Ексклузивно: Ко и како припрема терен за продају ЕПС-а Немачкој, по багателној цени?

Мада све озбиљне процене говоре да Електропривреда Србије, са свим ресурсима и развојним пројектима не кошта мање од 14 милијарди евра, свакоме је јасно да је ова државна компанија непроцењиво вредна и да би њена продаја значила и коначну смрт државног суверенитета. Коме је у интересу да по вишеструко нижој цени скоро поклони ЕПС Немачкој и њеним компанијама? Шта је захтевао немачки вицеканцелар Сигмар Габријел и каквом се прљавом пропагандом упереном против интереса ЕПС-а и Србије, баве интересне групе и кланови блиски режиму Српске напредне странке?

Вицеканцелар Немачке, Сигмар Габриел саопштио је премијеру Србије Александру Вучићу да Немачка хоће свој део у српском енергетском сектору! Како сада ствари стоје, Немачка очекује да њихове компаније постану власници већинског пакета свега у Србији што има везе са струјом.

Издвајање дистрибуција и преносне мреже из ЕПС, које је спроведено протеклих година, како би се у комадима распродавали и приватизовали делови овог система, урађено је са циљем намирења апетита различитих енергетских и политичких картела. Требало је да сваки клан приватизује по нешто и да притом буде слободан у одабиру будућих власника од којих ће узети провизију.

Овакви планови нису у складу са очекивањима немачких привредника. Они су од немачког вицеканцелара Сигмара Габријела тражили да превентивно реагује и покуша да им обезбеди заштиту од различитих политичко криминалних група са чијим интересима су се сударили у српском енергетском сектору.

Крајем новембра 2014. године, када је господин Сигмар Габријел, који је уједно и немачки министар енергетике и привреде, посетио Србију, са њим је у делегацији дошло и десетине представника компанија из Немачке, за које он већ дуже времена лобира.

Примио га је председник Владе Србије Александар Вучић лично, са нескривеном срећом и одушевљењем, све се надајући да су толико жељени и очекивани инвеститори, на његов захтев, поново нагрнули у обећану земљу Србију. Чак је нудио субвенције, нудио и све друге пореске олакшице, али авај…

Осим понављања свих услова које треба да испуни Србија на свом европском путу, Вицеканцелар Сигмар Габријел је донео и пун кофер нових захтева, државних и приватних…Захтев изнад свих захтева са којим је вицеканцелар суочио Вучића гласио је овако:

“Србија се мора на сваки начин одужити Немачкој, као највећем билатералном донатору, од 2000. године до данас, а пре свега кроз послове у енергетици и око енергетике Србије.”

На питање шта тачно очекују, Вучићу је саопштено да, мора пре свега, веома брзо да створи услове да немачке компаније, пре свих РWЕ, купе већински пакет акција ЕПС-а (тачније, за мале паре).

Наравно, Вучић због овога није пао у тешку депресију, а после вицеканцлерове посете има све више индиција да ће власт из Србије да им понуди мањински пакет акција, али с њиховим управљањем компаније. На пример, Немци би стекли право да купе 20 до 25 одсто компаније, али би стекли право да именују већину директора. Проблем је настао када је правни тим који је по Вучићевом захтеву требало да направи механизам за овакво поступање саопштио да је у питању прави правни галиматијас око корпоратизације ЕПС-а.

У међувремену су српског премијера обавестили да је, у садашњем правном и законском оквиру, овакав захтев готово немогуће спровести у дело! Посебан проблем настаје око решења имовине садашњих правних субјеката, односно постојећих привредних друштава. Вучићу су такође скренули пажњу да су “услови више него страшни”, те да стога треба брзо променити и прилагодити постојеће законе.

И, заиста, после њихових замерки, предлози измене Закона о енергетици, хартијама од вредности и обвезницама, стигли су у Скупштину.

Поред измена закона, испоставило са да је потребно успут обесмислити и рад ЕПС-а, што се заиста сваки дан и дешава.

У “нацрту” који је сачинио неко од функционера Српске напредне странке (руком написано на папиру, прим. аут.), а који је наш истраживачки тим имао увид, између осталог пише и то да треба “кроз медије и таблоиде”, грађанима просто огадити наше највеће јавно предузеће, да они просто пожеле да се што пре и лакше реше таквог “терета” као што је ЕПС, и да га као “тежак проблем” другима предамо на управљање, на чему се исто, ових месеци , интензивно ради. Успут, све битније послове око ремонта, информационих технологија, дистрибутивне делатности, па све до обраде података и штампања рачуна за утрошену електричну енергију (такозвани биллинг), треба на сваки начин дати фирмама из Немачке, кроз прозаичне тендере и хитне набавке.

У пракси се све и дешава у складу са оваквим инструкцијама, цела машинерија домаћих субјеката и појединаца сваки дан ради на томе. Стога се афере око јавних набавки у ЕПС-у јављају скоро сваке недеље.

Осим законских измена и медијског представљања ЕПС-а као пропале компаније, званичници Српске напредне странке, али и неколико појединаца из СПС-а, вредно обављају и најбитнији предприватизациони задатак, а то је обезвређивање ЕПС-а на сваки начин: књиговодствено, организационо, системски…Циљ је чиста деструкција: да народу просто лакне кад нам га Немаци узму за срамотно мале паре.

Садашњи генерални директор ЈП ЕПС, Александар Обрадовић, са целом својом булументом фалсификатора и криминалаца, недавно се похвалио како сада цело Јавно предузеће Електропривреда Србије, не вреди више од 3.5 милијарди евра!

Наравно, уз помоћ детаљно намештеног књиговодства, наша највећа компанија може да вреди и један евро, што би Вучић и њему блиски поданици највише и желели, јер се просто утркују у додворавању Немачкој, Европској Унији, ММФ-у , Светској Банци, ЕБРД-у и другима.

Они свакако Србији не мисле добро, већ гледају да преко својих плаћеника дођу до највећег блага државе Србије-целокупног енергетског система у Србији, производног, преносног, дистрибутивног, али и свих другим инвестиционих потенцијала. Никоме од њих не пада на памет да помене државни и национални интерес Србије.

Пре неколико година, ЕПС је вредео преко 12 милијарди евра, што је данас испод реалне вредности, обзиром на потпуно обновљене капацитете у термо-електранама (ТЕ), хидро-електранама (ХЕ,РХЕ), а у право се, путем кредита , обнавља и већина великих трафо -станица (ТС) у оквиру 5 електро-дистибуција у Србији (ЕД).

Само постојећи производни капацитети, тржишно вреде више од тих 12 милијарди евра, ово је лако израчунати, јер један мегаватни (МW) потенцијал хидро извора вреди око два милиона евра, док један термо МW извори вреде око 1,5 милиона евра. Производни капацитети ЕПС су Термо-електране, 26 Блокова 5.520 МW (више од осам милијарди евра, или, 8.280.000.000,00), хидро-електране са 50 хидро агрегата укупна снага 2.835 МW (мало мање од шест милијарди евра, или, 5.670.000.000), термо-електране и топлане 425 МW, тачно 637,5 милиона евра.

Из наведеног је јасно да хидро и термо потенцијали ЕПС укупно вреде више од 14 милијарди евра, односно 14.587.500.000

Овде треба поново нагласити и да је потенцијал од скоро 8.800 МW, са углавном реновираним капацитетима и са све новим блоком у Костолцу, Б3, потенцијал који уколико се не распарчава тржишно посебно интересантан.

Дакле, цена енергетског потенцијала ЕПС је далеко већа од 3,5 милијарди колико је проценио директор Александар Обрадовић за цео ЕПС.

У вредност ЕПС-а, осим ових потенцијала улазе, и дистрибутивни системи, комерцијално и јавно снабдевање, развојни пројекти, огромна имовина у земљишту, објектима, модерној опреми, као што је ресурс новог оптичког кабла и система за телекомуникације, које је ЕПС сам изградио…

Не сме заборавити значај и вредност Рудника угља Колубара и Костолац, која се мери у милијардама евра, и увек треба подсетити на чињеницу да је на чело Колубаре постављен човек који је претходно водио печењару испред обреновачке општине.

Изгледа да су све то заборавили људи на власти у Србији. Ћуте и жмуре, а на чела ресорних министарстава постављају потпуно некомпетентне особе, нестручне, који се уопште не мешају у свој посао. Такви кадрови ове Владе су, уствари, идеални за остварење туђих интереса. Кад се томе додају кадрови са врха ЕПС-а, где све врви од сумњивих диплома, потпуне неспособности, недостатка елементарних знања, вештина управљања и организације и бахатости у трошењу на консултанте и своје личне потребе, дође се до спознаје да се са свима њима не може даље. Време је и да се радници ЈП ЕПС пробуде, док не буде касно. Србија није далеко од потпуног распада, а буде ли продата и Електропривреда Србије по “шеми” коју је Вучићева власт спремна да је прода, будућим генерацијама неће остати ни камен на камену.

А 1. Електро картели-свако против свакога

Тренутно најјачи електро енергетски картел у Србији води Никола Петровић, са пријатељем, Ненадом Ковачем, познатим као Неша Роминг, и Војином Лазаревићем са којим су недавно успоставили добру сарадњу.

Овај картел контролише све велике послове, као што су ремонти, изградња далековода и великих трафо-станица, увоз струје, трговина струјом, држи апсолутни монопол на локацијама за мини-хидро електране, електронска бројила и мерне групе, телекомуникације, и опрему за ЕПС, као и телекомуникациону опрему. Главна делатност им је лобирање око свих послова везаних за ЕПС-а и ЕМС-а, кадровање и запошљавања на највишем нивоу постављења генералног директора ЕПС-а, Извршних директора ЕПС, ЕМС, привредних друштава…

Бивши најјачи картел у области електро енергетике који је тренутно у паду на ранг листи је такозвана “Кестен група”, коју чине Александар Јокић, Слободан Квргић, Славиша Кокеза, Зоран Рајовић и још неколико директора и бизнисмена за набавке ЕПС-а и Телеком-а.

“Кестен група” је успела да очува послове набавке софтвера за електродистрибуције, има их све мање, у набавци енергетске опреме. Присутни су свугде, чак и у набавци рачунара, кетриџа и потрошног материјала, намештаја, електричних бројила, штампања рачуна, нижег кадровисања по привредним друштвима. Активни су и у запошљавању свих категорија радника у ЈП ЕПС, без конкурса…Ова група је истиснута у већим пословима од стране картела Николе Петровића.

Трећи картел који је тренутно у успону чине, Александар Обрадовић, Млађа Малешевић, Драган Јеремић-Јера, овај картел има подршку лобија који наводно чине, Зорана Михајловић, Александар Антић, Драган Стокић…

Они успешно послују у областима увоза и извоза електричне енергије, трговине струјом, имају пуно консултантских послова и свих врста послова са софтверима за пословање, билинг (израда рачуна), штампање рачуна за електричну енергију, набавка телекомуникационе опреме…Покушавају да уђу у веће послове са продајом електричних бројила за ЕПС из увоза, лобирање у приватизацији ЕПС, кадровисање на нижем директорском нивоу у ЕПС. Имају мањи утицај на запошљавање по дирекцијама и привредним друштвима у ЕПС и Телекому.

А 2. Испумпавање воде, пумпање пара…

Потпредседник Владе Србије, министар грађевинарства саобраћаја и инфраструктуре, једина од свих министара имала је храбрости да председнику Владе Александру Вучићу каже, да није требало дозволити да на тендеру за испумпавање воде и муља на копу “Тамнава – Западно поље” ангажује фирму чији је власник хапшен због утаје пореза.

Михајловићева је наводно Вучићу на директан начин скренула пажњу да је посао већ рађен машинама Холандске фирме Ван Хек.

Наиме, Ван Хек је фирма специјализована у пословима контроле воде и дренаже. Фирма је често ангажована широм света како би стручно помогла потопљеним подручјима. Свега два месеца пре поплава у Србији, Ван Хек је прискочио у помоћ Сомерсету у Енглеској, који су задесиле највеће поплаве у скоријој историји.

Заиста, у београдском хотелу “Метропол” Јерун ван Хек, власник Ван Хек-а, европске фирме за санацију последица поплава, одржао је предавање на скупу холандских привредника и том приликом рекао да је, заправо, његова фирма осмислила и спровела највећи део посла исушивања “Тамнаве”.

Јерун Ван Хек је пред две стотине присутних, током презентације о ангажману своје компаније на послу испумпавања воде из рудника Колубара, рекао и да је не само уступио специјализоване пумпе и цевовод, већ је надлежнима у ЕПС-у и руднику показао како треба испумпавати воду.

Михајловићева је ово наводно саопштила Вучићу, након што је он пред камерама рекао да нико из Европе није био заинтересован за тај посао па је на тендеру одабрана домаћа фирма “Јужна Бачка”, чији је власник Драгољуб Збиљић који је 2011. године ухапшен као саучесник у утаји пореза, а против њега је подигнута правоснажна оптужница пред тужилаштвом у Крагујевцу, где је прво рочиште у овом процесу одржано тек крајем новембра 2014. године.

Збиљић је оптужен да је крагујевачком привреднику Јовану Алексићу, власнику фирме “034 Метал индустри”, издавао лажне фактуре о продаји металских сировина… Много раније, 2009. године, против Збиљића је Пореска управа поднела кривичну пријаву пред тужилаштвом у Новом Саду, али оно није подигло оптужници него је “чекало да се истражни поступак заврши”. О свему томе је детаљно писао магазин Таблоид у броју 323, под насловом “Пумпање пљачке у Колубари”.

Ових дана је редакцији Таблоида достављена и копија документације под радним именом “Пројекат испумпавања воде и муља са површинског копа у Колубари” , која је израђена за потребе председника владе Александра Вучића, а из које се да закључити да вода и муљ неће бити испумпани како је обећано до краја фебруара 2015. године, него да ће то трајати можда и читаву годину.

ГЛОСА

Издвајање дистрибуција и преносне мреже из ЕПС, урађено је са циљем намирења апетита различитих енергетских и политичких картела. Сваки клан планира да приватизује по нешто и да буде слободан у одабиру будућих власника од којих ће узети провизију.

ГЛОСА

Најјачи електро-енергетски картел у Србији води Никола Петровић, са пријатељем, Ненадом Ковачем и Војином Лазаревићем. Овај картел контролише све велике послове

ГЛОСА

Само постојећи производни капацитети ЕПС-а, тржишно вреде више од тих 12 милијарди евра

 

Пише: Вук Станић, Таблоид