Фридман, Србија и Русија

0
(0)

Запад Европе нема довољно воље; идеја САД је да се према томе земље источне Европе наоружају и оне буду тај бедем конфронтације САД с Русијом, произилази из чланака које овој теми релативно често посвећује Џорџ Фридман (Георге Фриедман), власник, шеф и прво перо америчког Стратфора. Тај нови ланац фортификација пружио би се линијом север-југ – од Пољске и Балтика према Балкану, где ће се, следи већ из тога што је помињу, у будућности све оштрије постављати и питање припадности или неприпадности НАТО комбинацијама Србије. Јер, колико год да се у Београду овог тренутка о томе “дипломатски ћути”, вероватно има разлога што Фридман и Србију види као део барикаде Запада.

Могућно је да ће о томе бити речи касније, пошто је аутор најавио да ове недеље креће на истраживачки пут, и да је траса његове истраживачке екскурзије дуж ланца “земаља које су сада фронт-лајн линија између Русије и полуострва Европе”, а онда и да ће посетити Пољску, Словачку, Мађарску, Румунију, Србију и Азербејџан, мада су у групи држава у визиру Америке још балтичке земље и Бугарска. Дакле, биће прилике да се чује и више о разлозима који на бедем “одбране” Запада од Русије извлаче Србију.

Запад Европе без воље за шлем

Фридманов чланак је опсежан, с обзиром да аутор објашњава “модел” америчког војног ангажовања у Европи, те чини осврт на Први светски рат, Други светски рат и Хладни рат, тврдећи да је у сва три случаја важио принцип помоћи савезницима да према ривалу одрже “баланс моћи, уз минимум америчке изложености”. У случају да се баланс наруши, ту су биле САД, спремне да пошаљу значајно више трупа. У најгорем случају, тврдећи да су спремне да употребе и одлучујућу снагу. То значи, и прибегавање нуклеарном оружју.

До тога се није никада доспело, делимично и због совјетског осећаја неугрожености. СССР је имао испред себе територијални штит према Западу, саздан од земаља Варшавског пакта, а осим тога и трупе у Немачкој. А опет, у случају евентуалног искушења, постојала је америчка пртетња нуклеарном одмаздом.

Из текста произилази да је проблем Америке у Европи данас то што, наспрам руског снажења, Вашингтон више не запажа критични “баланс моћи” својих НАТО савезница. Обамин сусрет с госпођом Меркел показао је да је “немачка воља за ангажовањем у једној асертивној акцији ограничена”. У јужној Европи још је економска криза.

“Апетит Британаца, Француза или Иберијаца да се умешају, ограничен је. Тешко је у одигравању једне ефективне улоге замислити НАТО”, каже Фридман. Објашњава стање духа на Западу у време кризе у Украјини.

Украјински тренутак

САД су се “мириле са слабошћу европских сила док су и Руси били слаби”. Није било опасности од “појаве ( у Европи ) једног хегемона”. Америчка стратегија је била као и увек, да пусти да се баланс одржава сам од себе, да интервенише ако је потребна помоћ да се он одржи – и интервенише војнички у контексту савеза, “у одлучујућем тренутку, а не пре”. У данашњем тренутку, САД се могу ангажовати “само симболично”.

“Руска војска била би можда способна да узме Украјину, мада су озбиљни логистички изазови. А Сједињене Државе нису у позицији да у Украјини распореде одлучујуће одбрамбене снаге. Поремећај у европском балансу сила је далеко од одлучујућег и Сједињене Државе имају времена да осматрају развој ситуације.“

Шта преостаје, пита се Фридман – да се оружје дода земљама Балтика, Бугарској и онима у које се он на овој турнеји запутио. Значи, и Србији. Известан проблем је то што у набројаним земљама “још нема” одговарајућег “осећаја угрожености”, мада се он може “изненађујуће брзо и појавити”. Руси су јачи од сваке од тих земаља посебно, а можда и од свих заједно. С обзиром на америчку стратегију, “Сједињене Државе би биле спремне да почну с пружањем (војне) помоћи, али значајна помоћ захтева и значајну акцију, од стране бафер-земаља”, каже Фридман. 

Произилази из чланка, опасност за амерички регрутоване земље не постоји, али превентивно треба скочити и наоружавати се. Није јасно да ли ће се “опасност од Русије” материјализовати, каже аутор. Није јасно ни да ли Руси имају политичку вољу да то учине. Геополитички инстинкт наводи Русију да поврати критичне приграничне земље. А земље у руском суседству не могу знати колико далеко ће Руси у том правцу бити спремни да иду. Руси овог часа нису спремни за такав потез. Али временом, како њихова снага и самопоуздање буду расли, њихове акције ће бити све мање предвидиве. Бафер-државама је потребно да се наоружају и повежу у савез. Сједињене Државе ће до неког степена обезбедити помоћ – независно од тога шта ће Немци или НАТО да предузму.

“Али основна одлука у рукама је Пољака, Словака, Мађара, Румуна, Срба и Азербејџанаца, уз оне у осталим бафер-државама. Неки, као Азербејџан, одлучили су да се наоружају и гледају за савезом. Неки, као Мађарска, осматрају и чекају…”

Петар Поповић

Балкан магазин

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Српски новинари на платном списку ЦИА у „сенци“

0 (0) Београд – Викиликс је у случају Стратфор објавио мејлове у којима је разоткривен …

Хакерска група Анонимуси успела да продре у базу података Стратфора

0 (0) НИ ОНИ КОЈИ РАДЕ ЗА БЕЛУ КУЋУ И ЦИА НИСУ ВИШЕ НЕДОДИРЉИВИ Ако је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *