ПРЕДСЕДНИК Демократске странке Србије од данас је др Милош Јовановић.
На тринаестој Скупштини ДСС, одржаној у Београду, изабрана су и три потпредседника – Предраг Марсенић из Београда, Мирослав Петковић из Чачка и Дејан Шулкић из Велике Плане.
На Скупштини је изабрано и 170 чланова Главног одбора ДСС.
Јовановић се Скупштини – али и Србији – обратио говором који Факти преносе у целини:
“Ово чему данас сви ми присуствујемо могло би бити много значајније него што нам на први поглед изгледа. Данашња скупштина је изборна само по форми.
У суштини, ово што ми данас радимо оснивачка је скупштина једног новог ДСС-а. Да ли ћемо у изградњи те нове снаге успети, зависиће скоро искључиво од нас. Зависиће од наше вере, наше енергије, нашег умећа, и ако хоћете, нашег осећања одговорности, према нама самима, према нашој деци, према нашим прецима, према Србији.
Јер, није данас, и није овде, реч само о Демократској странци Србије и њеном новом почетку.
Данас је овде много више реч о неопходности, о невероватној, о снажној, о судбинској неопходности новог почетка за Србију!
На неопходност новог почетка за Србију, најбоље и без икакве могуће расправе, указује чињеница да ја српска политичка класа данас у потпуности делегитимисана.
Нама, драги пријатељи, као људима који се баве политиком народ напросто више не верује. Ако хоћемо отворено да говоримо, већи део грађана према свима нама гаји искључиво осећај презира. Наша реч, реч људи који се баве јавним послом, обезвређена је до бесмисла – бесмисла за који смо сами одговорни.
Уосталом, грађани су нам на протеклим председничким изборима послали врло јасну и гласну поруку. Чињеница да је једна фиктивна особа, фиктиван политичар у лику „Белог Прелетачевића” освојила безмало 350.000 гласова, односно 10% гласова, срамна је и скандалозна. Али, не за грађане. Та чињеница је срамна и скандалозна за све нас који се политиком бавимо.
Међутим, и поред тог знака за узбуну, и поред чињенице да се појавио снажан симптом који директно указује на истрошеност и изопаченост српског политичког система, данас се готово сви праве као да се ништа посебно није десило, као да је појава „Белог Прелетачевића” само још једна епизода у свеопштем српском ријалитију која је требало да нас мало забави како би након забаве могли да наставимо по старом.
Истини за вољу, политичари су интуитивни људи. Имају делимичну свест о томе да су политичке странке истрошене и да није целисходно везивати се за њих – о томе говори чињеница да чак и номинално – у буквалном смислу те речи – људи који данас желе да се баве политиком беже од самог појма политичке странке – називајући своје политичке организације „покретима”, који ових дана ничу по Србији.
Сличан феномен може се пронаћи и у локалним самоуправама где на изборе све чешће излазе „Групе грађана” уместо политичких странака – као да пука промена имена заиста може нешто променити, као да би Србија процветала када би је водила нека „Група грађана” или „покрет” а не политичка странка, као да је проблем козметичке а не дубље, системске природе.
Без обзира на поменуту интуицију и наивне или перфидне покушаје да се истина замагли, једна је ствар сигурна – козметика у овом случају неће бити од велике помоћи.
Без коренитих системских промена грађани Србије ће наставити да презиру своје политичке елите, како год оне себе називале, и тај презир биће потпуно оправдан. Уосталом и ја га делим. И вероватно га делимо сви ми. Јер сви смо ми, не политичари, већ првенствено Срби, грађани ове државе, људи који овде раде, људи чија деца овде живе, људи чији ће родитељи морати, злу не требало, овде да се лече. И наравно и логично да за све њих, као уосталом и за нас саме, желимо снажну и уређену земљу. А данашња Србија је сушта супротност томе – нејака је и неуређена.
И чини ми се да је крајње време да се озбиљно запитамо како смо дошли довде и да је коначно дошао тренутак да се подвуче црта једног периода који је трајао 17 година. Чини ми се, заправо знам, да је отварање једног новог политичког циклуса, много више него нашој странци, данас потребно Србији.
Од 5. октобра 2000. године прошло је готово 17 година. И мора се констатовати да је биланс „Петооктобарске Републике” у крајњем исходу поражавајући.
