Ко држи кључеве Србије?

Ко држи кључеве Србије?

0
(0)

И међу страначким колегама господина Александра Вучића чује се, прича, али све некако са шапатом: Руси неће Србији продати ни један једини онај нови њихов авион. Борбени. Разлог повлачења те несебичне руске понуде зна сам Вучић.

Исто тако сам господин Вучић зна шта амерички војници, паковани у реч Охајо, раде тамо негде око Прешевске долине, као што једино он, уколико тада не слаже, може дати објашњење како су се то неки амерички закони ушуњали у токове живота у Србији. И то закони који нису из миленијумског искуства у Србији, већ из Америке, чији је највиши цивилизацијски и аутохтони домет капа са подесивим кајишем за сваку величину главе а коју Срби неуко зову качкет; као што је изум англосаса, односно Америке и потпуно уништавање староседелаца запоседане земље које зовемо заједничким именом Индијанци. Силеџијски ратови као нарочита осећајност и смисао за свет, што Америка данас увелико упражњава свуда по земљином шару, нису никаква новост, то је људска историја давно већ сажвакала.

Толико што се тиче америчког доприноса људској цивилизацији и узимања за узор њених животних домета. И њеног паланачког поређења са Римом, једном напуваном, јаловом царевином која је сав свој дух преузела од обезглављене Грчке – да би човека уздигла на раван Бога.

Међутим, оно о авионима и охајо ратницима и законима, ајмо рећи: све су то гласине, онога што се на Западу зове глас народа. Оставимо то по страни, никакве вајде од тражења одговора од господина Вучића. Кад је реч о њему, увек и неизоставно у свакој његовој речи јавља се морални аксиом: једном лажов, заувек лажов. Зна се и без ових гласина да господин Вучић полаже рачун најпре пред америчким амбасадором, па онда редом пред западним амбасадорима… да се он не би нашао чак ни на крају тог реда. Дакле, господин Вучић не полаже рачун ни себи, а ни онима који су га гласањем довели на то место где је полагање рачуна суштина, сам мотор те његове делатности. Наравно да су ослонац његове таштине и гордости, његове страначке колеге и колегинице, заслепљени његовим манипулацијама о борби против корупције – толиким одсуством смисла за збиљу да не виде ни пад Србије ни пад свог вође. Да у томе срећу види само непроцесуирани господин Ненад Чанак.

ИЗ ЧЕГА СУ НИКЛИ НАШЕ ВОЂЕ Нама је далеко животоносније, далеко пробитачније питање: како је могуће да су се као народни вођи у нашој поносној отаџбини Србији узвисили и изнад свих уздигли господа Тома Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић. То је питање од највишег значаја за опстанак, безбедност и обнову државе као и препород народа.

Из чега су то ови наши врли народни вођи никли и стасали, ако знамо да су лабилних карактера, непостојаних осећања, уштројене воље, поткупљивих страсти и магловитих расуђивања и још магловитијих вредновања, непоправљиви лажови, силовити вероломници, лаки на удвориштву и још лакши на издаји. Шта их је то нама донело – питање је над свим савременим питањима Срба. А о њиховој таштини и гордости не треба трошити речи – и врапци на Калемегдану то џивџанишу сваког сумрака, колико су ниско пали да их ни сове не помињу. А нити ће их помињати. Друге и особито црне птице тешко да ће их својим крештавим и злогуким гласовима мимоићи.

За оне који гледају, одговор на ово врхунско питање налази се свуда око нас. Довољно је само да погледамо, ослушнемо и – закључимо. И не може нас затупити, обманути а још мање превеслати никакавБлицПолитикаДанас, НИН, она телевизија која испред свих телевизија нуди право да знамо све, и остале телевизије, Курир24 сатаИнформерАлоНаше новине… целокупан кабловски систем СББ, никакав усташки колумниста, никакав СНС, ДС, ЛДП, СПС, ДСС, ПУПС, ЛДВ… Ни један једини комшија, пријатељ из младости, пријатељ из болнице, са пецања, летовања… ни земљак, ни брат, ни сестра, ни рођак до седмог колена… Нико нас под милим Богом не може превести жедне преко воде – само треба да зажмуримо и замислимо да освањивамо у Београду 1917. године, или нешто ближе, 1942. године. Неометани посрнулим српским филмаџијама, јаловим писцима и новинарима на дугме, у тој блаженој тишини и у спокојном миру настојмо да се сетимо не само оног најдаљег и запамћеног свог претка, него и ових ближих, који су своје животе улагали у наше настајање на овом свету. А потом полако, полако отворимо очи, без трљања, без умивања, и осврнимо се око себе, погледа спуштеног на зграде, на улице, на комшијска врата, на капије, на пролазнике, колеге и колегинице на послу… Чак не морамо према својим прецима да покажемо ни поштовање, ни дивљење, ни захвалност – и тако недостојни довољно је само да знамо од кога водимо порекло, тако отворених очију, што је, уосталом, и превасходни услов за држање отворених очију. И да увидимо да нисмо самоникло и самодовољно дивље стабло, стасало крај пута које не може исцелити ни калемљење ни кресање ни промена тла. (И биће нам јасно зашто се у народном предању на свим раскршћима увек налази неко дрво око кога се ноћу окупљају нечисте силе.)

СУОЧАВАЊЕ СА СОБОМ Отвореним очима видећемо да је свуда око нас један свет који са српским светом нема ни колико црног под ноктом. Видећемо да још увек трају те замишљене године, али далеко дубље усађене у живот. Видећемо да то што се шири око нас докле нам поглед допире није онаква окупација какву су нам Турци на врат натурили 500 година, а наши стари томе се опирали породицом, устанцима, хајдучијом, ускоцима и вером у обнову српске државе и да ова данашња окупација надилази наше разумевање те речи. Ко у то не верује, нека узме да чита оно што је из образовања с дубоком мржњом избачено а казује о тим временима, у епском десетерцу, са гуслама. Не требају му за то ни Његош, ни Дучић, ни Црњански, ни Андрић, ни Матавуљ, ни Свети владика Николај… Напросто треба господски окренути леђа осионој, бахатој, сировој и најновијој заповести из Уједињене Немачке о мењању свести, и заборавити налоге оног школства које већ неколико деценија бруси свест младих Срба и Српкиња, треба занемарити све реформе у школству далеко пре појаве Хрвата друга Стипе Шувара па до господина Гаше Кнежевића и овог најновијег… Треба опрати руке од Болоње…

Из тог суочавања са собом, на начин удубљивања у сопствени смисао на овом свету, ако у души нашој заискри и на трен осећај слободе, бићемо спасени. А онда се можемо упустити у загледање тог палог света који се зове обогаљена Србија – јер слобода је први услов духа и воље, тих темељних носилаца живота и кључа потоњих времена. И да памтимо да то није она масонска слобода на жрвњу француског духа, да је та западна слобода чиста карикатура, опака и душегубна спрдња са смислом, здравим разумом и логиком (у правом смислу те речи), да наша слобода није она слобода у којој је Париз месецима пливао у људској крви а широм Француске падале су главе као снопље у жетви – за нас Србе сва та слобода, са префиксом једнакости и братства, то је бестидна увреда смисла и најсуровија негација личности, осим ако нисмо госпођа Весна Пешић.

Дакле, са Карађорђевом искром слободе у свом личном трајању пред људима нико неће моћи да нам продаје маглу и дим, јер то је наш начин слободе. Коме је до теоретисања о слободи, нека у прашини своје катедре теоретише до миле воље, од магистратуре до доктората. Болоња је као створена за то. Ми и без тога знамо шта је та слобода. Само треба да се сетимо. Лепо, кратко и јасно нама је речено у максими наших предака: „За крст часни и слободу златну“. Да никад не застари, да је у томе најблиставији опис српског живота, у геополитичком, али и у породичном смислу. Пренесено на афоризам то се може рећи овако: Слобода је да стабло јабуке рађа јабуку, а стабло шљиве шљиву.

Аналитичарима, јаловим мудрацима, кафанским и славским тумачима живота, у њиховим испразним сатима у њихова четири саможива зида овај налог наших предака стоји на располагању да би разумели сву дубину слуђености и потчињености данашњих Срба. Јер овде није да над нашим главама, као наш страшни суд, надноси се окупација Косова и Метохије и издаја, и њено душегубно преименовање, него нешто још дубље, што је изнедрило ону несрећну тројку, која би на начин сопственог удеса да трајање Србије приведе саобразно својој нарави.

