Нереална обећања странака и спремност великог дела народа да у њих поверује, председник напредног клуба, историчар Чедомир Антић види као феномен много дубљи од транзиције у Србији, или недавне прошлости земље.
– Ми, нажалост, не припадамо културом обрасцу на којем почива унутрашња политика западних друштава. Нисмо прошли дуг и мукотрпан процес модернизације, урбанизације и интеграције друштва. Поред свих проблема, давнашњег прескакања важних раздобља развоја која су трајала вековима, комунизам је довео до брзог преласка из села у град и из све мање исплативог пољопривредног у претежно неуспешно и непродуктивно конципиран индустријски свет – каже Антић за “Вести”.
Тај процес, како објашњава, али и неспремност власти и већине грађана да после 1990. спроведу болне и успешне реформе, створили су огроман број грађана који зависе од државе.
– Упркос свим реформама и улагањима у просвету ово друштво и даље има 48 одсто оних чије је целокупно образовање завршена или незавршена основна школа. Већина пензионера радила је на непродуктивним, “политичким радним местима”. Колико је њих заслужило пуну пензију? У Републици Српској сваки седми! Не може бити драстично другачије ни у Србији – навео је наш саговорник.
Он пита и како да такви људи не верују обећањима власти?
– Да, код нас многи тешко живе и још теже раде, али они нису узор нити социјални циљ. Најчешћи узор и циљ су социјално-каријерни производи “држава дембелија” из раздобља од 1945. до данас: места пренатрпаним и неодговорним државним службама, јавним предузећима, незаслужене пензије, удео у шверцу, инфлацији, ненаменском кредиту… Овде често говоримо о корупцији. Свакако су наше елите међу најкорумпиранијим у Европи. Ипак, хајде да будемо искрени: колико је новца потрошено тако што су ненаменски повећаване плате у ванпривреди, незарађене пензије, покривани чекови… Нико се током кампања није сетио да забрани странкама да о трошку државе, рецимо, чисте запуштене канале по српским селима из којих се шири смрад. Зашто то не раде сами грађани који живе у близини и њихове заједнице?
Таквих примера је, навео је Антић, много и велика већина грађана, помиње се њих 75 одсто или највећи удео у Европи имају таква очекивања од државе да постају део макар посредне корупције.
– Кад је већ тако, онда не треба баш представљати све црно-бело: као “подли политичари” и, насупрот њима, “наивни народ”. Озбиљне понуде народу остану непримећене. Већина обећања, а то је тренд светске демократије, бомбастична су и значајним делом неодржива или неостварива – оценио је овај историчар.
Антићу су, како каже, најчуднија била обећања о “истим пензијама за све” Војислава Шешеља, “хлебу од три динара”, Томислава Николића, милион нових радних места Бориса Тадића, па најаве суфицита и негирање сваког успеха ранијих влада, што ради Александар Вучић.
Жељни власти
– Није проблем неиспуњено обећање Млађана Динкића да ће поделити по 1.000 евра грађанима који нису учествовали у приватизацији. Сигуран сам да би, да није дошло до светске економске кризе, тај несрећни човек, сумануто жељан власти и промоције, то и учинио. Као проблем видим да се нико јавно није бунио што је у земљи, која је дуговала осам милијарди евра, а сваке године издвоји 2,5 милијарде евра да попуни проневерени, али и делом незарађени пензиони фонд, неко намеравао да пет милијарди евра од непоновљиве приватизације подели грађанима. Боље ће нам бити тек када се такав однос промени и критика буде усмерена, рецимо, ка намери да неко тако нешто учини, уместо због неуспеха таквог обећања – истиче Чедомир Антић.
Д. Декић – Вести
