понедељак , 28 септембра 2020

ДЕЧИЈИ ЛОГОР У СИСКУ: Комплекс страве и ужаса у НДХ из ког се чуо плач и дозивање мајки

0
(0)

Усташко-немачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за децу избеглица“. Дечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и др Антуна Најжера.

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно једној од шест барака сабирног логора. Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот деце. У згради Сокола није било ни врата, у дворани Рајс је била промаја, јер је била подешена за сушење соли.
Деца су овде, па и она најмања, стара неколико месеци, морала лежати на поду, тек с танким слојем сламе, без одеће и покривача.

Први транспорт у Сисак стиже 3. августа 1942. са укупно 906 малишана. Дан после долази још 650 деце, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 деце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и децу. Овде је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Немачкој одузето 3.971 дете.
Тако је од 3. августа 1942. – 8. фебруара 1943.у Сиску било заточено 6.693 дечака и девојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

Упркос акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста, свакодневно је у логору умирало од 30 до 40 деце.

Djeciji logor u Sisku ljeto 1942.

О незамисливим условима на логорским локалитетима сведочио је и доктор Лазар Маргуљес, доктор из Осијека: „Приметио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени крст из Загреба, ништа од тога нису добивала деца. Прегледавајући децу најчешће сам обилазио ова места: недовршену Соколану, у којој су деца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета деца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима мува. Деца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена деца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор деце.“

djeca-u-logoru

Из обиља потресних сведочења издвајамо и сведочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крста Хрватске.

„Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач деце. Ту је било смештено на голом поду четири стотине деце: новорођенчади, деце од неколико недеља и месеци, до десет година старости. Колико је деце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Деца у дечјој бараци су неутешо плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико кораја удаљене од деце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помрети. Та деца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“

deca-kozara

Довести матере овој деци није за нас било једноставно, а ипак нам је успело и то извести. Било је то у ноћи 10. на 11. октобар када смо све припремили да тај транспорт деце још исте ноћи отпремимо у Загреб.

Требало је да мајке задњи пут надоје своје дете и да га тим умире, а онда да га можда заувек оставе, како би ми иза тога могле лакше децу отпремити. Ко да опише радост деце, кад су угледале мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу деце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и последње дете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју децу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам е загледала у очи и пришаптала: “Чувај нам децу, чувај их рођена.”

Транспорт са 550 деце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса где да потраже децу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у Немачку.“ (Драгоје Лукић: „Родитељ покошеног нараштаја“ Музеј жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 деце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле деце. Према сведочењу гробара Фрање Видеца број умрле деце у мртвачким сандуцима је увек био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога мала деца нису нити пописивана. Више је могућих и релевантних извора. Према књигама евиденције Анте Думбовића у логору је за пет месеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску је покопано 1.152 деце.

Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле деце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дечјем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 деце. У сваком случају број укопа на месном гробљу би био много већи да није било спасилачких акција и „колонизирања“ отете деце. Некада су те акције значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености деце, било због повремених усташких акција у којима су тражили ту децу те убијали и њих и њихове хранитеље. Услед изостанка било каквог систематског истраживања након рата није могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан број умрле деце.

Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко време. На захтев нове власти у Загребу, Одељења за заштиту народа (ОЗНА), Дијани Будисављевић је одузета „картотека козарачке деце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде деце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успеха.
Процењује се да је кроз логор прошло око 5.000-7.000 деце до његовог затварања 8. јануара 1943. Према подацима мртвозорника у логору су умрла 1.152 детета, док други наводе да је 1.631 дете умрло у логору Сисак.
Грађани Сиска и околине покушавали су помоћи узимајући из логора најмлађу и болесну децу.

У историјским уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању најмлађих.

 

Интермагазин

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Како се контролишу уџбеници у Србији кад у њима може и да се хвали третман језика у НДХ

5 (3) Процедуре у оквиру система провере уџбеника у Србији пре њиховог одобрења од стране …

Ексклузивно: Милов усташки режим из страха пушта владику Јоаникија на слободу

5 (3) Према сасвим поузданим сазнањима из врха Демократске партије социјалиста (ДПС), црногорски режим је …

9 Коментара

  1. Nista ne moze da me rastuzi kao pogled nemocnog deteta

  2. Suvisno je to komentarisat cijela hrvacka se danas napreze da se sto manje o tome prica i zna al neide sve ono sto rade srbiji upiru prstom u nju i u srbe vraca im se kao bumerang bilo bi najbolje da to ostave po strani pruze ruku pomirenja i krenz zajedno naprijed nema nama zivota ni opstanka jednim bez drugih

  3. NJIHOVE RUKE SU KRVAVE, NEMA TE REKE I MORA , KOJE CE OPRATI. MOGU SE DRCITI ALI ZLO IM JE U DUSI.

  4. Nisu hrvati okrvavili ruke. Krvi je bilo „samo“ do kolena.

  5. Biti hrvat to nije nacionalno obeležje, to je DIJAGNOZA

  6. Svakoga dana , sanjam osvetu svetu
    ali ne mogu da se svetim malome detetu
    jer sam ja Srbin pravi
    I imam malo pameti u glavi
    Sada su oni jaci jer imaju zastitu svetsku
    A znajuci da nicija nije gorela do zore
    Srbija ce ako bog da izaci na more
    I vratiti svoje granice
    sve do Ogulina Karlovca I virovitice
    A svi ti njihovi koljaci
    cije su krvave ruke
    to su potomci nasi
    pa su presli u Ustase
    a alo je hrvarta pravih
    pa sam se setio ovo
    Kad vratimo tu tamo zemlju nasu
    prekrsticemo svakog Ustasu
    a koji da se nama vrati nece
    toga vise biti nese
    jer ce tom tamo zemljom samo srbin da se sece
    jer mi ne otimamo nista tudje
    samo vracamo nase
    jer su nam ga otele Ustase
    uz pomoc svetske Bande
    I prljave propagande
    A I priblizio se taj cas
    Dolazimo tamo brzo
    Ako se ne plasite cekajte nas
    a dolazimo da vratimo nase
    a kad dojemo vi se necete zvati ustase
    a a ko zelite I dalje da to ime nosite
    I da pjevate do zore
    a kako to vise nece moci
    idite I udavite se u more
    jer trebate znati
    da znaju da rade I nasi dzelati
    A tada ce se ta okupirana zemlja
    Velikom Srbijom zvati

  7. ijemeovu pricu,o djecijem logoru u sisku sam cuo iz prve rule,od rodjene bake,koja je u istom provela neko vrijeme kao 13 godisnja devojcica..ova gore ispricana prica,je ublazena verzija..bilo je mnogo gore..ona je iz siska sa grupom prebacena uzagreb,na pokrstavanje u katedralu na kaptolu,zatim su prebaceni u podravinu,u koprivnicu,logor Koprivnica-danica.tu su nakon kraceg vremena, podijeljeni u hrvatske porodice.dijecu slabije uhranjenu, sitniju i naizgled bolezljivu ili bolesnu, koju niko nije hteo da usvoji,poslali su u jasenovac..ima jobs mnogo toga da se isprica.. baka je jos ziva,odlicnog pamcenja,..u slucaju, da se neko bavi pisanjem istorijske gradje na tu temu,neka me kontaktira na mail
    [email protected]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *