Србија

Јанко Катић – десна рука вожда Карађорђа

Ка­да је кнез Те­о­до­си­је Марићевић на Сре­те­ње 1804. го­ди­не са­звао ви­ђе­ни­је Ср­бе у ја­ру­гу скри­ве­ну од тур­ског ока на има­њу код Ора­шца, на скуп је по­хи­та­ло оно ма­ло пре­о­ста­лих кне­зо­ва ко­је ја­ни­ча­ри ни­су сма­кли у се­чи. Ме­ђу њи­ма је био и Јан­ко Ка­тић, де­сна ру­ка во­жда Ка­ра­ђор­ђа. Од род­ног се­ла Ро­га­че код Со­по­та до Ора­шца, где је тог да­на по­диг­нут Пр­ви срп­ски уста­нак, де­ли­ло га је око два са­та хо­да.

У спо­мен на овог ве­ли­ког ју­на­ка ко­ји је у бор­би за осло­бо­ђе­ње Ср­би­је по­ги­нуо 1806. оп­шти­на Со­пот да­нас за­јед­но са СУБ­НОР-ом Бе­о­гра­да, удру­же­њем ко­је га­ји тра­ди­ци­је свих осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва, ор­га­ни­зу­је све­ча­ност. Ма­ни­фе­ста­ци­ја је код Ка­ти­ће­вог спо­ме­ни­ка.

– Јан­ко Ка­тић је, у кру­гу љу­ди ко­ји су ор­га­ни­зо­ва­ли Пр­ви срп­ски уста­нак, био нај­бли­жи Во­ждов са­рад­ник, али се о ње­му ма­ло зна. За­то и же­ли­мо да се ви­ше са­зна о љу­ди­ма ко­ји су уче­ство­ва­ли у осло­ба­ђа­њу Ср­би­је. Нај­зна­чај­ни­ји вој­во­да из на­шег кра­ја је Јан­ко Ка­тић, уче­сник Пр­вог срп­ског устан­ка, али ни­је и је­ди­ни. У овој бор­би за осло­бо­ђе­ње од тур­ског роп­ства оста­ло је за­пам­ће­но још тро­је Ка­ти­ћа из Ро­га­че – при­ча Жи­во­рад – Жи­ка Ми­ло­са­вље­вић, пред­сед­ник оп­шти­не Со­пот.

Са Ка­ра­ђор­ђем и Ва­сом Ча­ра­пи­ћем, Јан­ко је био ини­ци­ја­тор устан­ка. По­сто­је за­пи­си да је био нај­бли­жи Во­жду и да без раз­го­во­ра са њим Ка­ра­ђор­ђе ни­је ни за­по­чи­њао ни за­вр­ша­вао дан.

За­јед­но су уче­ство­ва­ли у бор­ба­ма на Руд­ни­ку, Ба­то­чи­ни, Ја­го­ди­ни, Топ­чи­де­ру, у оп­са­ди Бе­о­гра­да, осва­ја­њу По­жа­рев­ца, Сме­де­ре­ва…

Од оста­лих вој­во­да из­два­јао се раз­бо­ри­то­шћу и те­жњом за пра­вич­ном и па­мет­ном упра­вом. Био је и је­дан од ма­ло­број­них пи­сме­них уста­ни­ка, до­бар го­вор­ник и вешт пре­го­ва­рач. Пер­фект­но је го­во­рио тур­ски. Оми­љен и по­што­ван у срп­ском на­ро­ду, али и ме­ђу ви­ђе­ни­јим лич­но­сти­ма тур­ске, ру­ске и аустриј­ске упра­ве.

Ме­шта­ни Ро­га­че су му, уз по­моћ пред­сед­ни­ка Жи­ке,  2004. го­ди­не по­ди­гли до­сто­јан спо­ме­ник, де­ло ва­ја­ра Ми­лан­ка Ман­ди­ћа, у цен­тру Ро­га­че, на не­ко­ли­ко ко­ра­ка од нај­ста­ри­је згра­де.

Окру­жен бо­ро­ви­ма, Ка­тић над­гле­да ср­це Ро­га­че, ме­ста ко­је је у сва­ком од прет­ход­них ра­то­ва из­не­дри­ло ју­на­ке. На три­де­се­так ме­та­ра од овог спо­ме­ни­ка је обе­леж­је по­диг­ну­то по­ги­ну­ли­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, док на бла­гом уз­ви­ше­њу из­над цен­тра у Цр­кви Све­те Тро­ји­це по­чи­ва­ју ко­сти 600 рат­ни­ка пр­во­по­зи­ва­ца па­лих на Ко­сма­ју 1914.

– Све­до­че­ње о Јан­ку Ка­ти­ћу за­сно­ва­но је на књи­зи ко­ју је ура­дио Ми­ли­во­је Ка­тић, по до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у ар­хи­ви­ма. За са­да не­ма по­у­зда­них по­да­та­ка на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти по­ре­кло ове по­ро­ди­це. На­род има не­ко­ли­ко вер­зи­ја. Пре­ма јед­ном пре­да­њу, Ка­ти­ћи су се до­се­ли­ли са Ста­рог Вла­ха, из ју­го­за­пад­не Ср­би­је, док им је пр­во­бит­на по­стој­би­на би­ла Цр­на Го­ра. Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, по­ре­клом су из Хер­це­го­ви­не, а по тре­ћој – са Ко­со­ва. Зна се да се Јан­ков отац Јо­ван у Ро­га­чу до­се­лио по­ло­ви­ном 18. ве­ка. Ве­ћи­на исто­ри­ча­ра сма­тра да је он имао три си­на, Мар­ка, Јан­ка и Сте­ва­на, али има и оних ко­ји твр­де да је имао и че­твр­тог Ни­ко­лу – при­ча Жив­ка – Ци­ца Ма­ри­чић, чла­ни­ца Оп­штин­ског ве­ћа Со­по­та за­ду­же­на за кул­ту­ру и обра­зо­ва­ње, о жи­во­ту, по­ре­клу, на­чи­ну ра­то­ва­ња, љу­ба­ви­ма и по­ги­би­ји Јан­ка Ка­ти­ћа. Она је и про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти ро­дом из Ро­га­че.

Јед­ни сма­тра­ју да је Ни­ко­ла Јан­ку брат по мај­ци, а дру­ги да је био Јан­ков се­стрић до­ве­ден у Ка­ти­ће или чак и „уљез” у овој фа­ми­ли­ји. У сва­ком слу­ча­ју, у Ро­га­чи су у то вре­ме жи­ве­ла два чо­ве­ка по име­ну Ни­ко­ла Ка­тић. О то­ме све­до­че два гро­ба, је­дан је у пор­ти ро­гач­ке цр­кве. Тај Ни­ко­ла био је вој­во­да, кнез и су­ди­ја. Дру­ги Ни­ко­ла са­хра­њен је на ро­гач­ком гро­бљу.

– Јан­ко је имао и три се­стре. Јед­на од њих, Пе­ру­ни­ка, би­ла је ле­по­ти­ца. Њу су угра­би­ли Тур­ци и од­ве­ли у Бе­о­град за Омер-агу. Она је ус­пе­ла да на­го­во­ри агу да јој до­ве­де оми­ље­ног бра­та. Та­ко је Јан­ко као де­чак сти­гао у Бе­о­град у се­стри­ну ку­ћу. Из­ра­стао је у на­о­чи­тог мла­ди­ћа и ту је на­у­чио тур­ски и са­вла­дао вој­нич­ке ве­шти­не – при­ча Ма­ри­чи­ће­ва.

Упра­во на овом ме­сту ја­вља­ју се и пр­ве при­че о Јан­ку и ње­го­вој љу­ба­ви. О том де­лу ње­го­вог жи­во­та по­сто­је две вер­зи­је.

– Пре­ма јед­ној при­чи, Јан­ко се за­љу­био у Омер-аги­ну ле­пу се­стри­чи­ну Еми­ру. По­др­жа­ва­ла их је Пе­ру­ни­ка, али не и Омер-ага. Јед­ном их је ухва­тио за­јед­но и ису­као са­бљу да по­се­че Јан­ка, али су му се ис­пре­чи­ле Еми­ра и Пе­ру­ни­ка. За то вре­ме Јан­ко је ус­пео да по­бег­не у шу­му, па у Ро­га­чу, а за­тим да се при­кљу­чи хај­ду­ци­ма. Еми­ра и он су се рас­та­ли, али се ни­су за­бо­ра­ви­ли. Оста­ли су у ве­зи по­мо­ћу по­вер­љи­вих гла­сни­ка. Еми­ра је, ка­жу, чак и кре­ну­ла у по­тра­гу за њим. На­жа­лост, уме­сто Јан­ка код Шап­ца је на­и­шла на ње­го­ву по­смрт­ну по­во­р­ку. При­ча се чак и да се уби­ла из Јан­ко­вог пи­што­ља – об­ја­шња­ва Ма­ри­чи­ће­ва.

Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, Јан­ко­ва љу­бав зва­ла се Ха­ни и би­ла је ве­ре­на за се­стри­ћа Али­је Гу­шан­ца, ствар­ног го­спо­да­ра Бе­о­гра­да. Њи­хо­ву љу­бав спре­чио је Ах­мет-бег, Ха­нин зет.

Јан­ко је, ка­жу, пред­ви­део сво­ју смрт. Уочи бор­бе код Шап­ца у јаг­ње­ћој плећ­ки ви­део је да се спре­ма зло. Ње­го­во пред­ска­за­ње се оства­ри­ло. На­стра­дао је у се­лу Кр­нић код Шап­ца. Убио га је Тур­чин при­ли­ком пре­да­је. Не зна се ко­ли­ко је имао го­ди­на јер не­ма про­ве­ре­них по­да­тка ка­да је ро­ђен. Сма­тра се да је имао не­што ви­ше од три­де­се­так ка­да је стра­дао. Ње­го­ви зем­ни оста­ци пре­ба­че­ни су из Сиб­ни­це 1934. го­ди­не у Ро­га­чу. На­ла­зе се у спо­мен-ко­стур­ни­ци у Цр­кви Све­те Тро­ји­це, ко­ја са бр­да као бе­ла ви­ла над­гле­да Ро­га­чу.

По пре­да­њу, Ка­ти­ћи ко­ји са­да жи­ве у Ро­га­чи на­след­ни­ци су Јан­ко­ви, али по не­ким исто­риј­ским из­во­ри­ма по­сто­ји са­мо је­дан ње­гов жи­ви по­то­мак. Реч је о же­ни ко­ја му је род по стри­цу.

Аутор: Бран­ка Ва­си­ље­вић, Политика.рс

Фо­то­ Б. Ва­си­ље­вић

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!