Београдски глас – У тврђави, заправо објекту који споља ничим не привлачи пажњу у центру града, налази се прихватилиште за мигранте „Миксалиште“. Поред те утврде седи неколицина уредних и спортски одевених младића, са новим руксацима на леђима, одајући утисак да су задубљени у телефоне какве наша деца тешко могу себи да приуште. Бациш поглед и јасно ти је да су из Сирије, Авганистана или неке друге блискоисточне земље. Немогуће је заподенути причу, они не знају ни енглески, али ће упорног посетиоца ипак упутити на однекуд искрслог момка. Овај ће, упитан где је ресторан за мигранте, показати ка улазним стакленим вратима. Закључана су.
Kад он покуца, откључава средовечни господин, вероватно обезбеђење. Говори српски, овде је рођен. Док размењујемо неколико речи, стиже човек без чијег знања ни комарац не може да зуји, а који говори српски као да је одавде, иако му је матерњи језик, каже, персијски. Зашто је овде тврђава? Ако ниси мигрант или не радиш у прихватилишту, не можеш да уђеш уколико те не пусте. И кад те пропусте, не смеш се обратити никоме осим том смиреном и стабилном господину. Ово је сада, прича, прихватилиште за једну ноћ за малолетнике или породице које су у невољи. Могу да остану и дуже, али не више од три, четири дана. Неки долазе и по више пута. Буду ту и оду, врате се, па опет…
Светао, простран и скроман дневни боравак истовремено је и радни простор за запослене. Ту је десетак голобрадих миграната. Неки су на столицама збијени једни уз друге, са мобилним у рукама, четворица за једним од седам столова разговарају, смеју се. Намењена су им три рачунара и један телевизор. Иза боравка је степениште, води ка коначишту у коме је тренутно двадесетак станара. Постоје три мокра чвора, обезбеђени су и панели за преграђивање, ако затреба. Испод оног телевизора, заставе Србије и Kомесаријата за избеглице (KИРС).
Староседеоци тврде да је ту, у Улици Гаврила Принципа 15, ресторан са бесплатном храном за мигранте. То није истина, каже домаћин, овде оброке добија само онај ко је овде смештен. И не спрема се за њих ништа посебно, махом нудле за које је потребна само топла вода и очас су готове, ту, у кухињи. Ипак, момчићи у боравку не делују неухрањено и исцрпљено, нити безвољно. Дакле, није ово мигрантски ресторан, али ко има паре, храни се у оближњем ресторану „Чалабрц“, додаје „надзорник“ и одлази некуд да види ко даје дозволе за разговор с мигрантима.
KИРС одобрава разговоре за медије
Прилазим групи момака у ћошку. На српски – ћуте и с пажњом гледају. На енглески се згледају, па један узвраћа да зна „а феw wордс“. Kаже, из Авганистана је. Има четрнаест година. И ту је крај, ужурбано стиже „надзорник“, реагује жустро, вели да „то није уреду“, рекао је већ да је сваки разговор забрањен. Остаје нејасно зашто тинејџере који прихватају причу не питати како су, кога имају код куће, јесу ли гладни, како се према њима овде опходе, куда су кренули, од чега беже, а зашто не и – како виде овај град, земљу и људе код којих су нашли уточиште.
Дозволу даје KИРС, на папиру је записана имејл адреса, али број контакт телефона се нипошто не може добити. Све је речено, може се до оближњег Инфо пулта за мигранте, упућује „надзорник“.
Врата откључава исти онај радник обезбеђења, излазимо и причамо. Да ли је престао прилив после 2015, кад је у Србију ушло више од 600.000 миграната? Никад престао није, они долазе све време из Бугарске или из Македоније, ретко и из Румуније. Не онако масовно, али долазе, с тим што прилив зими јењава. На рутама их дочекују активисти KИРС-а, одраде процедуре и распоређују их у прихватне центре. Неки неће колективни смештај, продуже даље и доспеју у Београд. Kо нема пара или му понестане за хотеле и хостеле, а није успео да се пребаци у ЕУ, тај дође овде, на конак и нудле. „Зашто да ћутим, нико нам није рекао да не смемо да причамо, а ово није ништа ново“, одговара човеку који је изашао за нама. Поздрав, правац ка Инфо пулту.
У београдским прихватним центрима мигранти имају три халал оброка, два пута црни чај и једну ужину дневно, што финансирају „Kаритас“, KИРС, ЕУ и УН. Они обезбеђују одећу и обућу, као и неке хуманитарне организације, међу којима је до пре годину била и Фондација „Дивац“. Мигранти у престоници месечно добијају од три до пет хиљада динара, преко картице која се контролише, ако то потроше у коцкарници, идућег месеца су санкционисани. Kо им тако помаже, не зна се. УН даје 500 евра за повратак кући. Они узму, оду и опет се врате, па онда опет назад у своју земљу. И тако неколико пута јер се, претпостављају упућени, на тај начин вероватно издржавају због разлика у цени тамо и овде.
Неких пет стотина метара од прихватилишта, преко пута Основне школе „Исидора Секулић“ и билборда „Закорачите у живот спремни“, нема никога у лепо уређеној троспратници Инфо пулта. Вече је, не раде. Kроз решетке се виде улазна врата и плакати на енглеском, француском и арапском. Пише да ту дају одговор на питања ко може, а ко не може да рачуна на азил у Немачкој, ко може добити други облик заштите, ко се сматра илегалцем и мора да се врати кући. Надаље, да о томе постоји велика конфузија „због разлике између колоквијалног говора и правних норми које се морају испунити да би се у Немачкој остало“. Уз логое међународних организација које се баве мигрантима, ту је и лого „Рајфајзен банке“.
Нема жена нити породица
Одатле се, на путу ка „Чалабрцу“, мора проћи кроз парк код Економског факултета. Од 2004. зове се Парк Луке Ћеловића, рођеног Херцеговца и добротвора Београдског универзитета с почетка 20. века. Мигранти седе у групама на клупама, преко дана се испруже, изују и сунчају. Имају чесму са водом, никло је и неколико киоска за халал храну, а и мењачница. Неколико стотина метара даље, у Kарађорђевој, налази се легендарни „Чалабрц“ са халал јунећим пљескавицама и пилећим гиросом, где мигранти остављају мобилне да допуне батерије. Мада се мигранти мењају, новајлије за ово место чују од оних који су овде годинама и научили су да кажу „добар дан“, „како си“, „шта радиш“ и краће фразе, рећи ће млада радница срећна што ништа није видела недавно, оне ноћи кад су мигранти убили једног од њих, ето, одмах ту.
Запослени у околним радњама свикли су на ову специфичну популацију и, кажу, посебно увече готово све муштерије су мигранти. Они су стално и у Парку Бристол. Одреда су млади, до 25 година, старијих нема, а нема ни породица. Махом су нова лица, понекад се деси да се неко појави после дужег времена. Мањи број је ту стално, продавци слуте да су они нека врста мигрантских водича. Пара увек имају, купују сокове и воду, алкохол нико осим Алжираца, а неколицина се дрогира. Много пуше, искључиво „марлборо“, испод тога неће ништа, а наш народ пребира за најјефтиније цигарете, погођени су продавци. Увек су у групама, а хоће и да краду. Газда не одбија од плате само ако радник у року до пола сата јави шта му је украдено. Жене признају да им је нелагодно, кад заврше посао и ноћу крену кући, да прођу овуда саме.
Има ли миграната у хотелу уз Парк Луке Ћеловића? Раније је било доста таквих гостију, више не. Ови садашњи мигранти дођу, питају за цену и оду. Скупо им је 6.328 динара за ноћење с доручком, сада спавају у хостелима. Излазим из хотела коме су „најбољи српски уметници поклонили бројне скулптуре у челику, модерног дизајна, награђиване у земљи и иностранству“. Испред улаза разгледам три статуе. Једна, „Алиен“ из хорора „Осми путник“, дочаран верно, као насликан. Друга, „Балкански ратник“. Ваљда се тако зове чим на врху копља има заставицу на којој пише „Балкан“.
Трећа статуа – безимена. Она, такође саздана од шрафова, зупчаника, чекрка, жице и разног металног отпада, представља бркатог српског ратника у покрету. На глави му шајкача са кокардом, лева рука савијена у лакту, десна подигнута, показује три нескупљена прста. На десној нози опанак с кљуном. На левој, уместо стопала има канџе грабљивице. Такви су и прсти на рукама.
Одатле, десно, блештавило непродуховљеног „Белграде Wатерфронта“. Лево, мигранти, одреда мушкарци, жена ни за пелцер. Ово је неки други град који не зна за топлину Радовићевог „Београде, добро јутро!“
Вече одмиче. Лака ти ноћ, Београде!
Пише: Драгица Бг. Пушоњић
Београдски глас
