Интервју

Миодраг Зец: Ударићемо у зид, доћи ће црни петак! За вас који владате неће бити добро

Власт терет кризе гура на један део који се зове радништво и један део државне интелигенције и државне администрације

После вести да се наставља социјални дијалог о такозваним Радуловићевим реформским законима, пре свега Закона о раду и у којој су уједињени синдикати организовали штрајкове упозорења и уличне протесте тражећи смену министра и повлачење закона, професор економије на Филозофском факултету у Београду др Миодраг Зец објашњава политичке услове који су потребни да би се реформисало друштво које је и даље у економском суноврату.

— Мислим да ће реформа доћи оног момента када једно друштво да на изборима поверење Влади која је оно што је њен политички програм и за то добије подршку на изборима. Ми смо све досадашње изборе имали на контра страни. Једна се ствар прича у изборима. Сви причају да ће дати, а народ каже – ко је за то да ми добијемо веће плате, а да мање радимо? У суштини се сви политички програми код нас своде на изборима на то да ће неко дати, а не каже од кога ће узети. Онда када дође на власт, под притиском реалности, почиње да ради потпуно супротно. Ако ви добијете изборе јер сте социјално емпатични, да ће сви живјети боље, а онда одлучите да само један слој плати све трошкове тога, онда имате ово што имате. Имате побуну. Ми немамо друштвени консензус, као као што имају Швајцарци, који на референдуму доносе одлуку да неће скратити радни дан или цијела нација каже да пристаје на смањење плата. Онда Влада то лако може провести. Овако, ви народу звецкате касицом прасицом пред сваке изборе и кажете да ћете дати, а не кажете коме ћете узети. Онда имамо проблем концепта уопште и немамо целину слике. Каква је то држава у којој директор пореске управе упућује, као једна срамежљива девојчица, писмо некоме ко продаје ћевапе да плати порез? Свака оваква велика реформа треба да буде целина слике. Да ли се наша држава реформисала? Није. Она је постала већа и дефицит је постао већи. Да ли је наша држава равномерно распоредила терет кризе? Није. Она сада терет кризе гура на један део који се зове радништво и један део државне интелигенције и државне администрације. Француска је у тражењу извора покрића трошкова структурних промена рекла – ми ћемо драстично опорезовати оне са највишим дохотком, па је изазвала то што је изазвала – а овде практично није померена стопа опорезивања богатих људи. Овде се опорезују са 25 одсто сви они који имају плате изнад 100.000, а то су хирурзи, професори на универзитетима. Није држава рекла да ће опорезовати тајкуне. Није рекла да ће опорезовати имовину баснословне вредности. Није затворила одлив новца у иностранство. Није редефинисала јавна предузећа, која су партијски плен. Није држава рекла да ће опорезовати онога ко има петнаест државних управних одбора који немају никакве везе са радом. Није ова држава рекла ми ћемо пустити да банка оде у стечај на терет оних који су власници, не, ми ћемо санирати Енергогас и Агробанку, а отећемо од учитеља и наставника. Зато ће бити проблем.

Да ли то значи да ви заправо сматрате да су синдикати у праву када кажу да је терет реформи пребачен на раднике и да се радници овим Законом о раду стављају у најамни однос?
— Очигледно је да је ово што се дешава са Законом о раду смањивање постигнутих права. Једно је питање да ли то треба или не треба? То треба, али у једном сасвим другом контексту. Не можеш ти урадити ово што си урадио у јавној власти. Да размешташ на стотине хиљада људи на високо плаћене синекуре, а истовремено хоћеш да отераш људе који имају 20.000 динара плату. Такав модел се не може одржати. То није социјално уравнотежено. Сваки систем пада ако је социјално неодржив. Ви када људе дотерате до бесмисла, то је револуционарно стање. То је проблем када демократија може да склизне у диктатуру. Ви то не можете одржати.

Шта је са друга два Радуловићева Закона о стечају и приватизацији, да ли њих гледате комплексно са Законом о раду?
— Радуловић јесте покренуо један процес који ће се вероватно у овој или оној форми морати наставити. Али тај процес, да би био спроводив, захтева реконструкцију читаве државе и захтева равнотежу. Не можете ви министра финансија, који има три плате, никако натерати да промени закон да си укине те три плате, а може да узме хирургу 25 одсто. Немате ту врсту кредита. Шта се хоће, када се постиже друштвени консензус око нечега? То је овде проблем. Ви читав низ области нисте редефинисали. И мала је држава, па људи знају. Мала држава има и предности и недостатке што се све зна и онда ви морате имати кредит. Србија има срећу за власт, што не памти шта је ко причао пре пет-шест година и онда ви стално можете да мењате тезе. Али ви морате много целовитије да захватите систем да би он био социјално уравнотежен и одржив. У Закона о раду има маса ствари које треба променити, као нпр. радну ефикасност. Све је то минорно. Међутим ви имате државу која нуди читав низ бесмислених послова. Да се људи убијају од рада у администрацији ни за шта. Више пута сам наводио један пример. Ако хоћеш да редефинишеш трошкове државе, мораш променити законе и начине њиховог спровођења. Ви креирате законе који захтевају огроман рад и који се не могу спровести. Држава не може наплатити порез. У овој држави је равно подвигу извадити личну карту или регистровати ауто. То су све бесмислене ствари и држава стално мења неке законе и чини нашу комуникацију са државом толико скупом и сложеном. Отишли смо предалеко, али кажем – поједноставимо државу, поједноставимо јавни сервис и учинимо га ефикасним па онда притиснимо на производњу. Суштина је да ли ти људи имају уопште шта радити? Ми сада видимо да немају. Можемо их држати тамо, али генерална и концепцијска ствар Србије је да ли Србија може – ако стари, има лошу старосну структуру и лошу образовну структуру, ако није заснована на квалитативном раду и знању, да ли она може бити конкурентна једној Кини? Када дођу да овде праве жицу, да ли ми можемо тако решити ствар? Не можемо. Ја нисам против тога, али да ви кажете – требају ми жене од 18 до 22 године које стоје 16 сати дневно и гурају жицу кроз четири рупе и имају 15.000 динара. Са тим се не може финансирати ни држава, ни школа, ни полиција ни ватрогасци.

Значи, Србија постаје острво јефтине радне снаге?
— Постаје, и ми идемо на то, али са тиме не можемо решити проблем јер немамо масу.

Да ли ви онда хоћете да кажете да ова три закона, која је Радуловић предложио, и за које каже да су услов без којег нема реформе Србије, сама по себи нису битна? Да није битно да ли ће проћи или неће проћи у овом тренутку јер и ако се зауставе и не прођу, то не значи да је заустављена реформа? 
— Ти закони, и ако прођу, ништа се базично неће променити. Постаће систем у једној тачки можда јефтинији за производњу.

Када бисте ви били премијер, шта би били ваши први кораци?
— Прва ствар коју треба реформисати овде је сама држава, дакле да то буде мала, ефикасна, просвећена држава, у којој неће каријера државног чиновника бити политичка.

Најављивана су отпуштања у јавном сектору. Зашто Србија апресира динар? Па како можете имати нормалну државу у којој су цене порасле за 300%, а курс порастао 100%
— Радуловиц је у том министарству оставио све које је затекао, а довео све своје. Овде свака власт доводи све своје људе и стално се за 30 одсто повећава државни апарат, који је нефункционалан. Радуловић је један мали и ситни део, био он у праву или не. Просто имам емпатију према њему јер га сада сви нападају. Овде се тражи синтетички концепт. Он зачепи једну рупу, а седам их је отворено. Он зачепи једну рупу на нивоу предузећа и то предузећа која су жива, а рупе које су у читавом српском ткиву су остале отворене. То је једно крволиптање које ће се наставити.

