Крах 2016: Ко кује заверу у САД?

Вашингтон — Амерички публициста Том Хартман објашњава “нову заверу да се уништи Америка” и износи своје предлоге како да се то спречи, пише “Политика”.

Како пише дописник “Политике” из Вашингтона, Хартман тврди да ће се следећа америчка криза, која ће донети истински крах, догодити 2016. године.

Предвиђање још једног песимисте и пророка пропасти, каквих је последњих година било много? Зашто баш 2016. и шта ће се у ствари догодити?

“Крах 2016” у ствари је наслов (са поднасловом: “Завера да се уништи Америка и шта можемо да учинимо да то спречимо”) нове књиге Тома Хартмана (62), који би могао да се опише као типичан Американац.

Рано је, наиме, научио да готово све зависи од њега: радио је још као средњошколац, студије је напустио да би постао предузетник, био је и психотерапеут, а данас је радио-водитељ са репутацијом најпопуларнијег међу онима који заговарају либералне идеје (они конзервативни, додуше, имају бројнију публику и добијају већи публицитет).

Недељно има 2,75 милиона слушалаца, а често неке своје идеје (као уосталом и његове колеге) уобличи у књиге (досад је објавио око двадесет), од којих су неке доспевале и на референтну листу најпродаванијих “Њујорк тајмса”.

Најновију је представио у култној вашингтонској књижари “Политикс енд проуз” (Политика и проза), једној од ретких која преживљава дигиталну олују коју је изазвао “Амазон”.

Од пре две године је у рукама познатог брачног пара престоничких новинара, а међу њеним муштеријама је и председник Барак Обама, са ћеркама, који су тамо недавно купили божићне поклоне.

После разговора са аутором открива се да је апокалиптички наслов само маркетиншка провокација, али и да се књига заиста бави великим и суштинским проблемима ове земље.

“Ствари у Америци изгледају као да су под контролом, али само док их не осмотрите изблиза и не схватите да су то само кулисе иза којих нема ничега”, гласи Хартманова дијагноза, коју заснива на мноштву симптома, међу којима је главни да су темељи на којима је израсла америчка нација подривени.

То је, по њему, резултат процеса који се збива у последњих 30 година – почетке везује за “револуцију” Роналда Регана, који чувеном реченицом изговореном на својој првој инаугурацији (“Влада није решење за наше проблеме, влада је проблем”), почиње демонтажу регулативе економског система створеног после “Велике депресије” из тридесетих година прошлог века, замењујући је “невидљивом руком” слободног тржишта.

Све дотле, аргументује Хартман, приходи запослених Американаца пратили су пораст продуктивности. С тим у вези наводи прогнозу магазина “Тајм” из 1960, по којој ће пораст продуктивности (и плата) 2000. довести до “друштва доколице”: радиће се 20 до 30 сати дневно, а зарађивати у просеку око 80.000 годишње у данашњим доларима (садашњи просек је иначе око 43.000).

Оно што се, међутим, догодило јесте то да је продуктивност наставила да расте, али да су приходи средње класе стагнирали, па се реално чак и смањивали. Да би одржали стандард, грађани почињу да се задужују, тако да је све што данас поседују,”под хипотеком”, узето на кредит.

“Људи данас не купују аутомобиле као некад, већ их рентирају (лизинг), не купују куће, већ их позајмљују од банака. Већина и студира на кредит, па су укупни студентски дугови данас чак један билион – хиљаду милијарди долара”, подсећа Хартман.

На другој страни, један одсто најбогатијих захвата све већи део националног економског колача. То је, каже Хартман, постало могуће “зато што смо играли фудбал без судије, без правила и без статива… У нашој економији смо увели правило да ко има највише пара одређује где ће се поставити голови”.

По њему, у америчкој историји револуције се догађају сваких 70 до 80 година. Прва је била рат за независност 1775–1783, друга Грађански рат 1861–1865, трећа “Велика депресија” тридесетих година 20. века, а најновија је “Велика рецесија” из 2008.

“Први пут смо се изборили да од колоније постанемо самостална нација, други пут смо окончали ропство и започели индустријску револуцију, а трећу велику кризу смо искористили да после ње створимо најјачу средњу класу коју је свет икад видео…”, оцењује он.

Четврта, најновија раскрсница је још недовршен процес у којем још није извршена коренита реформа као после ранијих. Нови крах ће, по овом аутору, бити само продужетак кризе из 2008. Он не мора да дође баш 2016, може да се догоди и раније, али ће, каже, председник Обама и његова влада по сваку цену настојати да га одложе док им не истекне мандат, на сличан начин како је то (безуспешно додуше) покушао да кризу до свог исељења из Беле куће спречи његов претходник Џорџ Буш.

“Главни елементи кризе су још на сцени. Док смо крајем деведесетих имали тржиште финансијских ’деривата’ од око 80 милијарди долара, до 2008. оно је нарасло на преко 800 билиона, док је целокупни планетарни бруто производ био само 65 билиона, а Америке 15. Одмах после кризе финансијски балон Волстрита је испумпан на око 400 билиона, али се данас вратио на између 700 и 800 билиона”, гласи рачуница Тома Хартмана.

У чему је међутим “завера”?

“Оно што се сада догађа већ је виђено у ранијим кризама: у суштини, веома моћни и веома богати настоје да створе једну олигархијску форму владавине, и у многим случајевима у томе успевају. То је рат богатих против сиромашних и радних људи, средње класе. У овој генерацији предводници тог рата су браћа Дејвид и Чарлс Кок, Шелдон Аделсон (највећи финансијери Републиканске партије), али и други који су много мање видљиви”, тврди он.

Прошле године само на Волстриту било је десет људи који су имали приходе веће од две милијарде долара. Током двадесетих година прошлог века тајкуни су били Дипонтови, Морганови и Рокфелери, а данас су то нова имена, али у суштини иста група.

Њима, образлаже Хартман, кризе погодују.

“Највећа богатства у Америци у последњих сто година направљена су током ’Велике депресије’. Кризе увек доносе велике прилике да богати постану богатији”, тврди он.

Данас је, каже, модел стицања огромног богатства другачији него некад. Најбогатије адресе у Америци нису више на Беверли хилсу, него у насељима северно од Вашингтона, где су дворци приватних коопераната Пентагона, који је ангажовао друге фирме за обављање великог дела буџетских послова, као што су, чак у износу од 70 одсто, то учинили и обавештајни комплекс.

“Данас су не само медији, него и свака иоле значајна индустрија у овој земљи под контролом две, три, четири или највише пет компанија. Због свега овога само још једна велика економска криза може да створи политичку вољу неопходну за фундаменталне промене у нашем економском и политичком систему, да би ова земља поново постала функционална”, закључује Хартман.

На крају 40-минутног излагања поздрављен је аплаузом. Читаоци његових књига те вечери у вашингтонској књижари имали су много питања. Нисам сигуран да су били срећни због његових одговора, чија се порука своди на оно што данас важи на свим меридијанима: биће горе пре него што буде боље.

 

Политика