Ердоганова катарска сламка спаса

Регионалне силе неће заборавити катарском емиру то што је Ердогану убризгао финансијску инјекцију кад му је била најпотребнија

Верујте да Ердоган има план игре када се инати са Трамповом администрацијом и обећава да ће она платити због својие „унилатералне“ политике. Неки стручњаци мисле да га Русија и Кина хушкају и да вребају у сенци са намером да испрате Ердогана у врли нови свет. Други предвиђају да ће процеси евроазијских интеграција сада направити велики скок напред јер ће Турска пригрлити Русију, док неколицина сматра и да ће се Турска јефтино продати за кинески новац.

А онда, ту је и – за овакве ситуације свеприсутна – прогноза да ће судбина Турске бити мизерна, као и свакоме ко се усуди да пркоси јединој суперсили. Све ове апокалипитчне процене превиђају чињеницу да Турска можда има и „трећи пут“ напред, са још већим јачањем своје стратешке аутономије и оптималном експлоатацијом спољнополитичких опција. Овај пут се драматично отворио у среду, са непланираном посетом катарског емира шеика Тамима бин Хамада ал Танија турској престоници Анкари.

ПРОЈЕКТИ, ИНВЕСТИЦИЈЕ, ВОЈНА САРАЊА
Катарски краљевски двор је објавио да је ал-Тани „издао директиве којим ће држава Катар пружити низ економских пројеката, инвестиција и депозита вредних 15 милијарди долара како би подржала турску економију“.

Извор из владе у Анкари је рекао Ројтерсу да ће инвестиције бити каналисане ка турским банкама и финансијским тржиштима. Ал-Тани је потврдио планове о директним инвестицијама у Турску, која је описана као земља са „продуктивном, јаком и солидном економијом“. Твитовао је следеће: „Ту смо заједно са Турском и нашом браћом тамо, који стоје уз Катар и проблеме уме“.

Ердоган је одговорио, коментаришући да је његов састанак са ал-Танијем био „веома продуктиван и позитиван“. Ердоган се захвалио емиру катарског народа због подршке Турској. „Наши односи са пријатељском и братском државом Катар ће наставити да јачају у многим областима“, твитовао је.

На најочигледнијем плану, овај историјски гест Катара према Турској можемо сместити у матрицу јаких конвергенција које су обележиле њихове односе последњих година у контексту мењајуће динамике моћи блискоисточних сила у настајању. Ова осовина функционише у многим областима.

На идеолошком плану, важно је што владајуће елите у обе земље деле јединствен афинитет према исламизму и виде Муслиманско братство као средство демократске трансформације региона. Као резултат тога, обе су на мети Саудијске Арабије и УАЕ, као и Египта.

Све до повлачења са сиријских бојишта у протеклих пар година, Катар је тесно сарађивао са Турском у неуспелом пројекту рушења Асадовог режима. Наравно, обе земље такође снажно подржавају Хамас. Турска има војну базу у Катару, што може деловати симболично у поређењу са базама које Запад има, али се испоставило као важна животна линија за Доху у одбрани од Саудијске Арабије и УАЕ у протеклих пар година. Турска и Катар такође планирају да одрже здружене војне вежбе ове године.

Ријад и Абу Даби презиру Ердоганову пројекцију силе – коју врши преко Катара – у домен Савета за заливску сарадњу, који третирају као своје игралиште. Турци заузврат сумњају да су Емирати имали удела у пропалом пучу против Ердогана, јула 2016. За то време, постоји велика комплементарност у економској сфери између Турске и Катара. Турска има динамичну извозну индустрију и економију која је забележила импресиван раст у протеклој деценији, док Катар има огроман вишак капитала за инвестиције.

Једно од очекивања Дохе је то да ће турска грађевинска индустрија, која трпи последице тренутне финансијске кризе у Турској, учествовати у припремама инфраструктуре за светско првенство у фудбалу 2022, којем ће Катар бити домаћин. Стога ће планиране катарске инвестиције у турску економију имати великог одјека у геополитици Блиског истока. Нема сумње да оне сведоче о зрелости турско-катарске осовине. Регионалне силе од Ирана до Израела ће пажљиво забележити да је ал-Тани дошао у помоћ Ердогану баш у критичном тренутку.

ФАКТОР КОМПЛИКАЦИЈЕ
Међутим, осовина Катар-Турска неће себе пројектовати као стратешког противника Сједињеним Државама, иако је катарски емир и те како свестан Ердогановог сукоба са Трамповом администрацијом. Без обзира на то, оно што компликује целу ствар је чињеница да је Трампова администрација била безочно пристрасна према саудијско-емиратској линији у Заливу.

Скорашњи амерички извештај чак наводи да је бивши амерички државни секретар Рекс Тилерсон изгубио посао јер је стајао на путу саудијско-емиратском плану за напад на Катар. У сваком случају, пригодан опис турско-катарске осовине јесте да је она манифестација приспећа мултиполарности у политику Блиског истока. И Турска и Катар имају добре односе са Ираном.

Иако се америчка Централна команда налази у Дохи, ал-Тани такође има присне односе са руским председником Владимиром Путином. У динамици силе на Блиском истоку тренд скретања ка мултиполарности ће се неминовно убрзати. Како време буде пролазило, чак ће и Саудијска Арабија и УАЕ увидети привлачност јачања своје стратешке аутономије.

Према томе, биће погрешно наставити са посматрањем Блиског истока кроз призму Хладног рата, тј. као зону надметања великих сила, као што то чини већина америчких аналитичара полазећи од претпоставке да се регионалне силе не питају ништа о својим бројним опцијама за развој сопствених политика.

Просто речено, Турска и Иран могу нагињати ка Русији, али никада не могу да склопе стратешко савезништво са Москвом. Са намером да умање амерички притисак, могли би намерно да се окрећу Москви с времена на време, али они немају намеру да предају своју стратешку аутономију. Карикатуризација ових земаља као пасивних учесника руских процеса евроазијске интеграције била би илузорна.

Русија схвата ову компликовану реалност, што не чуди ако имамо у виду историјско памћење Москве о веома проблематичним односима са Турском и Ираном током векова њене империјалне историје. Стога руска политика није неразумно захтевна и вољна је да прихвати њихове националистичке менталне склопове.

Са друге стране, неуспех америчке политике лежи у неспособности Вашингтона да прихвати равноправне односе и његовој опсесији мантром „или сте с нама, или сте против нас“. Будимо сигурни, европске престонице са презрењем посматрају како се Трампова администрација понаша према Ердогану – иако се он никако не може описати као лак залогај. Поента је у томе што су европске земље ближе Русији у схватању комплексности Блиског истока. А европске земље нису склоне ни да Турску посматрају кроз израелско сочиво.

Према томе, концентрисана стратегија Запада према Ердогану, а под америчким вођством, остаће немогућа. Одлука Немачке да укине санкције против Турске се може тумачити на овај начин. Штавише, Ердоган ће у септембру бити у државној посети Немачкој.

М. К. БАДРАКУМАР

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

Asia Times

Стандард.рс

Актуелно

ВЕЛЕИЗДАЈНИЧЕ, а да се преселиш ти код Ердогана, платићемо ти селидбу!

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић састао се данас касније поподне са председником Турске Реџепом Таипом Ердоганом …

Ердоган у Келну отворио највећу џамију у Европи, за Турке тражи двојно држављанство

ТУРСКИ председник Реџеп Тајип Ердоан свечано је у Келну отворио џамију, највећу у западној Европи, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons