Србија

Генерал Винко Пандуревић: Држава се не добија молбама и брани апелима

Врло често у академским, стручним, политичким, па и у лаичким расправама чујемо да се говори о томе, да се Србија и српски народ у погледу своје будућности и својих виталних националних и државних интереса, налазе на историјском раскршћу. Да су актуелни државни и национални интереси толико угрожени, и да су та угрожавања таквог обима и карактера, када се ради о опстанку народа и државе, као да се до сада са њима није сусретао српски народ. Обично се велики проблеми и изазови са којима се сусрећу актуелне политичке и државне елите, доживљавају као најтежи у историји државе, као судбоносни, као прекретница за будућност, те да је на плећа актуелне власти пао огроман историјски терет, који није лако носити.

Међутим, историчарима је добро познато да скоро сваки историјски период развоја друштва и функционисања српске државе носи одређене изазове и ризике, који се могу сматрати судбоносним, и од којих често зависи будућност народа и државе. Србија се сусретала много пута са таквим искушењима. Чак можемо рећи да су ризици и изазови стални сапутник развоја нашег друштва и државе.

Ретки су периоди у историји српског народа у којима су одлучујући светски фактори били наклоњени Србима. Средњовековни српски владари, као и владари који су стварали модерну српску државу суочавали су се са мноштвом препрека, опасности и изазова, који су понекад деловали и као непремостиви. У веома дугом историјском периоду основна полуга и снага у стварању и одбрани српске државе, била је војна сила и државна решења су се доносила на бојном пољу. Ретки су били периоди у српској историји, када су се витални национални интереси остваривали и бранили искључиво политичким и дипломатским средствима, безрезервним савезништвима или као полседица повољних међународних околности, односно геополитичких промена на регионалном и светском нивоу.

Такође, српска држава и српски народ су најчешће били на удару војних снага и средстава српских непријатеља, пропраћени и подржани снажним економским, политичким, дипломатским и пропагандним срествима. У периоду најновије српске историје (последње деценије двадесетог и почетак двадесет првог века), српски народ је био суочен са таквим изазовима, ризицима и опасностима, да се тај период може сматрати управо, периодом у коме се будућност српске државе и народа, налазила и још увек се налази на историјском раскршћу.

Југославија се почетком деведесетих година прошлог века распала, односно била је разбијена под ударом „акумулисаних историјских енергија“ које су биле разорне по државу и многе југословенске народе, а које су се испољиле у врло насилним облицима, почев од крвавих оружаних сукоба, преко економских блокада и санкција, пропагандног анатемисања српског народа и његовог руководства. Скоро последње две деценије српска држава и српски народ живе живот препун изазова, претњи и опасности. Када су се нове политичке елите, устоличиле после петооктобарских промена две хиљадите године, поверовале су да за Србију и српски народ долазе бољи дани, и да Србија улази у ред равноправних држава, која ће бити поштована и уважавана, како у полиитчком, тако и у територијалном погледу и у погледу унутрашње и спољашње суверености. Међутим национални и државни интереси Србије (сувереност, територијална целовитост, мир и безбедност, економски просперитет, демократија и политичка стабилност друштва) долазе под снажан удар интереса моћних светских сила, водећих земаља ЕУ, које смо сматрали пријатељским, и под удар територијалних претензија неких наших суседа.

Да ли је увек оправдано и сврсисходно оптуживати друге за све наше властите недаће и тешкоће? Да ли смо научили основне историјске лекције? На ова питања можемо наћи одговор кроз анализу актуелних унутар политичких спорова, регионалних кретања и утицаја водећих земаља у свету, које још увек сматрамо „савезницима“, значи више од партнера.

Када је реч о територијалној целовитости Србије, наше државно руководство се помало „уљуљкало“ на одредбама Уставне преамбуле о „Косову као саставном делу Србије“, на изјавама типа „никада нећемо признати Косово“, „бриселски споразум се мора поштовати и спроводити и од стране Приштине, као што то чини Београд“, „Косово не може формирати своју војску“ итд. Српско државно руководство бива изненађено и упозорено изјавама Албанског премијера Едија Раме, „да ће под одређеним условима доћи до уједињења Косова и Албаније“, коју је допунио председник Националног савета Албанаца у Србији господин Муслију, који је истовремено председник општине Бујановац, својом изјавом о великој Албанији, „у коју треба и морају да уђу општине „Прешевске долине“ (Прешево, Бујановац и Медвеђа), а као утеху Србији, неће тражити Ниш, иако би са Нишом велика Албанија била уистину оно за што се Албанци залажу“. Како реагује српско државно руководство? Упозорава да се на овакав начин угрожава интегритет Србије и Уставни поредак, да је то позив на трећи балкански рат, изражава забринутост за територијалну целовитост Македоиније, Црне Горе и Грчке, јер би и њихове неке територије ушле у састав велике Албаније, позива ЕУ да реагује, очекује реаговање НАТО савеза итд.

Реакција државног руководства Србије је за „домаћу употребу“. Захтев Муслиуа да се „Прешевска долина“ припоји Косову, а потом великој Албанији, представља како рече представник Владе Србије, „угрожавање територијалног интегритета земље Србије“, само није рекао Србије, у којим границама. Као да смо заборавили да је тај интегритет већ давно нарушен, да је на територији Србије формирана, нека нова држава, за нас квазидржава Косово, а за Албанце, ЕУ, САД и НАТО суверена држава. Како се ствари брзо крећу. За косовске Албанце Косово је суверена држава која има право повезивања са другим државама, пре свега то желе са Албанијом. Држава Србија сада бије нову битку, како да спречи да се Косово уједини са Албанијом, а борба за његово враћање у уставноправни и теритотијални поредак Србије, као да више није тема. Сада се боримо да спасимо три општине на „југу Србије“. Успут кукамо над угрожавањем територијалног интегритета других држава. Влада Србије тражи да се ЕУ и НАТО изјасне у вези ставова Едија Раме и осталих о стварању велике Албаније. Моли их да реагују, очекује то од својих „савезника“. Шта су учинили ЕУ и НАТО? Изразили су „забринутост“, „изненађени су“, позивају све стране на „мир у региону, на добросуседске односе, све у интересу грађана на западном Балкану“. Какве флоскуле, какво лицемерство. У овој поодмаклој фази нормализације односа Београда и Приштине (опет једна стара флоскула, и појмовна превара и обмана), руководство Србије очекује „много од својих партнера из ЕУ и НАТО савеза“. Патрони „државе Косово“ увек ће стати на страну својих штићеника, а не на страну Србије. У праву је премијер Србије, када каже, да би био од стране „наших савезника“ „обешен на јарбол уместо заставе у Бриселу, да је позивао на свесрпско уједињење у региону“. Да, свако онај ко захтева српско уједињење може бити обешен и метафорички а и стварно. И поред свега реченог, државно руководство Србије и даље верује западним савезницима, без алтернативе тежи у европске интеграције, којима ће морати преходити атлантске интеграције. Државно руководство Србије је вероватно свесно свих замки, али има мало простора за активно деловање.

Дакле, позиција Србије и српског народа у целини је врло неповољна. Територијални интегритет Србије је давно нарушен (на њеној територији је настала нова држава, која жели да се припоји Албанији; нове општине и њихове територије са „југа Србије“ желе да се прикључе великој Албанији; Косово жели да формира своју војску (тренутно је процес одложен, али не и обустављен); српски народ на КиМ скоро без икакве институционалне заштите (формирање заједнице српских општина је неизвесно); српском народу у Црној Гори се не признају национална, културна и језичка права; РС је изложена сталним притисцима и уценама снага које желе унитаризацију БиХ и укидање ентитета; сепаратизам у Војводини и рашко-полимској области је и даље изражен итд.

Овакав положај Србије и српског народа је последица дугогодишњих неповољних геополитичких кретања у региони, Европи и у свету. Али није такав, само због спољних утицаја, него је такав и због унутарнационалног нејединства, политичког опортунизма домаћих елита, недостатка политичке иницијативе на међународном плану, општа дефанзива државе, довођење домаће привреде у велику економску и финансијску зависност од спољних фактора, испуњавање налога страних влада и светских центара моћи, једном речју потпуно одсуства националне суверености како на домаћем тако и на спољашњем плану. Можда је ово нека врста наше историјске константе.

Јавним и отвореним декларисањем искључиво политичких, дипломатских и правних средстава борбе за суверенитет и територијалну целовитост, одбацују се друга срества, као што су војна сила. Зато наше државно руководство, не само актуелно, него и многа предходна, имају ограничен маневарски простор у борби за остваривање националних и државних интереса. Остало нам је да упућујемо апеле и молбе ЕУ и НАТО савезу, да упозоравамо на могућу дестабилизацију региона, да апелујемо на мир, да се грозима од могуће помисли на рат, који је изгледа основно средство Албанцима у остваривању њихових националних интереса.

Срби нису добили државу за зеленим столом, на основу молби, апела и мировних порука, него им је држава призната за зеленим столом, као резултат ратних напора и успеха. Није цела истина у изреци, „Срби добијају у рату а губе у миру, за зеленим столом“. Онај ко је у истину моћан на бојном пољу и ко оствари победу у рату он диктира и мировна решења за зеленим столом. У актуелним околностима Србија за зелени сто нема шта да донесе. Није сврсисходно позивати на рат, као опцију решавања националних интереса и остваривање националних циљева, али јесте опција, као крајње средство одбране државног суверенитета и територијалне целовитости. Уколико нам моћне силе и претенденти на наше територије поверују, и ако их убедимо искључиво у нашу пацифистичку политику, да нам војска служи само за параде, ако знају да немамо озбиљног савезника и пријатеља, да смо колебљиви у погледу војног савезништва и војне неутралности, када виде да се војно наоружавамо пред камерама и на конференцијама за штампу, када јавно говоримо о новим борбеним системима, који можда никада неће стићи у наше руке или ће стићи када то буде касно, онда ће без устручавања наставити комадање наших територија.

Албанци су постали важни партнери САД и водећим земљама ЕУ, јер доследно испуњавају њихове налоге, раде у њиховом интересу, који се у великој мери поклапа са албанским интересима, спремни су да се боре против суседа свим средствима, укључујући оружана средства као основна.

Србији јесте потребан мир, економски развој, политичка стабилност, све је то насушна потреба. Међутим Србији и српском друштву је потребна визија и средства како то остварити. Ако мислимо да ће нам неко успоставити територијалну целовитост на нашу молбу и апел, онда се варамо. Како да се не угрожава територијална целовитост земље, када смо се предходно изјаснили у проценту од око 73% да нисмо спремни ратом бранити Косово. Онда треба формулисати потпуно нове националне доктрине и стратегије, ускладити реалност на терену са Уставом или Устав прилагодити реланости на терену. Треба знати израчунати цену и једног и другог. Има нешто што се може изразити новцем и другим мерним јединицама, а има и нешто што не подлеже јасним емпиријским мерилима.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Фонд стратешке културе

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!