Отмице земунског клана (2.):Сестра скупља марке

0
(0)

БЕОГРАЂАНИН Вук Бајрушевић (1973) отет је 7. новембра 2000. године око 19.15 часова на паркингу у Улици Жарка Вуковића Пуцара, испред броја 17. Био је у посети мајци, која станује у тој згради.

Његова мајка Десанка Вуковић позвала је у 19.30 сати полицију и пријавила нестанак сина. Како је испричала, комшиница са десетог спрата рекла јој је да је са терасе видела да „двојица младића у црном“ покушавају да узму кола њеног сина Вука. Десанка је истог тренутка окренула синовљев мобилни. Он је, међутим, већ био недоступан, иако је из куће изашао само неки минут раније.

Десанка је сишла на паркинг и угледала Вуков „ауди А8“, отворених врата. На сувозачевом месту била је његова ташна са документима. Од њега ни трага.

Дан касније, Вукова сестра Бојана Бајрушевић долази код генерала Драгана Илића и саопштава му да су јој брата отели и да су се киднапери јавили. Тадашњи начелник криминалистичке полиције Србије упућује је на групу „Поскок“ и мене. После краћег разговора и нећкања да сарађује са полицијом, Бојана је отишла кући. Три дана касније Бојана се поново појавила у „Поскоку“. Опет је тражила помоћ, али и даље одбија сарадњу.

У међувремену обратила се за помоћ Милораду Улемеку Легији, од кога добија обезбеђење, јер „се осећала угроженом“?! Његови момци брину о њеној безбедности код куће, али и на послу. Легија је тада још активан припадник МУП Србије.

Позиви отмичара постали су свакодневни. После неколико дана, у Бојанино двориште нападачи убацују шок-бомбу. Данас постоје непотврђена оперативна сазнања да је бомбу бацило обезбеђење, које јој је дао Легија, како би је уплашили и натерали да што пре пристане да плати откупнину за брата.

Како је дошло до отмице?

Киднапери су неколико дана пратили Вука Бајрушевића, званог Мали Треф. Овај надимак добио је по зету, мужу своје сестре Бојане – Владану Ковачевићу Трефу, који је био близак са Марком Милошевићем, сином председника Србије. Ковачевић је убијен под још нерасветљеним околностима крајем деведесетих година. Вук је поменутог дана био на сплаву „Монца“, код хотела „Југославија“ у Новом Београду, а онда се упутио ка Бановом брду, да обиђе мајку. Паркирао је свој „ауди А8“ и попео се у зграду.

ОПРЕЗ ОТМИЧАРА 

ОтмиЧари су, како је касније утврђено, сваки пут са Бојаном Бајрушевић разговарали из кола у покрету, како им полиција не би ушла у траг на основу анализа базних станица. Ово ће бити метод који ће користити у свакој наредној отмици. По завршетку разговора између брата и сестре, следеће скровиште је на Новом Београду, у Улици Радоја Дакића у стану који је изнајмио Миладин Сувајџић, звани Ђура Мутави.

На повратку од мајке, био је мрак. Увек опрезан, окренуо се и осмотрио околину, али ништа му није било сумњиво. Пришао је ауту и сео за волан. Изненада и муњевито прилазе му тројица мушкараца са фантомкама на глави и извлаче га из возила. Везују га лисицама. Убацују га на задње седиште и гурају му главу на колена. Један од отмичара покушава да покрене „ауди“. То му не полази за руком због шипке на мењачу.

У следећем тренутку, стиже још један од киднапера у свом возилу и зауставља се иза „аудија“. Извлаче Бајрушевића и убацују га у ауто на задње седиште. Широком лепљивом траком обмотавају му пола главе – очи, уши, нос…

– Мислим да смо се возили око 15 минута, а онда су ме извукли из тог, и убацили у гепек другог возила – сведочио је касније Бајрушевић. – После 15-20 минута поново су ме пребацили у треће возило, опет на задње седиште. Узели су ми мобилни телефон и када су нашли Бојанин број, назвали су је. Гурнули су ми апарат у руке и наредили да јој кажем да сам отет.

После извесног времена ауто се зауставио и жртву су увели у кућу. Сада се зна да је Вук Бајрушевић прво одведен у викендицу на Фрушкој гори, у селу Банстол. Скровиште је обезбедио Милан Јуришић Јуре, а кућа је власништво човека са којим невенчано живи његова мајка. Вук је све време био везан лисицама.

– Ћути и седи!

То су биле једине речи које су му тада упућене.

После два-три дана од отмице, чује груб мушки глас. Неко му је промрмљао да је он „главни“. „Главни“ му упућује низ псовки, прети да ће га убити ако му не дају „пет милиона марака“, уз опаску:

– Доста сте се ви накрали!

Неколико пута га ударају тврдим предметом у ребра.

После батинања изводе га из куће, стављају у кола и крећу у непознатом правцу. Одмах му гурају мобилни у руке да разговара са сестром. Говори јој, по њиховим упутствима, да сакупи новац и да ништа не пријављује полицији.

Две недеље после отмице, трећи пут мењају склониште. Вука убацују у возило, и као први пут, у току вожње гурају му телефон у руке да зове сестру.

Вук: – Бојана, жив сам! Боле ме очи. Везане су ми откако сам овде. Ништа не видим. Саслушај ме, они ће ме пустити за два милиона, а остало на реч још милион и по.

Бојана: – Ништа се не секирај Џони, само ми кажи јеси ли ти добро.

Вук: – Јесам, али сам малаксао, ништа живо не једем.

Бојана: – Само ти једи, јуначино моја, и држи се као што се држим и ја. Ништа не брини. Ја сам са њим причала. Два милиона немам, али скупљам ја, све што има сестра је дала за тебе. Сабери се човече, као што сам се и ја сабрала. Ово психички мора да се издржи. Даћу све што имам – и срце и душу. Све сам распродала! Где ти је кључ од „аудија“?

Вук: – Тамо на брду.

Бојана: – Добро. Све сестра продаје. Догурала сам преко милион, два немам сад. Нека ми те дају за ово што имам, па ћу да скупим ресто, ако могу да чекају за остало. Не мислиш, ваљда, да ја отежем и да је мени до зезања! Јеси ли ти луд?!

Вук: – Ослепећу Бојана.

Бојана: – Ништа ти не брини. Нећеш да ослепиш, ако ослепиш, ја ћу њима да ј… кеву. Држи се, јуначино, ко бога те молим.

Вук: – Бићу жив и ја ћу да им кажем ово што си ми ти рекла.

 

(Наставиће се)

 

Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend