Није све у БДП-у

Пре нешто мање од десет година, Међународна комисија за мерење економских перформанси и друштвеног напретка је објавила свој извештај – „Погрешно мерење наших живота: Зашто БДП није битан“. Наслов је сумирао све: БДП није добро мерило благостања. Оно што меримо утиче на оно што радимо, а уколико меримо погрешну ствар, чинићемо погрешну ствар. Уколико се усредсредимо само на материјално благостање – нпр. на производњу робе уместо на здравље, образовање и животну средину – постајемо фалични на исти начин на који су и ова мерила фалична; постајемо све већи материјалисти.

Било нам је и више него драго да видимо реакције на наш извештај, који је подстакао међународни покрет академика, цивилног сектора и влада у циљу конструисања и примене метрике која би рефлектовала шири концепт благостања. OECD је дефинисао „Индекс бољег живота“, који садржи читаву палету мерила која указују на то од чега се састоји и шта води ка бољем животу. Такође је створен и наследник Комисије – Експертска група високог нивоа за мерење економских перформанси и друштвеног прогреса. Прошле недеље, на шестом Светском форуму о статистици, знању и политици који је OECD одржао у Инчону (Јужна Кореја), Група је представила свој извештај: „Изван БДП-а: Мерење онога што је битно за економске и друштвене перформансе“.

ЕФЕКТИ ПЕНЗИОНИХ „РЕФОРМИ“
Нови извештај истиче неколико тема, као што су поверење и небезбедност, којима је било посвећено само мало пажње у „Погрешном мерењу наших живота“, а детаљније истражује и још неке, попут неједнакости и одрживости. Он објашњава и како је неадекватна метрика довела до сиромашне политике у многим областима. Бољи индикатори су могли да открију веома негативне и потенцијално дугорочне ефекте дубоког пада продуктивности и благостања након 2008, што је могло да утиче на то да креатори политика не буду тако слепо заљубљени у своје мере штедње којим су умањени фискални дефицити, али је још више умањено и национално богатство, уколико се правилно мери.

Политички исходи у Сједињеним Државама и многим другим земљама у протеклих пар година су показали ниво несигурности у којем многи обични грађани живе, а чему БДП придаје оскудну пажњу. Читав низ политика уско фокусираних на БДП и фискалну разборитост је распалио ову несигурност.

Доналд Трамп ставља рударски шлем на предизборном митингу у Чарлстону, Западна Вирџинија, 5. мај 2016.

Размотримо ефекте пензионих „реформи“ које приморавају појединце да сносе већи ризик, или „реформе“ тржишта рада у којим се, у име постизања веће „флексибилности“, слабе преговарачке позиције радника, а послодавцима додељује већа слобода за давање отказа, што на крају доводи до нижих плата и веће несигурности. Боља метрика би, у најгорем случају, упоредила однос цена дотичних мера и добитака које наводно производе, што би можда могло да убеди креаторе политика да комбинују поменуте промене са неким другим, које би пружиле већу безбедност и једнакост.

Подстакнута Шкотском, мала група земаља је сада оформила Алијансу за економију благостања. У основи је нада да ће владе које у центар својих агенди стављају благостање адекватно реорганизовати буџете. На пример, влада Новог Зеланда фокусирана на благостање би усмерила више пажње и ресурса на сиромаштво деце.

ЗАМКЕ НЕЈЕДНАКОСТИ
Боља метрика би такође постала важан алат дијагностификовања који помаже државама да идентификују проблеме пре него што се отму контроли, као и да одаберу адекватне алате за њихово решавање. Да су се САД, на пример, више усредсређивале на здравље, уместо само на БДП, пад очекиваног животног века међу становништвом без факултетског образовања – а нарочито међу онима из деиндустријализованих регија Америке – би био очигледан пре много година.

Слично томе, метрика једнакости шанси је тек недавно разобличила лицемерје америчких тврдњи о „земљи једнаких шанси“: Да, свако може да напредује, али само ако се роди у богатој, белачкој породици. Подаци откривају како су САД прошаране такозваним „замкама неједнакости“: они рођени на дну друштвене лествице ће највероватније остати ту. Уколико желимо да уклонимо ове „замке неједнакости“, морамо најпре да будемо свесни да оне постоје, а онда и да истражимо шта их ствара и одржава.

Пре нешто више од четврт века, амерички председник Бил Клинтон је победио на изборима са платформом „људи на првом месту“. Невероватно је колико је тешко учинити управо то, чак и у демократији. Корпоративни и други специјални интересни кругови увек настоје да се обезбеде да њихови интереси буду на првом месту. Огромна смањења пореза у САД која је увела Трампова администрација у ово време прошле године су par excellence пример тога.Обични људи – изумирућа али и даље огромна средња класа – мораће да сносе терет увећања пореза, а милиони ће остати без здравственог осигурања, како би се финансирало смањења пореза за милијардере и корпорације.

Уколико желимо да нам људи буду на првом месту, морамо да знамо шта је битно за њих, шта унапређује њихово благостање, и како да им приуштимо више благостања – шта год оно било. Мерна агенда „Изван БДП-а“ ће наставити да игра кључну улогу у настојањима да се постигну управо ови круцијални циљеви.

Превео Војислав Гавриловић

Извор Project Syndicate

Стандард.рс