Бивши тужилац међународног суда за ратне злочине Карла дел Понте у интервјуу београдском „Пресу“ први пут говори о томе ко је ометао истрагу о трговини људским органима на Косову и Метохији, и поручује да и она и садашњи тужилац Серж Брамерц знају ко је уништио доказе. Дел Понтеова је причала и о свом односу са српским лидерима, ратним злочинима Хашима Тачија, али и кривцима за све што се догађало на територији бивше Југославије током деведесетих.
Можда одавно нема везе са Београдом и Хагом, можда крцка пензионерске дане након правничке, а потом и дипломатске каријере – тек што се вратила са позиције амбасадора Швајцарске у Аргентини – али се неке ствари, изгледа, никада неће променити: када разговара са Србима, све мора да буде по њеном.
Тако је, рецимо, репортерима „Прес Недељника“ прво рекла да би волела да је посетимо у њеном дому у Тићину, италијанском кантону у Швајцарској, да би напрасно одустала од тога. И ту, каже, нема поговора. Онда је пристала да се интервју обави мејлом, али је тек на питања која су јој се свидела одговарала опширно, док је друга тек претрчала.
Жена која је за мандата у Трибуналу била једна од најомраженијих личности у Србији, по напуштању Хага углавном се огласи кад год се поведе прича о истрази о трговини људским органима на Косову и Метохији и озлоглашеној „жутој кући“. О томе говори и на почетку интервјуа за Недељник.
Помажу само Уједињене нације
Изјавили сте да Еулекс нема капацитет да истражи случај „Жута кућа“ и били сте спремни да се ставите на чело истражног тима под мандатом УН. Нама у Србији се чини да до истине о трговини људским органима никоме није стало. Примећујете ли Ви недостатак политичке воље да се овај случај до краја испита и расветли?
– Мој став остаје исти: међународна заједница је, после извештаја Дика Мартија, морала да реагује, али само би истрага под мандатом Уједињених нација могла да да коначну истину о овим оптужбама. Слажем се са вама да постоји мањак политичке воље да се овај случај расветли. У суштини, то је зато што је ситуација на Косову и даље веома крхка.
У Хашком суду рок за подизање оптужнице у случају „Жута кућа“ истекао је 2004. Ви нисте подигли оптужницу. Из канцеларије УН за нестала лица тврде да су узорци из „жуте куће“ уништени крајем 2005, и то је званично потврђено, по налогу хашког тужилаштва. Како је то могуће? Осећате ли се директно одговорном?
– Уништење доказа је била велика грешка. То је учињено без консултација са мном, чак и без разговора са мном на ову тему. Била сам веома изненађена када сам из медија сазнала да су докази уништени. Али, наравно да се не осећам одговорном за то јер нисам имала овлашћења да водим истрагу. Знам ко је донео одлуку о уништењу доказа, јер сам била у сталном контакту са својим наследником на позицији тужиоца, Сержом Брамерцом.
Имате ли храбрости да сада кажете ко је уништио доказе?
– То није питање храбрости, већ онога што је фер. Питајте канцеларију тужиоца. Ја више нисам тамо и нисам имала ништа са уништавањем докумената. То се десило када је већ било јасно да нам неће дозволити да наставимо истрагу.
Препреке – НАТО, Унмик и Албанија
Али, још 2004. сте у рукама имали Унмиков поверљив извештај о злочинима у „жутој кући“. Истрага је ипак суспендована…
– Као што сам вам већ рекла, нисмо били у могућности да наставимо истрагу због – многобројних препрека.
Стално говорите о неким препрекама. О чему се ради?
– НАТО и Унмик нам нису дозвољавали приступ важним документима, а Албанија нам није дала да уђемо на њену територију и испитамо гробове. Било је ту још неких ствари…
Пратите ли процесе у Хагу данас? Како коментаришете чињеницу да ни после девет година суђења Шешељу нема пресуде?
– Наравно да пратим суђења, јер се оптужнице које смо подигли мој тим и ја сада доказују. Суђење Шешељу, баш као и нека друга, трају доста дуго. То, наравно, зависи од много ствари: и од процедуре и од става суда. Суд превише пажње поклања захтевима оптуженог, уместо да убрза суђење. Али, јако је важно да се дође до краја и да то суђење буде окончано.
Суђење Шешељу предуго траје
Посматрачи у Србији, али и многи други европски правници, тај процес оцењују као антипропаганду правосуђа. Осећате ли се одговорном за то?
– Суђење је предуго и правила би морала да буду промењена. Једини који су одговорни за то како се суђење Шешељу одвија јесу судије и посебно председник суда.
Како бисте, као правник са деценијама искуства, оценили одбрану Војислава Шешеља и Слободана Милошевића?
– Сваки оптужени може детаљно да излаже своју одбрану, али била је велика грешка што је дозвољено да се они потпуно бране сами, без присуства адвоката. То доприноси бацању времена и омогућава оптуженима да држе политичке говоре који немају никакве везе са оним због чега им се суди.
