Јавне инвестиције – решење за привредни раст

Како се после шест година коначно извући из кризе и окренути привреду ка одрживом расту питање је око ког разбијају главе власти скоро свих развијених земаља и већине земаља у развоју. Спуштање каматних стопа на нулу и бесомучно штампање пара изгледа да не даје резултате јер економије САД, али пре свега ЕУ, након година рецесије стагнирају, а уз то еврозони прети и дефлација, док неколико земаља има велике проблеме са јавним дугом и огромном незапосленошћу.

Што важи за друге – не важи за Србију?

Најновије решење стиже из Међународног монетарног фонда и зове се –  јавне инвестиције у инфраструктуру. У последњем, октобарском извештају о изгледима светске економије (Wорлд Ецономиц Оутлоок), ММФ, иначе институција позната да своје клијенте, или боље рећи пацијенте, редовно саветује да се држава што мање меша у економију – представила је јавне инфраструктурне инвестиције као средство за подизање тражње и покретање економског циклуса.

И председница ММФ-а Кристин Лагард недавно је поручила да би јавне инвестиције у развијеним земљама требало да погурају њихове економије, поготово што су све веће потребе за улагањима у инфраструктуру у земљама као што су САД, Велика Британија и Немачка.

Међутим, као што се може чути из изјава српских државних службеника пре и током актуелне посете мисије ММФ-а у Србији, углавном се говори о фискалној консолидацији, однонсо смањењу јавне потрошње, као и предстојећој приватизацији јавних предузећа – али веома мало, ако икако, о некаквим инвестицијама.

На пример, држава је управо највеће уштеде у буџету направила баш на капиталним расходима и то ради већ годинама. У буџету 2008. године за капиталне расходе издвојено је 650 милиона евра, да би одговор на избијање кризе било смањење капиталних расхода у 2009. на 325 милиона евра. Даље смањење је настављено 2010. када је за капиталне трошкове из републичког буџета издвојено 307 милиона евра, затим у 2011 – 280 милиона, да би 2012. за капиталне инвестиције било потрошено 304 милиона евра. Онда је 2013. године свега 187 милиона евра издвојено за капиталне расходе. Треба рећи да су свих тих година буџетски дефицити и јавни дуг убрзано расли. Ове године је у оригиналном буџету намењено 50,5 милијарди динара (432 милиона евра), али је ребалансом ово смањено на 46,3 милијарде динара (397 милиона евра). Међутим, изгледно је да ће најављено смањење дефицита у односу на ребаланс бити остварено пре свега на рачун инвестиција јер је у првих девет месеци уложено свега 20 милијарди динара (171 милион евра). Тешко да ће у последња три месеца године бити инвестирано још толико.

“Не радите оно што богати саветују”

Управо ММФ у свом извештају указује да су стопе раста у земљама у развоју, којима припада и Србија, за последњих неколико година пале не само испод нивоа 2010-11. већ и испод стопа раста из деценије пре кризе. Као један од основних разлога за успоравање економија у развоју ММФ види неразвијену инфраструктуру.

То се сасвим односи на Србију са застарелом железницом, аутопутем који се деценијама гради али никако да се заврши, електроенергетским сектором без нових капацитета већ 30 година. Према речима Владимира Вучковића, уредника Макроенокономских анализа и трендова и члана Фискалног савета, Србија испуњава скоро све предуслове да се јавне инвестиције позитивно одразе на привредни раст.

“Пре свега, имамо лошу инфраструктуру, ниске капиталне расходе и велику потребу за јавним инвестицијама. Имамо и оно што ММФ зове акомодативна монетарна политика а то, у ствари, значи флексибилни режим курса односно могућност да се монетарна политика прилагоди фискалној. Имамо и доста одобрених кредита од међународних финансијских институција, ЕБРД, ЕИБ, Светске банке, које не користимо и за то плаћамо пенале. Улагање у инфраструктуру има и висок фискални мултипликатор што значи да значајно доприноси привредном расту. Једино  је лоша страна – ниска ефикасност јавних радова код нас и то мора да се поправи”, напомиње Вучковић, додајући да би у буџету за 2015. годину, а који би ускоро требало да се донесе, морали бити већи издаци за инвестиције.

Миладин Ковачевић, сарадник МАТ-а напомиње и да имамо значајне неискориштене ресурсе који су такође важан услов за успешност јавних инвестиција.

“Имамо радну снагу, односно велику незапосленост. Имамо значајну државну, односно јавну имовину, пре свега градско грађевинско и пољопривредно земљиште. Имамо и потребу за привредним растом и у годинама консолидације”, истиче Ковачевић.

Према једној студији ММФ-а из 2014. године на узорку од 120 јавних инвестиционих циклуса у земљама у развоју, инвестициони мултипликатор је износио од један до 1,3, односно на један динар уложен у инфраструктуру остварен је привредни раст за један до 1,3 динара. Такође, што је веома важно за Србију чији је јавни дуг достигао скоро 70 одсто БДП-а (био би и већи да није ревидиран обрачун БДП-а па је повећан укључивањем сиве економије), ови примери су показали да након инвестиционог бума нема раста јавног дуга према БДП-у иако су те инвестиције углавном финансиране задуживањем. Чак пет година након почетка инвестиционог циклуса бележи се смањење односа јавног дуга према БДП-у.

И тако, док ММФ богатим земљама препоручује да јавним инвестицијама дају замах својим привредама, Србија не само што скоро да и нема јавне инвестиције, већ смањењем плата и пензија и повећањем пореза само додатно смањује домаћу потрошњу и додатно сузбија привреду.

Речима једног економисте: “Не радите оно што вам богати саветују, већ радите оно што богати раде код себе”.

 

Милош Обрадовић, Балкан магазин