– у погледу територијалне целовитости и заштите државе крећемо се ка томе да у модерној српској историји постанемо прва генерација Срба која ће својој деци оставити мању државну територију од оне коју је затекла.
Процес отимања Косова и Метохије којим руководе велике западне силе потпомогнут је од 2008. године и из Београда и траје до данашњег дана.
Реконфигурација УНМИК-а односно долазак Еулекс-а, отпочињање такозваног Техничког дијалога у оквиру којег је између осталог постигнут и договор о Интегрисаном управљању границом, и најзад, потписивање „Бриселског споразума” 2013. године, само су неке од етапа на путу предаје државне територије Републике Србије.
Власти од 2008. као и оне од 2012. године, нису на жалост биле, нити су данас свесне погубности и кратковидости политике предаје. Не схватају да тиме Србија себи не обезбеђује мир већ сасвим супротно себи ствара претњу и производи нестабилност у региону.
Понашање Албанаца, њихове претензије и њихова агресивност сасвим су логичне последице српског става и мекоће наше државе. Свако показивање слабости, одсуства воље да се брани своје директан је, аутоматски, скоро механички позив на даље нападе, кидисање и територијалне претензије. Албанци напросто узимају све оно што други немају више воље да бране.
– у погледу економског развоја, ствари не стоје ништа боље. Србија је у ових 17 година постала дезиндустријализована земља, постала је земља јефтине радне снаге са погрешним концептом развоја заснованим на страним инвестицијама. Погрешним, јер је економска историја поодавно утврдила да стране инвестиције имају заправо врло мали утицај на дугорочан привредни раст и развој земље домаћина. Оно што заиста дугорочно утиче на привредни раст јесу инвестиције у људски капитал односно у образовање на шта је недавно подсетио и француски економиста Тома Пикети.
Поред наведеног, економски развој био је оптерећен великом корупцијом и клијентелизмом. Процењује се да је у наведеном периоду из земље на незаконит начин изнето више од 40 милијарди долара – тј. неколико годишњих буџета Републике Србије док је јавни дуг порастао и данас чини више од 70% БДП.
Међутим, више од било ког макроекономског параметра, о стању у земљи најбоље сведочи чињеница да млади, радно спсобни, људи одлазе из Србије јер су изгубили наду да овде могу градити свој живот и своју будућност. Број лица која одлазе стално расте и више је него удвостручен од 2007. године до 2014. године, када је из Србије отишло рекордних 58.000 људи. Реч је о непроцењивом губитку за државу и за њен економски раст и развој. Више од тога међутим, наведени одлив представља озбиљну претњу за сам биолошки опстанак нашег народа.
И, овде долазим сасвим сигурно до најзначајнијег питања српског народа данас – а то је питање наше демографије и нашег демографског развоја.
Гордана Бјелобрк је у прилогу о Демографској слици Србије из 2014. године дала основне карактерстике демографског стања у Србији које одликује „висока просечна старост становништва, изразито негативан природни прираштај, недовољно обнављање становништва, ширење депопулационих простора, одсуство и радног и фертилног потенцијала неопходног за репродукцију нових генерација као и прихваћене савремене норме репродуктивног понашања женског становништва које онемогућавају рехабилитацију рађања”.
Другим речима, ми као народ полако али сигурно одумиремо! Седам милиона људи, колико нас данас има у Србији – при наведеној негативној стопи природног прираштаја (-35.000) и са поменутом емиграцијом (-40.000) више не представља критичну масу која обезбеђује опстанак нашег народа. На жалост, у протеклих 17 година ништа суштински није предузето да се ови погубни, потенцијално смртоносни демографски трендови измене.
Могло би се још дуго наставити о резултатима које смо као држава и народ сви заједно остварили у протеклих 17 година.
Ипак, било би непоштено не осврнути се и на улогу ДСС-а у том периоду, уз нужно подсећање да је наша странка скоро 10 година у опозицији а да је у периоду када је била на власти, од 2004. до 2008. била или већински партнер у мањинској влади (2004-2007), или мањински партнер у већинској влади (2007-2008).
Утолико и ДСС сноси део одговорности за стање у држави до 2008. године, у сразмери наравно са политичким утицајем који је странка имала. Спремни смо да признамо да су у том периоду прављене и грешке. Али исто тако, имамо много разлога да будемо поносни на наш допринос Србији. Тај допринос је увек био темељан, промишљен и далокосежан, и заправо, захваљујућу оснивачу странке и њеном дугогодишњем председнику Војиславу Коштуници, био је већи од стварне снаге ДСС.
– Доношење новог Устава 2006. године са преамбулом којом се додатно штити територијална целовитост и афирмише да је Косово саставни део Србије;
– регионална политика и јачање Републике Српске кроз споразуме о специјалним паралелним односима и нарочито важна инвестиција Србије у Републици Српској куповином „телекома Српске”;
– коначно, прокламовање војне неутралности у Резолуцији Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије из 2007. – представљају, не само упоришне тачке политике Демократске странке Србије у том периоду, већ првенствено представљају фундаментална политичка опредељења за Србију са далекосежним последицама.
Могли би се овде поменути и важни закони попоут Закона о рехабилитацији или Закона о Српској енциклопедији.
Ипак, из данашње перпективе, можда најупечатиљивији утисак оставља начин на који се Демократска Странка Србије бавила политиком, и када је реч о политичком промишљању, и када је реч о политичком деловању. Сетите се само драги пријатељи колико је Србија тада дисала, и у политичком, и у медијском, и у сваком другом смислу. Сетите се да за Демократску странку Србије идеја промене власти и силаска са власти није представљала смак света. Замислите се уосталом над чињеницом да је од 2004 до 2007. године Војислав Коштуница водио мањинску владу.
Из данашње перспективе апсолутне концентрације власти и поларизације политичке сцене тај период делује као научна фантастика. ДСС је тада знао да сабира, знао је да саставља и да тежи постизању консензуса.
Уосталом, тада је вероватно једини пут, истински национално и истински демократско, заиста живело у Србији. Са нашим силаском са власти 2008. године, добили смо прво привид демократског без националног, да би се 2012. године ствар обрнула и Србија добила само привид националног без демократског.
Боље од овога Србија није могла нити ће у будућности моћи. И није овде само реч о корумпираним и недораслим елитама већ је превасходно реч о системском недостатку.
Српска парламетарна демократија дегенерисала се наиме у облик политичког режима који је карактерисан прекомерним утицајем партијских олигархија на институције, администрацију, економију и целокупан јавни живот.
И то није нешто што је непознато у пракси и искуствима других држава. Прва Италијанска Република као и четврта француска република су се са тим проблемом сусретале. И један од главних узрока увек је био исти – интегрални пропрционални изборни систем.
То је управо оно што данас у Србији имамо. То је оно што је, као негативна страна, произашло из 5. октобра. То се зове партитократија, или како се некада у Срба говорило, „партајство” или „партијашење”. То је ситуација у којој је партијска књижица важнија од здравствене или радне књижице. То је ситуација у којој постоје само страначки тендери, страначко запошљавање и страначки медији. И свестан сам чињенице да нисам ништа рекао што не знамо овде сви и што не зна цела Србија.
Али, чини ми се да је дошло време да се с тим заврши и да политички систем „Петооктобарске Републике” коначно заменимо новим политичким системом. Први корак у том смеру је борба за измену изборног законодавства. Интегрални пропорционални изборни систем завио је Србију у црно. Време је да га мењамо. Зрело је!
И желим да Нови ДСС, који данас стварамо, буде носилац идеје промене политичког система у Србији.
На то нас уосталом обавезује:
„та суштина политике Странке у протеклих двадест тешких година”; „та кључна реч која повезује све програме, поруке и деловање Странке у годинама које су за нама”;
„то основно обележје наше политике у свим, најразличитијим околностима и искушењима кроз које су Србија и наш народ пролазили„.
А та суштина, та кључна реч, то основно обележје је, како каже Војислав Коштуница, државотворност ДСС-а. Државотворност која значи да нам је изнад свега и на првом месту увек био интерес Србије и српског народа.
Данас нам та државотворност наређује да борбу за уређење државе, да борбу за наша политичка начела и опредељења, започнемо борбом за нови политички систем јер овако напросто више не може.
Живео Нови ДСС,
Живела Србија!”
Факти
