О светињи, запису и злу које влада

„Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека; ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветлија!“ – Петар II Петровић Његош

Ових данас смо сви сведоци велике прашине која се подигла због намере зла које влада Србијом да у Савинцу крај Такова одсеку и униште храст запис који је стар преко шест стотина година. Против те намере владајућег зла глас су подигли сви добронамерни људи. Варају се многи који мисле да тај пут иде случајно на запис. У Србији се ништа не дешава случајно. Тако су исто југословенски бољшевици после другог светског рата пругу Београд Бар правили тик поред српских манастира.

Зло које данас влада Србијом није ништа мање од оног југословенско бољшевичког. Прича о запису у Савинцу и коридору 11 почела је међутим коју годину раније. У време када је Велимир Илић био министар за капиталне инвестиције у влади Војислава Коштунице. Тада је већ кренула припрема пројекта за изградњу коридора 11 и све би било у реду да се пред коридором 11 није испречила светиња.

Не, није реч о запису. У време министровања Велимира Илића надалеко чувеног по професионалним опанчарским способностима оскрнављена је и уништена светиња. Непоправљиво. А ево која и како.

 

Планирана траса коридора 11 пролази тик поред цркве брвнаре у Такову где је Милош Обреновић после Свете Литургије на Цвети 1815. године изговорио оне чувене речи „Ето мене, ето вас, рат турцима“ и повео Србе у рат против Отоманске империје. Те речи Милош је изговорио пошто се попео на камен који се налази тик поред саме цркве како би га окупљени устаници боље видели и чули. У тој цркви окупљени устаници су се причестили и заклели на верност Србији и Милошу „на крст часни и слободу златну.“

У порти цркве брвнаре у Такову која је иначе споменик од изузетног културног и историјског значаја постоји и православно гробље. Црква брвнара подигнута је 1795. године непосредно после Кочине буне и посвећена је Светом Ђорђу.

 

Таковска светиња се нашла на траси коридора 11. Оно што је уследило је трагедија и варваство које се само може мерити варварством дивљих племена са југа отаџбине. За варварство у Такову и извршено скрнављење светиње и рушење које је уследило на жалост нису крива дивља племена са југа.

 

 

Одговорност за скрнављење и уништавање таковске светиње носи један опанчар из Чачка кога данас сви знамо као министра Велимира Илића. Поред њега велики део одговорности носи и бивши епископ жичке епархије Хризостом, надлежни из Завода за заштиту споменика културе из Краљева и сви они који су директно и индиректно учествовали у лудилу које је уследило.

 

 

Планирана траса коридора 11 буквално пролази кроз порту цркве брвнаре у Такову. Проблем је било српско средњевековно гробље које се ту налази. Владајућем злу нису толико проблем били гробови већ надгробни споменици од којих су многи датирали још од времена изградње цркве брвнаре.

По налогу тада министра Велимира Илића и уз сарадњу епископа Жичког Хризостома а под будним оком стручњака из Завода за заштиту споменика културе из Краљева све надргробно спомење из порте цркве почупано је и склоњено у страну. Све те споменике наслонили су на једну дрвену греду у самом крају порте са планом да их одатле склоне првом могућом приликом. Не треба наравно понаваљати да је црква и порта под заштитом српске државе као споменик културе од изузетног културног и историјског значаја и да се ни по коју цену тај историјски комплекс није смео нарушавати.

 

 

Шта је светиња, закон, култура, историја и традиција за једног опанчара из Чачка? Ништа.

Пошто су почупали све надгробне споменике кренули су у том њиховом лудилу да чупају и онај камен испред цркве на коме је Милош Обреновић изговорио чувене речи и повео Србе у слободу. Срећом у међувремену је у порту пристигло локално становништво које је чуло шта се дешава па пожурило да спречи даље уништавање. То је и урађено и варвари су избачени из порте цркве. Нажалост тек пошто су све надробне споменике почупали и наслагали на ону дрвену греду. Од читавог комлекса остала је црква брвнара и тај камен на коме је Милош стајао на Цвети 1815. године. Све остало су срушили и склонили.

 

 

Испред цркве брвнаре су расла и два велика храста записа баш као што је овај који се испречио владајућем злу на планираној траси коридора 11. Неких два, три месеца пошто су надгробни споменици почупани од стране владајућег зла гром је пребио један од тих записа и слика тог срушеног записа у порти цркве брвнаре у Такову била је застрашујућа. Запис као да је ударила огромна секира и буквално га пресекла на пола.

Тај исти чачански опанчар данас поново хоће да измешта запис који се нашао на путу владајућем злу и лудилу које влада Србијом. Јер будите уверени да је реч о злу и лудилу. Чачански опанчар се није случајно сетио идеје како би било добро изместити храст стар преко шест стотина година. Он је пре измештања тог храста сличну операцију извео и у порти цркве брвнаре у Такову. Надгробне споменике није изместио већ их је дивљачки почупао.

Опанчара из Чачка и надлежне из завода за заштиту споменика културе из Краљева треба питати где им је пројектна документација и дозвола за оно што су радили у порти цркве брвнаре у Такову. Немају је нити је могу имати. Уништили су споменик од изузетног историјског и културног значаја по усменом наређењу чачанског опанчара.

Покушајте да схватите о каквим људима је реч а који не презају да зарад парчета асфалта униште културно добро народа старо више од три века за које су везане најславније странице историје и традиције Срба. Поред опанчара из Чачка који поново јаше данас имамо и неке друге инсане ђавоимане који вичу „ПУТ, ПУТ“ док млатарају дамским ручицама покушавајући да сопственом лудилу дају силу некаквог аргумента.

 

 

Лудила коме је парче асфалта важније од бића сопственог народа. Јер тај запис у Савинцу је вековима служио као црква и олтар генерацијама Срба којима је под Турцима било забрањено да зидају цркве. Ту у Савинцу је и црква коју је подигао Милош Обреновић а која је посвећена Светом Сави. Милош је који дан пред битку на Љубићу уснио сан да ће у предстојећој бици победити и пошто се пробудио рекао је: „Е, браћо, мени ова вода поможе те оздравих, јер ми већ недељу дана није било добро. Ако Бог да те победимо Турке, овде ћу сазидати цркву, Богу за славу и славу наше победе“ што је и учинио после победе на Љубићу.

 

 

Црква посвећена Светом Сави коју је Милош тада подигао у Савинцу је прва камена црква у Србији која је саграђена после пада града Смедерава и Србије под Турке 1439 године.

Више те Милошеве цркве у Савинцу на брду Главици постоје остаци манастира Савинац који је подигнут у време Немањића и чијем је освећењу присуствовао и сам Свети Сава. То се десило на Богојављење и после освећења манастира Свети Сава је са окупљеним народом сишао на оближње изворе и освештао један од извора и богојављенску воду на том извору.

 

 

Није случајно што се владајуће зло које влада Србијом залеће и уништава највеће светиње Срба. Нису они кренули да одсеку и униште храст. Они су кренули на светињу коју хоће да униште а уништавањем светиње Србима хоће да одсеку корене који сежу у дубоку прошлост о којој данас више нема писаних трагова и једини сведоци тог времена управо јесу записи. Владајуће зло у Савинцу хоће да уништи Србски корен. Хоће да уништи цркву, олтар и светињу.

Знају они браћо моја веома добро шта раде. Запис је заветно дрво испред кога су полагане молитве и слављене Свете Литургије. Не ударају они случано на православна гробља, светиње и српске завете. То је пород и накот аспидин.

 

Милинко Милинчић

Наша Србија