fbpx

“Јужни ток” у епицентру енергетског рата

0
(0)

Дуго очекивани почетак изградње српског дела гасовода “Јужни ток” симболички је подвукао црту над вишегодишњим дискусијама око реализације овог пројекта и положаја Србије у њему. Несолидним су се показале песимистичке прогнозе оних који су говорили о неспособности страна да спроведу реализуцију пројекта у праксу, из различитих разлога (финансијских, геополитичких или економских). Темеље за такве прогнозе давао је значајан заостатак у радовима на “Јужном току”, још од 2008. године када су усаглашени параметри. За то време Србије је доживела више промена влада и владајућих гарнитура на власти, а у ЕУ (главном опоненту пројекта) настала је финансијско-економска криза, а током последњих неколико месеци појавила се и у српској влади нова опозиција по питању енергетске сарадње са Русијом, коју предводи министар енергетике, госпођа Зорана Михаиловић – Милановић.

Да наведемо само списак главних догађаја у оквиру реализације српског “дела” пројекта “Јужни ток”, који сведоче о несумњивом убрзању догађаја управо у последње две године:

У новембру 2011. године у Србији је свечано пуштен у рад први објекат “Јужног тока” – складиште подземног гаса “Банатски Двор”, које је по оценама стручњака, треће складиште по величини у југоисточној Европи. Нешто мање од годину дана после тога – у октобру 2012. године, донета је коначна одлука о инвестирању изградње српског дела гасовода. Народна Скупштина Републике Србије потом је у фебруару 2013. године доделила пројекту специјалан статус, а месец касније, у марту исте године, Русија и Србија су потписале дугорочни десетогодишњи уговор о снабдевању Србије руским гасом у обиму од 1,5 милијарди кубних метара гаса на дан. Транспорт природног гаса обављаће се по постојећој маршрути, а у будућности – гасоводом “Јужни ток”. Овај обим испорука израчунат је на основу испорука руског гаса Србији током 2012. године (он је износио 1.5 кубних милијарди метара гаса).[1] Непосредна корист од пројекта “Јужни ток” износи две милијарде евра директних инвестиција и више од 300 милиона еура транзитног плаћања сваке године. Поред тога, изградња гасовода ће омогућити упошљавање у овом или оном виду, око 100 хиљада радника – што представља велику цифру за српско друштво које преживљава огромну социјално-економску кризу. Тако да речи Премијера Ивице Дачића “да се може рећи да је Србија први пут за последњих 40 година учинила нешто крупно” не изгледају као претеривање.[2] Исто важи  и за његово констатовање чињенице да се “ради о једном од најкрупнијих инвестиционих пројеката у Србији за последњих неколико десетлећа”.[3]

Међутим, имајући у виду промењивост политичке климе на Балкану и у Европи у целини – још је преурањено рећи да је стављена тачка на борбу око “Јужног тока”. И овде кључну улогу може да одигра злогласни “фактор Косова” – управо укључивање територије ове самопроглашене државе у инфраструктуру српског дела гасовода. То ће омогућити да се створе темељи за реално  – а не “пробриселско” – побољшање српско-албанских односа, побољшање позиције косметских Срба (и финансијске и економске), изналажење заједничких тачака између Београда и Приштине без позивања на питање статуса и више него сумњиве перспективе о пријему Србије у ЕУ.

Док власти на Косову енергично одбијају да потврде информацију о почетку преговора о проласку гасовода “Јужни ток” преко територије покрајине, шеф “МИП-а Косова” Енвер Хоџај пожурио је да изјави да Приштина “не намерава” да учествује у пројекту. Међутим, долазак “Јужног тока” и пратећих руских инвестиција на Косову, уопште не изгледа нереалан. Треба напоменути да је таква могућност претходно већ разматрана пре самопроглашења независности Косова – када је у новембру 2006. године у Москву на консултације у Државну Думу и МИП Русије дошао тадашњи шеф прелазне владе на Косову Агим Чеку. По информацијама којима располажемо, тада је руска страна предложила Приштини пројекат усмерења на Космет инвестиција у износу од 200 милиона долара – разуме се уз поштовање одређених политичких услова. Дато питање тада није даље развијано услед моменталне дреке из Вашингтона – за који је сарадња Београда, Приштине и Москве у финансијској и енергетској сфери представљала својеврстан кошмаран сан.

Данас је ту улогу САД на Космету, умногоме преузела ЕУ. Међутим, размера њиховог утицаја није упоредива. ЕУ не располаже ни средствима, ни потребном политичком вољом, да за косоваре реши проблем Космета. Није случајно да главне инвестиције у покрајину долазе од земаља (које предводи Турска) које нису чланице ЕУ. А Турска је са своје стране активан учесник у руским енергетским пројектима, укључујући и сами “Јужни ток”. Турска влада је још у децембру 2011. године донела одговарајућу одлуку о издавању дозволе за изградњу гасоовода “Јужни ток” у изузетно ексклузивној економској зони Турске у Црном мору.[4]

Но, ако су конкретно на Косову, САД изгледа ослабиле свој утицај, а политику Европске Уније не одликује нити одлучност, нити промишљеност – на фронту глобалног енергетског рата Американци не намеравају да устукну. По том питању амерички курс има јасан континуитет независно од личности следећег станара Беле куће или партијске “обојености” Конгреса. Поред тога, Вашингтон традиционално уписује енргетске проблеме и перспективе Балкана у шири геополитички контекст. У контексту текуће енергетске борбе, није сувишно поменути индикативну посету Ашхабаду Роберта Блејка, тадашњег помоћника Државног секретара САД, која је одржана још у фебруару 2011. године. Он је позвао Туркменистан да снабдева сировинама гасовод Nabuccoкоји потенцира ЕУ и истовремено је започео форсирање још једног глобалног гасног пројекта –  ТАPI– чији су учесници Туркменистан, Авганистан, Пакистан и Индија. “Пројекат ће служити нашим заједничким циљевима – интеграцији Централне и Јужне Азије” – истакао је Роберт Блејк, подвукавши да “Централна Азија лежи на критички важној стратешкој раскрсници која повезује Авганистан, Кину, Русију и Иран. Због тога САД желе да рашире узајамни утицај и сарадњу са тим важним регионом”.[5] Карактеристично је да је овако постављено питање практично сахранило пројекат ЕУ Nabucco. Уосталом, у источном правцу затворени пројекат ТАPIподрива сировинску базу заNabucco. У сваком случају, први заварени шав на српском делу пројекта “Јужни ток” затвара једну страницу “енергетских ратова”, истовремено отварајући њихово ново поглавље.



[1]
 http://www.gazprom.ru/press/news/2013/november/article178018/

[2] ИТАР-ТАСС 25.11.2013 12:32

[3] AFP 241854 GMT NOV 13

[4] РИА НОВОСТИ 21/11/13 06:00 21.11.2013 06:00

[5] http://www.state.gov/p/sca/rls/rmks/2011/156784.htm

 

Петар Искандеров

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Гаспром: Завршена изградња поморског дела првог крака гасовода „Турски ток“

0 (0) Руска компанија Гаспром саопштила је да је завршена изградња поморског дела првог крака …

Компанија Nord Stream 2 добила од Берлина све дозволе за градњу гасовода Северни ток-2

0 (0) КОМПАНИЈА Nord Stream 2 добила је од званичног Берлина све потребне дозволе за …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *