ОВЕ године навршава се пола века од чувене изложбе “Српска скулптура до 1941. године”, пионирског подухвата у организацији Народног музеја. Поводом тог јубилеја у атријуму Народног музеја у наредних месец дана изложена су репрезентативна дела која, по процени аутора изложбе Вере Грујић, најбоље приказују развој новије српске скулптуре.
Збирку југословенске скулптуре Народног музеја чини око 900 дела, а за изложбу “Српска скулптура од 1882. до 1941.” одабрано је 45 вајарских остварења, која су разврстана у четири тематске целине. После дуго времена посетиоци имају прилику да доживе стилске особености двадесет и четири уметника, између осталих Петра Убавкића, Ђорђа Јовановића, Петра Палавичинија, Симеона Роксандића, Пашка Вучетића, Драгомира Арамбашића, Сретена Стојановића, Риста Стијовића, који су обележили важно раздобље препорода наше вајарске уметности.
– Историја новије српске скулптуре која почиње крајем 19. века делима првих домаћих уметника, државних стипендиста школованих на иностранима академијама, блиско је повезана са историјом Народног музеја и збирке у којој се чувају вајарска остварења – истакла је Вера Грујић.
Први овдашњи школовани вајар новијег доба био је Петар Убавкић (1850-1910), а потом на уметничку сцену ступају Ђорђе Јовановић (1861-1953) и Симеон Роксандић (1874-1943).
– После дела насталих у време њиховог усавршавања, док су још били непознати у овдашњој средини, временом су набављана и њихова каснија остварења, тако да се у Народном музеју, у који је прва скулптура стигла 1882. и одржана прва вајарска изложба у Србији, чувају најзначајнији радови ових аутора – објашњава ауторка изложбе. – Од времена прве изложбе скулптура наилази на плодно тло, а у њеном развоју значајну улогу имао је и Народни музеј, како откупом најранијих дела првих српских вајара, тако и активним праћењем делатности домаћих ументика.
Академик Светомир Арсић – Басара објашњава да се скулптура у Србији појавила прилично касно, зато што је рађена у простору који је био под утицајем Византије:
– Византија је свет који је живео и умирао за иконе. Ирационализам у идеологији и антипластицизам у нашој средњовековној уметности представљали су препреку настанку и развоју вајарства. Српска скулптура између два рата одбацује идеју академског реализма и негује интимни камерни карактер скулптуре. Овакво опредељење указује на конзервативизам српске скулптуре у односу на европско вајарство. Наша скулптура није могла да прати оно што се у Европи изграђивало неколико векова у континуитету. Палавичини, Стијовић и Стојановић су представници интимистичког и камерног израза у српској скулптури – објаснио је Басара, додајући да се почетком шездесетих српска скулптура окреће новом пластичном изразу који ће је одвести у токове светске скулптуре и интернационални свет модерне уметности.
СТИЛСКЕ ОСОБЕНОСТИ
На изложби су приказана дела различитих стилских особености – од реализма (Петар Убавкић, Иван Рендић, Ђорђе Јовановић, Симеон Роксандић, Драгомир Арамбашић), преко прихватања елемената сецесије и симболизма, што је значило тематско и ликовно супротстављање традицији 19. века и уметности академизма (Роберт Валдец, Иван Мештровић, Тома Росандић), до афирмације модерних стилских токова изражених кроз дела уметника школованих углавном у Паризу и у Прагу (Сретен Стојановић, Петар Палавичини, Живојин Лукић, Душан Јовановић Ђукин, Ристо Стијовић, Франо Кршинић, Михаило Томић). На изложби су и портрети краља Александра Обреновића од Петра Убавкића, Жанке Стокић од Сретена Стојановића, Љубице Сокић од Стевана Бондарова, и Растка Петровића рад Петра Палавичинија.
Новости