ЈЕДНО И ДРУГО Ако би се правила листа узрока, као при установљавању историје болести у којој се појавио овај троични малигни тумор, листа би могла да се, у историографски скраћеној верзији, веже за Труманова јаја и Унрине локомотиве, када је друг Јосип Броз одлучио да себе установи у неприкосновеног владара Југославије. Несумњиво да би после тога прилично простора узимали холивудски филмови који су доживели своју највишу апотеозу на српским телевизијама у данима када је америчка авијација, уз свесрдну помоћ својих западних савезника, 1999. године сипала бомбе по Србима и Србији, па их уверавала да је то све из хуманих разлога. Или када је професорка историје у једној београдској гимназији једног ђака избацила са часа и дала му кеца зато што се успротивио њеној тврдњи да је госпођа Мадлен Олбрајт велика српска добротворка. И тако даље, све даље и даље, до потпуног губитка самосвести.

Не требају нама ултиматуми о промени свести из Уједињене Немачке, и без њих ми знамо да су они наши непријатељи, осим ако нас наши народни вођи не увере у супротно.

Врло сликовита и као основа за целовито сагледавање оног базена живота из кога је искорачила она наша тројка може се видети по аутобусима градског саобраћаја у Београду. Не морамо се бавити опсежном дијагностиком. То је један плакат, понекад окачен усправно, на оне преграде између седишта, а понекад изнад прозора. На њему је некакав текст, штампан латиницом, светским писмом, како су то говорили комунисти, а како је испред свих то исто у Новом Саду 1954. потписао најеминентнији зналац српског језика академик Александар Белић. И, када покушамо да видимо шта ту пише, уз несрпски исписана туђинска имена, уочавамо да се на љубак начин позивамо да скратимо време у вожњи и проверимо наше знање, односно нашу општу културу. Ту је обично око двадесетак тих питања. Потписник тог упитника је опскурна установа под тајанственим именом МАЗЕЛ, могуће из експрес лонца Б92. (Што је сврстава уз силесију тајанствених канцеларија Европске уније, евроатлантских интеграција и Нато пакта, свуда посејаних по Србији.) МАЗЕЛ чак има и свој сајт, са одговорима на та питања. А питања ко питања. И све је ту уобичајено, тако природно, као мазга и мула и сваки ћорсокак живота. Све. Осим што од те гомиле питања обично два (2) безлична и безазлена дотичу нешто из српског живота, или из новијих времена, или из неког давнијег доба. Али ту ћете увек наћи питања о Холивуду и његовим житељима, о америчким животним околностима, о Западу уопште, тако да она два дођу као нека маска за сва остала. И сад, ако не знаш када је који амерички председник држао кормило власти у Америци, ти си дудук, дилеја, примитивац, љакси, без основних поставки опште културе.

Није тешко закључити да то потврђује оно што се на Западу данас зове либерализација свести, а све под фирмом напредног, савременог и модерног либерализма, што се код нас већ неколико столећа ословљава као потурчавање, преверавање и одрицање од самога себе, како Јован постаје Иве, Иштван, Фадиљ или Мустафа или Џон.

С уверењем да нећемо омашити, то неометано можемо с пуним правом ословити као слику оног духа у коме се данас налази Србија. Сва расуђивања која избегавају појам слободе, која се баве високим питањима будућности и опстанка, неће вредети колико ни лањски снег. Утолико је једноставније да увидимо колико су узалудна и непотребна сва поређења данашње Србије са стањем Србије од пре не знам колико година и, сходно томе, изналажење добрих решења. Једном за свагда треба установити: увек и изнад свега је слобода, златна и за крст часни. Једно без другог не иде.

 

Срђан Воларевић

Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Тренутно смо најгори по броју заражених короном у региону, Вучић изгледа спрема полицијски час и закључавање!?

Тренутно смо најгори по броју заражених короном у региону, Вучић изгледа спрема полицијски час и закључавање!?

4.5 (8) Због лоше епидемијске ситуације с вирусом корона биће отворени нови капацитети Ковид болнице …

ПАРАДОКС: Имамо највише заражених у региону, а први смо по броју вакцинисаних

ПАРАДОКС: Имамо највише заражених у региону, а први смо по броју вакцинисаних

5 (5) За вакцинацију се до сада пријавило више од 1.060.000 грађана, рекао је јутрос …

Један коментар

  1. ha ha ha to svako zna Juga bila u natu , Srbija podkovala konja

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend