Све крцатији новим детаљима и догађајима, Сноуденов поступак, како је и очекивано, расте као грудва снега. Он је већ постао основа за неколико међународних скандала (као што је то био онај са авионом боливијског председника Ева Моралеса), а сасвим је сигурно да ће их бити још.
Међутим, читава та ситуација наводи да се постави ново, глобалније од свих претходних, питање: да ли важеће међународно право одговара реалијама у информационој сфери и да ли је оно у стању да свету обезбеди потребне инструменте који би омогућили безбедност информационог суверенитета сваке земље појединачно? Није прва година (а у ствари треба да се каже: није прва деценија) како се неколико битних међународних субјеката сукобљава због онога, што са сигурношћу може да се назове „нови информациони поредак“. Први пут су се земље у развоју крајем 70.година обратиле међународној инстанци са захтевом да се измени постојећа политика ширења информација, технологија и комуникација (о том питању се много дискутовало после извештаја Ш.Макбрајда), али су, као и 70. и 80. година 20.века, најоштрији опонент томе САД. Међутим, ако се тада радило више о класичним врстама комуникација, на садашњој етапи у први план долази будућност глобалног сајбер простора.
Већ дуго доминира прилаз који су предложиле Сједињене Државе, по коме сајбер простор и интернет, као његов саставни део, треба да се сматрају за места потпуне слободе, заштићена од сувишног мешања држава, као покретач „демократских трансформација“, као „платформа за развој иновација“, као глобална комуникациона површина. САД су слично схватање потврдиле и 2011. у „Међународној стратегији за сајбер простор“. У ствари, исти прилаз су увек подржавали и европски савезници САД, а више од других Немачка, Велика Британија, Француска и т.д.
Тај прилаз је у ствари омогућавао да се заувек конзервира доминација САД у тој сфери, и да се не дозволи да дођу нови играчи. Пре нешто више од 10 година амерички научник Џ.Нај, аутор термина „мека снага“ („мека моћ“ – soft power) у својим радовима је констатовао да у новом свету САД морају да застарели „атомски кишобран“ мењају савременијим и перспективнијим „информационим“. То је објашњавано чињеницом да Сједињене Државе имају специјалне могућности да сакупљају и обрађују информације и да према томе могу да одлучују коме те информације да пренесу, а коме не, ко ће имати информациону предност, а ко ће остати у стању вештачког „информационог изгладњивања“ тако да изгледа да се званични Вашингтон у својим поступцима доследно придржава баш таквог прилаза.
На чисто практичном нивоу овакав амерички концепт, почев од 2001.године, озваничен је Конвенцијом Савета Европе о сајбер криминалу, за коју се САД већ неколико година бори да је од регионалног документа учини глобалним. За Вашингтон је тај документ од посебне важности зато што званично дозвољава тајним службама једних земаља да улазе у компјутерске мреже других и да у њима без знања националних власти врше различите операције. Својеврсна иронија садашње ситуације у вези са Сноуденом и збуњеност европских земаља због сразмера рада тајних служби САД на њиховој територији је у томе, што је највећи део тих земаља потписивањем поменуте Конвенције добровољно овластио тајне службе САД да то чине и код сваке од њих.
Када је Русија, коју су активно усмеравали да потпише тај документ, онима који су потписали скретала пажњу на очигледно кршење принципа државног суверенитета, њено мишљење је игнорисано под објашњењем да тај став Конвенције неће да се корист баш буквално, баш као што је написано. Као што видимо, испоставило се да је стварност поразно различита од тврдњи западних партнера.
Насупрот оваквом схватању савремених информационих технологија, читава група земаља на челу са Русијом и Кином су питање поставили нешто другачије. Да, апсолутно, глобални сајбер простор треба да помаже општем развоју, али такође морају да постоје и поступци, који ће онемогућивати његово коришћење против националних интереса других земаља, као и вођење информационих ратова преко сајбер-простора, вршење деструктивног утицаја на политичке, економске и духовне компоненте нација. Да бисе такав приступ развио предложено је да се на нивоу УН размотри „Конвенција о обезбеђењу међународне информационе безбедности“ у којој су размотрена сва наведена питања.
У контексту Сноуденовог поступка посебно актуелно звучи следећа тачка у нацрту наведене Конвенције – да једну од највећих претњи по међународну информациону безбедност представља „коришћење информационо-комуникационих технологија и средстава у информационом простору на штету основних права и слобода човека.“
Како смо већ констатовали, до скора су се поборници америчког виђења будућег сајбер простора активно супротстављали било којој иницијативи која је тежила уравнотеженијем односу према функционисању глобалног сајбер простора.То се посебно јасно видело на конференцији Међународног савеза електровеза у Дубаију која је одржана крајем 2012. На њој је руски предлог да се нацрт понуђене Конвенције размотри и да се у документа МСЕ унесу одговарајуће исправке дочекан оштром критиком Запада, што је довело до привременог затварања дискусије на ту тему.
Међутим, пошто су откривене нове чињенице о раду НСА – Агенције за националну безбедност САД, настао је прави тренутак за повратак тој дискусији. Није искључено да, пошто су неке европске земље (на пример Немачка и Француска) схватиле да њихови савезници њих осматрају пажљивије него њихови прави противници, оне могу да промене своју позицију и у вези са судбином наведене Конвенције.
Тим пре што су и Уједињене нације спремне да подрже такве иницијативе. 15.јула је руководилац Међународног савеза електровеза Х.Туре позвао да се проблем сајбер-ратова реши на међународном нивоу. „Људи су навикли да Кину или Русије криве за такве ствари. Али сада поуздано знамо да се сви понашају слично њима.“[1]
Да су европске земље спремне да у принципу промене своју позицију у односу на сајбер простор говоре и резултати последњег састанка Комитета Конвенције Савета Европе о сајбер криминалу. Конкретно, стране су одлучиле да управо члан 32 те Конвенције, који је предмет конфликта – о трансграничној доступности информација захтева већу пажњу, а могуће је, и дораду.[2] Од новијих изјава постала је јавна позиција А.Меркел у вези са скандалом, када је позвала ЕУ да формира јединствено законодавство у сфери заштите података, као и да се не треба ослањати на законе сваке земље појединачно. Осим тога, она је изјавила да је неопходно да се такви интернет-гиганти, какви су Google и Facebook, морају принудити законима да објављују начине на које преносе информације.[3] Та изјава представља квалитетно нов корак напред у односу на позицију коју је госпођа Меркел заступала раније.
Могућа обнова дискусије у вези са Конвенцијом о обезбеђењу међународне информационе безбедности у суштини поставља следеће питање: ко данас стварно заступа поштовање грађанских права и људских слобода, а ко је расположен да их и убудуће крши? Јер уколико се на ситуацију погледа трезвено – управо „најслободнија и најдемократскија“ држава на свету представља апологету даље ерозије појма „национални суверенитет“ (што је најинтересантније – искључиво у односу на друге земље), али и највећег прекршиоца људских права (а право на тајну дописивања представља саставни део људских права). Истовремено оне земље које „развијена демократија“ често кори да „крше људска права“ постају она последња брана која спречава тоталну девалвацију и гажење тих права. А било какав покушај Руске Федерације и Кине да ипак заштите основна права у информационој сфери преко прецизирања одговарајућих норми међународног права наилазе на огроман отпор свих нивоа.
Неопходно је да Русија, Кина и остале земље које се одавно залажу за довођење у ред међународног законодавства у информационој сфери, користећи најпогоднији тренутак, поново на међународно разматрање поставе питање Конвенције о обезбеђењу међународне информационе безбедности.
Тешко да ће ико посумњати у намеру специјалних структура било које земље да и даље покушавају да добију што више информација о свим становницима и својих, и туђих земаља. И у одређеној мери таква пракса има оправдање, посебно када је она усмерена према борби против тероризма или противзаконитих поступака. Али постоји потпуно неприхватљива пракса Вашингтона, када се тајне службе САД, изговарајући се борбом против међународног тероризма и других претњи међународној безбедности, по читавом свету баве потпуном и бахатом шпијунажом ради сопствених егоистичних циљева. Како је то рекао Х.Туре, кога смо већ цитирали: „Ја немам илузија у односу на то да ли читају моју пошту… Електронском шпијунажом се баве сви“, али сразмере оног што су чинили Американци, очигледно показују да чак и делатност која би била само слична томе мора да се санкционише адекватном законодавном контролом (у коју спада и међународна).
Без обзира на врло велике тешкоће такве ефикасне међународне контроле, напори у том правцу се једноставно морају чинити. Свету је неопходна међународна дискусија на тему сајбер безбедности, а иницијативе Русије и Кине стварно могу да постану добра основа за њу.
