Још један Вучићев ћорак уместо бомбе?

Бранка Прпа, удовица убијеног новинара Славка Ћурувије, изјавила је да Мирослав Курак није пуцао у Ћурувију 11. априла 1999. године када се десио злочин којем је она била и непосредни очевидац.

– За мене је то ново име, али он није пуцао у Славка. Не личи ми на ту особу. Другог који је мене са леђа ударио пиштољем по глави нисам видела – рекла је Прпа. – Убица је био је млад, имао је црну капу и био обучен у црно. Та хладноћа, тај мир неког ко одузима живот, то памтим.

Иако је била непосредни очевидац, њу је полиција тек 19 месеци после убиства звала да сведочи, док је последњи пут то урадила у Окружном суду у јануару 2007.

Прпина изјава додатно уноси недоумице око тога да ли је са привођењем двојице осумњичених и именовањем друге двојице учесника заиста и решено убиство власника листова “Дневни телеграф” и “Европљанин” како су надлежни у тужилаштву и полицији, предвођени првим потпредседником и шефом Бироа за координацију рада служби безбедности Александром Вучићем, пре два дана обелоданили на конференцији за медије.

Ни Прпа, као ни ћерка и брат убијеног новинара, Јелена и Јово Ћурувија не верују да случај може бити окончан уколико се не открије ко је тадашњем шефу Државне безбедности Радету Марковићу, који је наведен као налогодавац, издао наредбу за ликвидацију.

– Ја сам увек потенцирао да је Мирјана Марковић инспиратор и подстрекач, а да је врх, односно Слободан Милошевић, једини који је то могао да нареди – каже Јово Ћурувија.

Још од момента када се десило убиство, у јеку НАТО бомбардовања, кружиле су приче да је налогодавац била супруга тадашњег председника државе Мирјана Марковић која је последњи разговор са Ћурувијом завршила у сузама.

– Потпуно је нелогично да у ситуацији када је у Србији било ванредно стање шеф ДБ-а доноси самоиницијативно одлуку о убиству новинара. Сасвим је сигурно да је одлука донета на другом вишем месту и било би важно да се током даље истраге и судског поступка дође до тог податка – ко је наложио Марковићу да се убије Ћурувија и који је мотив? – истиче председник Независног удружења новинара Србије Вукашин Обрадовић.

Он примећује да је у једној полуреченици специјалног тужиоца Миљка Радисављевића да се ради о политичким мотивима али да је могуће да ће “током истраге доћи и до неких, можда, личних мотива”, истрага открити прецизан мотив правог налогодавца.

Мира Марковић, која је у међувремену добила политички азил у Русији, поручила је преко свог пријатеља, бившег директора новинске куће “Политика” Хаџи Драгана Антића, да неће да одговара на оптужбе да стоји иза убиства Ћурувије.

Београдски адвокат Божо Прелевић и након петооктобарских промена коминистар полиције, каже да се и 2000. знало ко је наредио убиство, али да није било доказа за то. Он је уверен да ће случај бити расветљен тек пошто се докаже ко су извршиоци, али пре свега ко су налогодавци, што, додаје, није могуће уколико се бившем шефу ДБ-а Радету Марковићу не додели статус сведока сарадника. Он сматра и да у Ћурувију није пуцао припадник ДБ-а, јер је у то време, како каже, било довољно “пистољероса” који би то урадили за некакву услугу.

– То је сад она енигма, где вам треба несумњив доказ о нечему, а питање је да ли су га полиција и тужилаштво прибавили или нису. Дакле, питање овог случаја је питање доказа – закључује Прелевић.

Улемек много зна

Остало је нејасно зашто се Легија добровољно јавио да сведочи и то, како тврди Вучић и Радисављевић, без икакве противуслуге државе.
– Имена ове четворице која су наведена као извршиоци и налогодавци су одраније помињана, али је велико изненађење ово са Легијом. Оно што се мени чини извесним, јесте то да Легија сасвим сигурно зна доста тога што може да помогне истрази, али да ли је он директно био укључен у цео случај сумњам. Чини ми се да тај луксуз ДБ није себи желела да приушти. Не верујем да су без преке потребе ширили круг извршилаца – каже Вукашин Обрадовић.

Откуд баш сада?

Све владе после пада Милошевића 2000. године обећавале су решење убистава новинара, али је баш ова влада са Ивицом Дачићем, бившим Милошевићевим портпаролом и Александром Вучићем, бившим министром информисања у време убиства Ћурувије, направила највећи искорак. Љиљана Смајловић, члан Комисије за истрагу о убиствима новинара, сматра да је томе допринео стални притисак новинара и медија.
– Осим политичких поена које Вучић сасвим сигурно добија наговештавањем решавања случаја убиства Ћурувије, он лично, рекло би се, има и потребу да са себе спере осећај кривице који му се са разних страна ставља јер је у то време био министар информисања – примећује Вукашин Обрадовић.

Легија се нудио и раније

Милан Радоњић и Ратко Ромич, двојица осумњичених за планирање и убиство Ћурувије, иако се данима по медијима најављивало њихово хапшење, мирно су сачекали полицајце и агенте БИА који су их привели.

Радоњић је ухапшен у својој кући у Јајинцима, која је после тога претресена и из ње је однет џак са његовим стварима. Ромић је ухапшен у свом балону за фудбал Милвол на београдском Лиону. Његов стан у насељу Карабурма је такође касније претресен.

Они су пред тужиоцем и својим адвокатом исцрпно излагали своју одбрану готово девет сати у згради Специјалног суда, у ком ће и остати током притвора.

Иако се годинама спекулисало да су они, Раде Марковић, као бивши шеф ДБ-а и Мирослав Курак, радник ДБ-а, учествовали у убиству Ћурувије, тек изјава коју је дао Милорад Улемек Легија, бивши командант ЈСО, као неко ко је знао појединости убиства, пресудила је да се они ухапсе и против њих подигне оптужница.

Да је добро упознат са тиме ко је убијао у то време, позната је чињеница. То се показало и 2001. године, када се у канцеларији Душана Михајловића, тадашњег министра унутрашњих послова састао са њим и Чедомиром Јовановићем. Видевши плакат на коме се нудило 300.000 марака за информације о нерасветљеним убиствима, међу којима Ћурувије, Ивана Стамболића и других, гласно је почео да сабира суму испод сваке фотографије.

“Не знам да л’ да вам сад узмем ове милионе или касније”, наводно је тада изјавио.

Са друге стране, остаје питање зашто ако се већ Улемекова изјава узима као релевантна, није узела у разматрање и изјава Ненада Илића Главоње (39), бившег припадника ЈСО, осуђеног због убиства на Ибарској магистрали четворице чланова СПО-а.

‘Вести” су дошле у посед службене белешке коју су припадници Управе за борбу против организованог криминала сачинили у разговору са Илићем 3. априла 2003. године у Централном затвору. У њој он директно као починиоце убиства оптужује припаднике земунског клана, односно Милета Луковића Кума.

– Док смо се враћали из Будве након неуспелог атентата на Вука Драшковића, Кум ми је рекао… “То се тако не ради. Како смо ми Ћурувију, добили смо информацију кад и где. Били смо на чекању. Он је наишао са женом. Њега смо оплели и крај. Могли смо и жену, али жена није била мета и ту је крај.” То је слушао Милош Симовић који је почео да виче “Шта то причаш куме, куме, куме”, покушавајући да заустави у даљој причи Луковића – изјавио је Илић. 

Последњи сусрет у сузама

У ранијим изјавама Бранка Прпа је посведочила како је изгледао последњи сусрет Мире Марковић и Славка Ћурувије након што је 1998. године власт забранила његов лист “Дневни теелграф” јер је писао о злочинима српских безбедносних снага на Космету. Ћурувија је, препричала је Прпа, супрузи Милошевића рекао: “Шта ви ово радите? Изазваћете рат огромних размера.” Онда је одговорила: “А ви хоћете да нас бомбардују”, а он је узвратио “Па можда би и требало да вас бомбардују, да коначно и вас скинемо”, сведочила је Прпа.

Тада је Мира Марковић и заплакала, а када је Ћурувија причао својима у редакцији како је прошао разговор, Милан Радовановић, који је у то време био заменик главног уредника “Европљанина” је констатовао: “Човече, она је тебе ожалила већ.”

Курак хапшен, па пуштен

Мирослав Курак за кога тужилаштво сумња да је директни починилац убиства, хапшен је 2003. године у акцији Сабља.
– Он је ухапшен управо због убиства Ћурувије. Мислим да је био и на детектору лажи, полиграфу. Међутим убрзо је пуштен, вероватно или зато што је невин или није било довољно доказа против њега – каже извор “Вести” из полиције.

 

Вести