Да ли се не иде у такву врсту реформе, о којој ви говорите, због недостатка политичке воље или недостатка знања?
— Мислим да недостаје знања у целини, а и не постоји политичка воља да се промени ово што ја кажем. Овде је бављење политиком атак на јавне ресурсе, па ако ти то и промениш, онда немаш ни предмет политичког плена. Вероватно је то то, али мислим да недостаје и знања о стратегијским компонентама које чине систем. То вам је као када имате приученог доктора који се специјализирао за жуч и он лечи жуч, али страда јетра. Овде на врху не постоји синтетичка мисао која каже – у целини ћемо добити резултат. Они кажу – повећајмо радну дисциплину, што је ОК. Учинимо рад ефикаснијим тортуром и контролом. Све је то у реду. Смањимо порезе и доприносе послодавцима. И то је у реду. Али ја кажем следеће, ти, ако немаш државу, можеш смањити порез са 15 на пет одсто, али то нико неће да плаћа. Он неће да плаћа никакве порезе. Ако немаш државу која ће те натерати да плаћаш порезе, онда ће сав новац исцурити из ове земље зато што овде постоји страх да дугорочно није стабилна имовина. Зашто новац бежи из Русије у Лондон или Кипар, или из Кине у Торонто или Лондон, или из Србије и Хрватске на Кипар? Ти, ма колико овде извукао добити, она одлази у иностранство, у луксуз и она се не инвестира. Зашто наши богати људи ништа не штеде и само траже јефтине кредите? Јер је ово систем прерасподеле који траје. Ово није земља па да кажеш – зарадићу негде па ћу донети у Србију. Овде важи – уложи, обрни и бежи. Зашто Србија апресира динар? Па како можете имати нормалну државу у којој су цене порасле за 300%, а курс порастао 100%.

Коме одговара та политика и коме пуни џепове?
— Џепове пуни увозницима и зато сви отварају тржне центре и зато се све увози и зато се ништа не производи. Овде је немогуће било шта произвести за еxпорт, при оваквом курсу, сем ако немаш глобално дотеран систем, као што је Фиат, да имаш огромно улагање. Овде се води потпуно супротна политика. Имате монетарни систем који кажњава штедише. Имате позив гувернерке да се смање каматне стопе на штедњу, а каматне стопе кредита да остану исте. Погледајте искуство Словеније и искуство Србије. Словенија се спашавала захваљујући обарању толара и еxпорту према Балкану и према Европи. Сада, када је ушла у европску зону, има и дефицит и проблем у буџету. То треба знати. Имамо монетарни систем који нас кажњава. Имате монетарни систем који кажњава штедише. Имате позив гувернерке да се смање каматне стопе на штедњу, а каматне стопе кредита да остану исте. Имате систем који погодује одређеним групама и правите систем у коме монетарном и сваком другом политиком редистрибуирате ефекат. Неко на своју воденицу гура воду.

На чију воденицу?
— Повлашћене тајкунске класе! Како тумачите да се може опростити милијарда дуга еуро-кредита или опростити кредите онима који имају огромну личну имовину? Зашто су најбогатији људи овде и највећи дужници? Пензионер, када плати кирију за стан пре рока, добије пет одсто попуста, а овај када плати после седамнаест година добије опрост од 60 одсто. ЕПС каже да ови који имају огроман дуг на струју имају попуст од 60 одсто. Која је то држава. То људи виде. Ови који неће никако да плате, ти њих молиш да плате, и онда им даш попуст 60 одсто, а ови који плаћају редовно имају попуст од пет одсто или немају никакав попуст. Каква је то држава у којој директор пореске управе упућује, као једна срамежљива девојчица, писмо некоме ко продаје ћевапе да плати порез? И то људи виде. Не исплати се плаћати порез. Каква је то држава која не може да попише 100.000 станова и кућа? Каква је држава која не може да израчуна колико има запослених? Каква је то држава где најбољи одлазе, а најлошији долазе? А тај џеп реформе предузећа и радног законодавства треба да се уради, али да се уради у генералном концепту. Како када људи станују у истој згради. Овај је сада ушао у партију и одједном има све, а други је ишао у школу и он је кажњен. Овај завршио ПМФ, три године нема посла, а овај завршио у Доњој Недођији. Сада је моћан човек, иде около и прича нешто. Не можете у малој земљи, када се сви знамо, да имате кредит да нешто урадите. Морате поћи полако и целовито. Систем се мора балансирати и мора се терет са нације другачије распоредити. Зато долазиш у предреволуционарно стање. Запад је дошао у предреволуционарно стање зато што је распродао државу, а онда кредитом хранио своје грађане. Када ме питају ти политичари шта бих ја урадио, ја им кажем да бих сваке године пет најбољих студената са макро економије у Београду запошљавао у Народну банку. Па бих после 15 година имао један резервоар за гувернера. Па бих најбољих 100 студената медицине запошљавао у Клинички центар Србије, па бих између њих, као питомаца се Wест Поинта, изабрао директора медицинског центра, главне хирургије и тако даље. Али ви имате државу у којој директор Клиничког центра иде да се оперише у Швајцарску, а нама овде реже ногу ко стигне. Кад се једном допадне затвора, онда ће се оперисати овде и онда ће овде школовати децу. Не можете ви имати државу у којој у државној школи не школујете своју децу, него их шаљете у иностранство. Не можете имати кредит и не можете никоме ништа рећи, господине министру просвете. Не можете, то не иде.

Ви сте сада мене, као грађанку ове земље, потпуно обесхрабрили.
— Мислим да су ствари и горе него што ја вама говорим. Овде је амброзија захватила систем. Када ви пустите милион лажних диплома у један систем, можете извршити реформу, затворити Мишковића и све му отети, то ће за шест месеци све бити завршено, али када ви имате кварење народа и када се он рађа са уверењем да нема смисла учити, када имате скандале са малом матуром, ви сте дубоко урушили вредносне категорије свог становништва.

Не могу са вама завршити разговор на овој констатацији?
— Ако желите да ја без икаквих инвестиционих улагања производим јавни оптимизам, онда ја просто нисам тај произвођач. Мислим да се може нешто урадити и управо зато ово и говорим, јављам и пишем. Људи, ударићемо у зид, доћи ће црни петак. За вас који владате неће бити добро. Дајте да направимо неки модел приземљења и да се ствари почну одмотавати. То ја говорим. Говорио сам и богатим људима, држећи им пословно предавање, да је у њиховом интересу да направе друштво које је социјално одрживо и друштво у ком је пристојно, удобно и прихватљиво бити богат, у коме ће вас поздрављати на улици, а не да се на вас неко баци каменом. Мала је ово земља за овакву дисторзију. То је проблем и ја то видим. Учимо децу од почетка. Учимо децу да се не исмијавају учитељици која има исцепане ципеле, а да је онај који има један кафић или киоск, који држи нелегално на Теразијама већ тридесет година, друштвени чинилац првог реда. Онај који студира атомску физику на ПМФ нема хлеба да једе, а онај који завршава дивље школе нам сутра продаје науку. И тако даље. Говорим о великом вредносном преобрату. Шта држи један систем? Вредносно уверење да има смисла радити и штедети. Овде се шаљу поруке да нема смисла радити, учити и штедети. Постоје људи који су из Немачке донели паре или имају немачке пензије, а сада се морају вратити назад јер долар или еуро више вреди у Келну, него у Пожаревцу. То је проблем. Ја као човек који предаје економску теорију видим куда води овај метаболизам. Можда нисам у праву и не тврдим да је све ово тачно, али тако видим ствари. Овде је отказала парадигма – ради, воли, моли, штеди, инвестирај. Мислим, док се не промени светоназор, да су све остале реформе парцијалне, недовољне и врло компликоване.
Извор РСЕ, 26. 01. 2013.

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

  1. Alal vera! Ali slaba je vajda da će bogatuni da shvate, jer su ogrezli u bludu, ali je velika verovatnoća da će doći crni petak i da će sve da ode u finu materinu,,,

  2. Док не почну ЛОПУЖЕ (попут Ђилас,Ђелића,Тадића,Петровића и остале жуте братије) да вако јавно висе неће се корупција искоренити!!!Напротив!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!