Андреј Новацкиј
Са данашњим даном сајбер простор више не представља једноставно „ограду свемира“ на којој мангупи разних врста остављају поруке „за заувек“. Могућност за рад и предвидљивост сајбер простора, па и саме интернет мреже, су чврсто повезани са питањима економије, војне надмоћи, унутарполитичке стабилности. У САД је сајбер простор већ преко званичних докумената проглашен за пети простор (уз земљу, воду, ваздух и космос) за који САД имају свој интерес, који се мора остварити по сваку цену.
Појавила се потреба да се заведу одређена правила понашања у сајбер простору (пре свега – за државе), да се одреди будућност сајбер простора (најбитније тачке развоја), да се понашање у сајбер простору усклади са постојећом међународном нормативно-правном базом. Предлажу се различити, често противуречни један другом прилази, а главне дискусије се воде у вези са неколико иницијатива, међу којима је и „Међународна стратегија САД за сајбер простор“ објављена 2011. г.
Интересантан је сам стил тог документа. Ако би неко предложио варијанте за које се претпоставља да ће се увези са њима водити дискусија, Американци преко своје „Стратегије…“ у ствари упозоравају: „Ми то овако видимо. Ако желите – можете нам се придружити. Ако нећете – нама је све једно, ми ћемо свакако радити према ономе како смо замислили у „Стратегији“. Како вам се чини?
Пре свега, према ауторима „Стратегије…“ сви дигитални системи треба да буду „отворени и компатибилни“. У теорији је идеја фантастична: све компоненте сајбер простора су компатибилне, што ће довести до поједностављења комуницирања. Али стварност се разликује од теоријских идеја. Јер ради се о томе, да стандардизацији треба да се подвргну апсолутно сви иновациони производи, при чему ће морати да се заснивају искључиво на „међународним стандардима“. Да ли ће они одговарати другим земљама – то научнике САД који су извршили лобирање великог броја основних техничких стандарда ни мало не узнемирава. Јер, кажу они, доћи ће до ризика да дође до „фрагментирања мреже“ што се не сме дозволити. Наравно да не сме да се дозволи: после фрагментирања може да се појави могућност да држава у свом делу сајбер простора почне да се бори за своје националне интересе, који се не поклапају са интересима САД.
Ништа мање пажње се не поклања ни јачању међународних норми о „лепом понашању“. САД инсистирају на позицији да уопште није потребно да се у вези са тим прихватају било какви међународни документи – као, вишегодишње међународне норме, којима се регулишу поступци држава за време рата и мира, односе се и на сајбер простор. Ако се то преведе на обичан језик у ствари се ради о могућности да се на сајбер напад одговори оружјем (укључујући и оружје за масовно уништавање), и при том се увек може позвати на ставове Статута ОУН о праву државе да се брани. Међутим, сваки стручњак за питања сајбер безбедности ће набројати бар десетак разлога који тај став чине неприхватљивим за сајбер-нападе, чак и уколико затворимо очи на чињеницу да не постоји не само дефиниција појма „сајбер-напад“ , већ и основног појма „сајбер-простор“.
Међутим, ни то претерано не узбуђује Американце: у њиховој „Стратегији…“ они директно говоре о коришћењу не само информационих, економских и дипломатских, већ и војних могућности, у циљу одбране при сајбер-нападу. Пре пар година је један од помоћника министра одбране САД изјавио да је већ сада његова земља спремна да ракетним ударом одговори на сајбер напад. У истом контексту се разматра и проблем „управљања интернетом“ – САД категорично одбијају идеју де се сва потребна овлашћења предају наднационалном органу у оквиру ОУН, јер тиме штите водећу улогу ICANN.
Вашингтон наставља такође инсистирање да свака међународна сарадња треба да се води у оквиру Европске конвенције о сајбер-злочинаштву. Забавно је са каквом се устрајношћу САД држе тог документа за који би се рекло да има искључиво регионални значај. Без обзира на то, да је наведену конвенцију подржало доста земаља-чланица Савета Европе, има их ипак и приличан број које одбијају да је потпишу (међу њима су и Русија, Аустралија, Аргентина, Чиле, Коста-Рика, Доминиканска Република, Мексико, Филипини, Сенегал, Андора, Монако, Сан-Марино). Па чак и оне, које су тај документ потписале, не журе да га ратификују: Аустрија, Белгија, Чешка, Грузија, Грчка, Ирска, Лихтенштајн, Луксембург, Малта, Пољска, Шведска, Турска, Канада, Јапан и Јужна Африка. У резултату само је 32 земље Савета Европе од 47, колико их је у његовом саставу, почело наведену конвенцију да примењује у пракси. Ето „свеевропског документа“… А то је само Савет Европе, а највећи део држава у свету нема ама баш никакве везе са том организацијом, и његови документи за те земље ништа не значе.
У “Међународној стратегији САД за сајбер простор“ посебно су значајни ставови о „слободном протоку информација“ и „слободи интернета“ који директно подривају основе државног суверенитета сваке земље осим САД. Вашингтон инсистира на томе, да информација мора у међународним мрежама апсолутно слободно да циркулише, и да државе немају права да то ограничавају.
Такво негирање од стране САД било чијег суверенитета у сајбер простору, осим сопственог, двоструко је неприхватљиво, јер Американци нису у стању да тезу о „слободи интернета“ повежу са својом тезом о „праву на самоодбрану“ које проистиче из појма „суверенитет“.
Аутори стратегије се дотичу и питања рада грађанских активиста. Директно се каже да ће САД помагати (очигледно новцем и стручњацима) „активистима“ како би се повећала безбедност њихових електронских поштанских сандучића, веб-сајтова, мобилних телефона.
О томе како се „слобода интернета“ схвата баш у САД говори и овај пример. Ту скоро је млади британски пар одлучио да отпутује на одмор у САД. Уочи путовања једно од њих је хтело о томе да обавести пријатеље преко система микро-блогова Твитер, где је оставило два саопштења: „Има да дигнемо Америку у ваздух!“ (у смислу: сигуран сам да ћемо се одлично провести) и „ископаћемо из гроба матору Мерилин“ (директан цитат из америчке цртане серије FamilyGuy). Резултат тих обавештења: 12 сати интензивног дружења са сарадницима пограничне службе одмах чим су стигли у САД и брза депортација из „земље слободе и једнакости“ назад, у маглом покривени Албион.
Још новији пример:службеник у америчкој војсци је на Фејсбуку објавио да би одбио да изврши наређења председника Барака Обаме. Резултат: 13 сати дискусије на војном савету и препорука да му се да отказ због кршења субординације, уз губитак привилегија које даје служење у оружаним снагама САД. Тако у америчкој интерпретацији изгледа „слобода речи у новом дигиталном веку“ …
Неколико законских пројеката о сајбер безбедности који су предати Конгресу САД представљају најочигледнији пример кршења грађанских слобода. Прво – они стварају сталну претњу за друге земље. Без обзира на правну нерегулисаност проблема класификације сајбер напада и одговорности за њих, САД имају намеру да сва питања у вези са тим тумаче искључиво у своју корист.
Друго – САД шпекулишу тезом „заштита права грађана на информацију“ и одмах ту исту информацију блокирају уз критику Вашингтона.
Треће, САД су усмерене на максималну дискредитацију преко масмедија и дипломатских форума било које иницијативе, која представља алтернативу њиховим, као што се то сада дешава са руским и руско-кинеским предлозима. Искључиво од доследне, офанзивне позиције аутора таквих алтернативних иницијатива ће зависити да ли ће САД и даље моћи да се некажњено мешају у унутрашње ствари других држава, које Вашингтон третира као „недовољно демократске“ или ће те државе створити механизме заштите од све јачих насртаја на њихове интересе, па и на оне које се односе на коришћење сајбер простора.
Фонд Стратешке Културе
