Педерска посла

Знам људе који не смеју ни сијалицу да замене уколико морају да се попну на комоду или не дај боже – мердевине. Погледају одозго на часак, учини им се као да су на Монблану, прво их ухвати паника, па се онда ухвате за фасунг и обично га откину и сломатају се на патос.

Буду срећни што их успут није дрмнула струја и никад више не оду у те небеске висине. Терају жену, децу, комшије, радије би чамили у мраку во вјеки вјеков него да се још једном одваже на ту пустоловину.

Тако је и са влашћу: неки се испентрају до стратосфере и ништа им не фали, а другима се заманта већ око првог спрата. Друг Броз, на пример, није имао тих висинских болести, чак ни друг Слоба, али како стасава која генерација српских политичара, све им више мркне свест већ на трећем степенику.

Чему, на пример, паника актуелне власти? Под влашћу, дабоме, подразумевам вицепремијера. Опозицију нема јер је опозиција она бивша власт која нас је о јаду забавила и сад гледа како да остане с ове стране решетака, ко те пита за политичку каријеру.

Коалициони партнер, онај главни, није ништа спокојнији од садашње опозиције: медији који играју улогу Службеног гласника мало-мало па му потуре коферче, Бајатовића, Банану или неко слично клизаво јужно воће. Као мачка миша, вицепремијер вреба свог шефа, стане му на репић, па га мало пусти, а онда га се, преко својих новина, опет сети, а мишићу срце лупа да искочи.

Закон опстанка у политици је суровији него и у џунгли. У политици чак и мањи поједе већег, ако му се тако намести и ако онај већи није био опрезан. Можда је зато тај параноичан страх актуелне власти, да не кажем Главног?

Примећујем, на пример, да читаве дивизије дежурних и верних војника партије на интернету лове вести и остављају коментаре. Сваког коме Главни није по вољи поспу кофом гована, али онако провидно, што би се рекло џиберски, па се одмах види из које кујнице стижу ти специјалитети.

Рецепт је исти као и кад су напредни били радикални, с тим што су бивши радикални сада омиљени у Бриселу, као некад рахметли Слоба до момента кад је постао неомиљен: удри банду из свих оружја, затри сваки глас сумње, неслагања, или не дај боже протеста. Наручи анкету по којој Главни има 135 одсто подршке грађана. Оплети, ожежи, запрети, ко друкчије каже, тај клевеће и лаже!

И нашу осетиће пест!
Примећује се, такође, одсуство било какве медијске критике, али зато цвета сатира као и увек када се буре барута зачепи са свих страна. Просто ти Ђилас постане симпатичан, и на Тадића почнеш да гледаш са симпатијама, Вук Јеремић стаса у оличење патриотизма, а Шутановцу пожелиш да окачиш Карађорђеву звезду са мачевима, плус Обилићеву медаља за храброст.

О Лази Камикази Крстићу више нико и не прича, откад се излупетао о својим визијама српског спаса, Строс Кан вероватно јурца за собарицама кад већ три месеца неће имати плату, а Гузенбауер и даље сваки дан купује карту Београда да нађе пут до Владе Србије.

Или можда смерају нешто епохално, док се бесловесна раја замајава ко ће кога да нагна на Фарми и да ли ће Јованку, боже ме прости још живу, да сахране поред Тита или негде у авлији, јербо осиромашена домовина/отаџбина нема пара да довлачи дизалице, руши кров и диже плочу са Вођиног гроба, стрепећи да не нађу цедуљу:
“Сахраните ме поред Драже. ЈБ”

Уствари, важно је да гејеви нису прошетали Београдом и да Србија није, како каже први заменик свог заменика, капитулирала пред хулиганима. И да ће Главни да отпусти све оне што је напримао у јавна предузећа.

Нема леба, али је гузица бар читава.
Педерска посла.

 

 Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести