде дубоко унутра, њихове душе су се претвориле у жабокречину, устајалу задимљеност и нешто прашине. Једино што је још мртвије од тога јесте осећај згрожености јавности. Политичко-економско-просветно-спортско-црквено-медијски скандал до скандала, афера до афере, из слике у одразу у нас нетремице зури мрско чудовиште. Морална катастрофа у земљи где и нема моралне вертикале. Замрзнута слика у леденој индиферентности друштва у којем пролазе лажови, преваранти и лопови транзиционе предаторске економије. И андроиди у Бриселу који нам обећавају светла на семафору. А шта ако нестане струје, или ако жуто светло буде стално трептало? Јесмо ли дотакли дно и коначно кренули узлазном путањом? Или најгоре тек предстоји?

У таквој атмосфери, добили не добили фамозни датум, на јесен нам се смеше превремени избори. Београдска кухиња политичких гласина већ почиње да ради у две смене. После одмора, крајем августа, вероватно се уводи и трећа смена. Медијски кувари су све траженији и све плаћенији. Иза сваке сензације у медијима крије се оштра борба за политички Олимп. У троуглу Николић–Дачић–Вучић леже скоро сви одговори. Али у Београду важи парола: „Не веруј гласинама док се званично не демантују“. Но, тамо где српски политичари не успеју, можда успеју грађани Србије.

Кажу да је сада, управо око датума за Србију, на испиту озбиљност и кредибилитет ЕУ. На међународном плану Србија и кредибилитет ЕУ одједном су у уској вези. Као и безбедност и стабилност овог дела Балкана. За Београд су бриге у погледу кредибилитета ЕУ сада болније него за сам Брисел, али треба рећи и да је кредибилитет често последње прибежиште лоше спољне политике. Када једна политика више не може да се оправда својим успесима и заслугама, политичари обично мењају технику и технологију наступа и кажу да ћемо ако не победимо по сваку цену – изгубити образ. Али, шта је са губљењем образа у случају да се настави неуспешна мисија, неуспешан пут? Према једној варијанти логике кредибилитета, злобници ће бити охрабрени уколико Србија сада не добије тачно одређен датум, почетак преговора за улазак у ЕУ, ако сада не забележимо ту одлучну и историјску победу. Али, да ли је то тачно? Без обзира на то да ли ће Србија сада добити тај датум и победити, или га за сада неће добити као прецизан, свет и Европа ће наставити да се окрећу, доносећи нове проблеме и нове кризе. Глобално одвраћање од нестабилности јесте бесмислен и будаласт циљ. Он унапред осуђује и ЕУ и Србију на неуспех. Светом влада безобзирна сила под велом моралних циљева, које су саткале образоване класе, које речито проповедају ново мишљење, промену свести, прекретнице у међународним односима, нову еру правде и права, а све под храбрим вођством одређених просветљених држава.

Имао сам недавно у једној ТВ емисији судар мишљења са једним нашим уваженим професором око питања промене свести код грађана Србије. Он је, наиме, заступао став да морамо колективно променити нашу свест. Мени је то личило на стаљинизам у најригиднијем облику. Други, тамо где треба, нису тако мислили, уважени професор оде за амбасадора у Лондон…

 
Мирослав Лазански
Политика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Поздрав Србима из Хага

0 (0) „Када знамо да су злочин починили Срби, ми кажемо били су то Срби. …

Илија Чворовић на вези

0 (0) Наводно су аналитичари у БИА операцију „Матрикс-2“ на време разоткрили, па је члановима …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *