Србија

Како би се називали западни „пријатељи“ ако би и у Србији био донет закон о „земљи-агресору“?

Када би се којим случајем и Србија придружила оним земљама које су са дискретним благословом Запада у своје законодавство увеле појам „земље-агресора“, онда би било врло занимљиво посматрати у шта би се силом тог закона одједном претворили многи декларативни српски пријатељи из Европске уније и Америке.

Он је усвојен у Кијеву, са којим Брисел и Вашингтон тесно сарађују и свестрано му помажу, па отуда следи логичан закључак да је са њихове тачке гледишта сасвим оправдан и поменути закон који прописује како држава мора реаговати на угрожавање своје безбедности и националних интереса. И на том месту би било интересантно замислити како би изгледало ако би и Србија, вођена тим примером из проевропског суседства, такође увела појам „земље-агресора“, с обзиром да је признање самопроглашеног Косова мимо референдума, међународног права и без икакве историјске подлоге – представљало врхунски пример угрожавања српских националних интереса.

То конкретно значи да је и Београд могао мирне душе да донесе сличан закон који би свим земљама које су признале Косово одредио цели низ санкција међу којима су: блокирање њихове имовине на територији Србије, забрана учешћа у приватизацијама, прекид културне и научне сарадње и мноштво других ограничавајућих мера. И мада је сасвим јасно да се то ни у најлуђем сну неће догодити, ипак је корисно барем у хипотетичким оквирима видети како би изгледало ако би Србија заиста увела закон о „земљи-агресору“, на ког су очигледно и Брисел и Вашингтон тихо климали главом када је исти усвајан у Украјини, ни не помишљајући да би се он првенствено могао односити баш на њих саме, због улоге коју су одиграли у недавној прошлости на Балкану.

У сваком случају, ако се на Западу и код њихових нескривених миљеника макар и сумња у подривање територијане целовитости и суверенитета сматра довољним разлогом да се читаве државе званично означавају агресорима, онда би утолико више Србија имала разлога за то исто. А због чега је тако нешто тешко замислити, објаснио је у четвртак Владимир Путин, када је на новинарско питање – „Да ли се словенски народи могу објединити у савез због претњи од стране других држава?“, одговорио са констатацијом да се по његовом мишљењу „мале земље у којима живе словенски народи налазе у веома зависном положају“, и то првенствено из економских разлога, због чега су подложне спољним притисцима, што представља претњу њиховом суверенитету. У његовом одговору је лако било препознати и Србију, па је то уједно и најкраће објашњење зашто ће се и даље у Београду са широким дипломатским осмесима називати пријатељима чак и представници оних земаља које би требале бити назване својим правим именом, по свим критеријумима закона о „земљи-агресору“, насталог управог са западним благословом.

Међутим, како рече Путин том истом приликом, народи словенских земаља теже духовном јединству са својим словенским рођацима, што значи и са Русијом, и ту тежњу нико неће моћи да уништи. А већ и то пружа наду да су тренутна слабост и зависниположај о коме је говорио, вероватно пролазног карактера.

 

Ратко Паић, Глас Русије

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!