И Туђман, и Милошевић, и Изетбеговић напустили су овај свет као неосуђени људи. Ко је, по Вашем мишљењу, крив за рат у бившој Југославији?
– Без обзира на смрти оптужених, чињенице остају валидне, и историја се неће променити.
Да ли би против Туђмана и Изетбеговића биле подигнуте оптужнице да нису преминули?
– За обојицу је истрага била у току, и сећам се да смо били веома близу подизања оптужнице против Туђмана када је умро. Да смо могли да представимо све чињенице, он би сигурно био осуђен. За Изетбеговића нисам сигурна, јер је истрага била тек на почетку.
Желим све најбоље Србији
Често се у српским медијима чује да су Срби осуђени на укупно више од 900 година затвора, а да су сви остали осуђени на једва две стотине. Је ли то права мера онога што се догађало на просторима бивше Југославије током деведесетих година?
– Сви учесници у том конфликту су чинили злочине и сви су приведени правди. То је оно што је у целој причи веома важно. То, и чињеница да су одлуке Савета безбедности успешно спроведене. А било какво сабирање укупних година осуђених је глупост.
Сви осумњичени чије је изручење Трибунал тражио од Србије су иза решетака. Колико би Србија добила на времену за своје европске интеграције да је то учинила за Вашег мандата?
– У потпуности се слажем с вама, али политичка ситуација је била тешка дуги низ година. То је онемогућавало власти да раде брзо, јер многи нису били спремни да прихвате одговорност која је излазила на видело током суђења. Сада је та прича окончана и желим све најбоље Србији.
Ђинђић био најискренији
Каква сећања носите из контаката са саговорницима у Београду? Постоји ли неко за кога верујете да вас је увек лагао и неко у чију искреност никада нисте посумњали?
– Са различитим српским владама имала сам различите односе. Нарочито је тешко било са Војиславом Коштуницом. Никада, рецимо, нисам сумњала у искреност премијера Ђинђића, који је радио све најбоље за будућност Србије. Његова смрт била је и биће велики губитак за вашу земљу.
Трибунал се, практично, ни у једној држави бивше Југославије не перципира као кућа правде. Зашто је то тако?
– Време које пролази промениће тај став. Људима, једноставно, треба времена да схвате право стање ствари, али сам исто тако убеђена да ће осећај правде бити све јачи када Трибунал буде затворен. Правда мора бити задовољена и правда јесте задовољена. Високи политички и војни званичници одговорни за злочине у бившој Југославији су приведени правди.
Највише жали због смрти Милошевића
За чим највише жалите током мандата?
– Смрт Милошевића, без сумње. Посебно ми је због жртава криво што он није осуђен.
Сећате ли се како сте се осећали оног дана када је Караџић ухапшен и када је обелодањено да се годинама слободно шетао под именом Драган Дабић?
– Како да не. Била је субота и то је био једини дан када сам најискреније жалила што нисам више у Хагу. А опет, имала сам осећај великог задовољства, због правде и због жртава.
Да сте били у прилици да Ратка Младића видите пола сата после хапшења, шта бисте му рекли?
– Питала бих га, наравно, ко га је штитио све ове године.
Ваше позивање на добре изворе у Београду и притискање српских званичника наводно поузданим информацијама у Београду већ је постала легенда. Можете ли данас да откријете ко су Ваши доушници из Србије?
– Не могу ни сада да вам кажем њихова имена. Али, све време су они радили веома добро и једини разлог што бегунци нису били ухапшени јесте што их власт није ни тражила. Чим се то променило, стигао је велики успех.
Да ли сте читали Караџићеве песме или Шешељеве књиге у којима вас он најбезобзирније вређа?
– Шешељево писање ме уопште не занима.
Како се данас осећате по питању Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија? Да ли верујете да ће Харадинај ипак одговарати на поновљеном суђењу?
– Надам се да ће тужилац имати довољно доказа које смо прикупили током истраге, и верујем да ће Харадинај бити осуђен.
Свет не жели да сазна истину о Тачијевим злочинима
А Хашим Тачи?
– Не знам. Очекујем да ће истрага бити завршена, али мислим да међународна заједница не жели да сазна истину о овим злочинима.
Да ли Вам је познато да је генерал Крстић из затвора у Великој Британији због малтретирања осталих затвореника морао бити враћен у притворску јединицу Хашког трибунала?
– Мислим да је то једна нормална епизода која се дешава у свим затворима и да то није имало никакве везе са прошлошћу генерала Крстића. Али, Трибунал свеједно мора да води рачуна да се ништа не догоди осуђенима током трајања њихове казне.
Је ли позиција хашког тужиоца била врхунац каријере?
– Била сам тужилац читавог живота. То је једно сјајно искуство, које ми је омогућило да много сазнам о човечанству. Радила сам најбоље што сам умела у Трибуналу, и био је то, без икакве сумње, највећи изазов у мојој каријери. Увек ћу се са захвалношћу сећати свих људи који су ми помагали.
Вести
