По инфлацији од 12,2 одсто Србија је и у 2012. година била рекордер у Европи. Многи су прошлогодишњу високу инфлацију (о)правдали сушом. Истине ради, лане је у Србији родило за 17,5 одсто мање него претходне године, што нас је, према неким проценама, коштало око две милијарде долара. И садашњи гувернер Јованка Табаковић је за прошлогодишњу високу инфлацију окривила сушу. Недавно је казала да ,,наша инфлација има потпуно прецизне елементе, који утичу на њен раст, а то је пре свега висока зависност од цена хране.”
У Србији су године кишне или сушне – али су увек инфлаторне, рекао би легендарни „Политикин” афористичар Влада Булатовић Виб.
Суша је у 2012. харала и у комшилуку, али је инфлација у Бугарској лане била свега три одсто. Нижа је него у 2011. години, када је износила 4,2 процента. У Мађарској је прошлогодишњи раст цена био пет процената, Хрватској 4,4, БиХ 3,1.
Чињеница је, међутим, да је цена хране прошле године у Србији највише поскупела. Према извештају Светске банке за југоисточну Европу, од октобра 2011. до истог месеца 2012. цене хране у Албанији и на Косову порасле су око три одсто, 5,9 у Македонији, 6,8 у Црној Гори, а у Србији – чак 13 процената.
Финансијски консултант Небојша Катић указује да Србија спада у малу групу немоћних држава, које и у годинама потпуне економске стагнације, каква је била прошла, имају високу стопу инфлације. А стагфлација, како се овај феномен назива „један је од најгорих економских светова”.
Зашто нам се то дешава?
– Многи су се питали како то да Србија има рецесију, а да цене стално расту. Али, ми имамо и монополске структуре, а и велике разлике цена хране у пољопривреди, индустрији и трговини – објашњава Стојан Стаменковић, један од аутора месечника Економског института „Макроекономске анализе и трендови”.
Уредник МАТ-а Владимир Вучковић сматра да ће, иако следи повећање цена под контролом државе, инфлација у 2013. години бити приближно упола мања него у 2012, па ћемо, изгледа, и догодине бити рекордери. Очекивани раст цена о овој години у Србији могао би да буде чак троструко већи од просечног у 17 држава „еврозоне”. Наиме, европска Централна банка очекује да ће просечни раст цена у 2013. у тим земљама бити само око два одсто.
Додуше, кретање инфлације у последња два прошлогодишња месеца доказује тврдњу представника централне банке да кретање цена хране у Србији заиста битно утиче на укупан раст цена. Што не треба да чуди ако се зна да просечно домаћинство за храну издваја око 40 одсто укупних примања.
Владимир Вучковић је прошлог уторка указао да је инфлација, после убрзавања у претходна три месеца по просечној стопи од 2,3 одсто, у новембру била на нули, а у децембру је износила минус 0,4 одсто. Захваљујући томе раст цена у 2013. није премашио очекиваних 13 процената.
– Појефтињење само једне петине потрошачке корпе неутралисало је поскупљење готово три петине потрошачке корпе – рекао је Вучковић, прецизирајући да је реч о појефтињењу свежег меса, што је последица масовнијег клања стоке после суше, као и јужног воћа и горива за возила – међународне цене на које ми немамо утицај.
Гувернерка „признаје” да су велике осцилације цена пољопривредних производа последица некоординисане политике између НБС и Владе Србије. Јер, рекла је, не може се инфлација држати под контролом само мерама монетарне политике. Када је о 2012. реч, Табаковићева додаје да је на инфлацију у највећој мери утицало прекомерно трошење у изборној години.
Невоља је у томе што се не арчи само уочи избора.
– Кад би проблем српске инфлације могао да се сведе само на последице велике летње суше, Србија би била срећна земља – каже Небојша Катић. – Ценовни удар би једнократно утицао на раст инфлације, а потом би, без великих траума, био амортизован мерама економске политике. Српска инфлација, међутим, од друге је врсте. Србија превише троши, а премало штеди и инвестира.
Поред тога што се превише задуживала, а олако и погрешно трошила, држава је била и нередовни платиша. Тако је, поред монополиста у трговини, производила неликвидност привреде. Приморавала је да се привреда додатно скупо задужује и тако додатно гурала инфлацију.
Коначно, обавезала се Законом о роковима измирења обавеза у комерцијалним трансакцијама да ће од 31. марта све своје рачуне плаћати у року до 45, док ће предузећа и предузетници своје обавезе за преузету робу и пружене услуге морати да измире до 60 дана.
Али, најновија искуства говоре да и погрешна и претерана штедња може и те како да шкоди народу. Неки наши економисти, насупрот „неолибералима”, годинама указују да ће нам наопака монетарна политика доћи главе. Сваким даном нас је све мање, а свуда смо вишак.
– Централне банке САД и Велике Британије најављују велики заокрет у вођењу монетарне политике – каже Катић. – Уместо досадашњег фокусирања на висину стопе инфлације, акценат ће се померити на стимулисање запослености и на привредни раст. Стављајући проблем незапослености у први план, све велике економије жртвују до јуче владајућу монетарну доктрину. То је огромна, тектонска промена. Српска економска политика се, међутим, не мења. Она остаје непоколебљиво неолиберална, правоверна, чврста и истрајна – до потпуне економске пропасти.
Ипак, има наде. Гувернерка је више пута поновила да Народна банка неће робовати мантри о невидљивој и непогрешивој руци тржишта. Нешто слично изрекао је и министар финансија и привреде Млађан Динкић. Заједно са владом бринуће о стабилности цена, али и о запослености и привредном расту.
Додуше, раст запослености је најављен тек за 2014. годину.
