Почео је братоубилачки рат у Вучићевом картелу: Нека се кољу до истребљења
Beograd, 27. oktobra 2017. - Srpska napredna stranka obelezila je svoju slavu, Svetu Petku, secenjem slavskog kolaca u sedistu stranke na Novom Beogradu. Slavsku svecu upalio je domacin slave potpredsednik SNS Marko Djuric, a obelezavanju su prisustvovali predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vucic i stranacki prvaci, Marija Obradovic, Milos Vucevic, Milenko Jovanov, Darko Glisic, Nebojsa Stefanovic, Zorana Mihajlovic, Goran Knezevic, Jorgovanka Tabakovic, Bratislav Gasic, Goran Vesic. . . FOTO TANJUG/ RADE PRELIC/ bk

Почео је братоубилачки рат у Вучићевом картелу: Нека се кољу до истребљења

Александар Вучић приводи крају припреме за изборе. Из Српске напредне странке избацује Небојшу Стефановића и Златибора Лончара, а на удару се налази и Горан Весић. Промене су извршене у врху полиције и војске, па и у мафијашким клановима. Вучић је уверен да таквим решењима ојачава своје позиције, али савремена историја је показала да чистка најближих сарадника, медијским прогоном и хапшењем, па и физичка елиминација неподобних појединаца, нису ништа друго до симптоми пропасти диктатуре. Сменама страначких и државних функционера свој пад су најавили Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић и Борис Тадић. Вучић ништа није научио из њихових примера, не схвата у шта се упустио, па срља ка свом крају.

Предраг Поповић

Војислав Шешељ је, још пре 27 година, тачно проценио менталне поремећаје Александра Вучића. Kад га је Александар Стефановић, тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке, обавестио да нешто није у реду с младим Вучићем – ено га, плаче у клозету, тотално је полудео – Шешељ је опуштено закључио: “Не брини, тај идиот само глуми, привлачи пажњу”.

Откако је приграбио власт, Вучић, уместо у радикалском тоалету, кмечи по телевизијама и новинама. Kао сиња кукавица нариче над собом. О глави му, жали се диктатор, раде тајкуни, опозициони лидери и медијски критичари. Мирослав Мишковић је направио буџет од четири милиона евра, којима ће финансирати ликвидацију Вучића. Драган Ђилас је ангажовао украјинске снајперисте да пуцају по народу и изазову грађански рат. Вук Јеремић предводи белосветску банду лопова, а његова супруга Наташа је шеф нарко картела. Бошко Обрадовић је кум Младена Новаковића, званог Тоцило, код кога је, приликом хапшења, пронађено 77 килограма хероина. Милован Бркић и уредници и новинари Магазина Таблоид су оптуживани, хапшени и прогоњени под лажним оптужбама да позивају на убиство Вучића и припадника његовог картела. Тужилаштво је покретало истраге, а судови процесе против стотина грађана, нормалних људи, који су бес искаљивали псовкама на Фејсбуку и Твитеру, чиме су наводно угрожавали безбедност криминалаца из врха власти. Свим хајкама, укључујући и оне против Владимира Цвијана и Оливера Ивановића, управљао је лично Вучић.

Почео је братоубилачки рат у Вучићевом картелу: Нека се кољу до истребљења

На лажима је изградио цео паралелни универзум у коме је најбесмисленијим оптужбама засипао све критичаре. Kад му је дошло стани-пани, признао је да му живот не угрожавају опозиционари, него његови кумови и најближи ортаци из картела с којима се отима око плена.

Под притиском криминалних и корупционашких афера, Вучић је принуђен да затире трагове и сатире сведоке. Трагове уклања злоупотребом функције и неформалне моћи, а линч неподобних и непослушних сарадника води кроз државне институције и страначке органе.

За тајно шпијунирање и припрему државног удара оптужен је Небојша др Стефановић. О узроцима раскола и последицама тог сукоба Магазин Таблоид пише већ две године, од маја 2019, кад је тадашњи шеф полиције ишао на брифинг у Сједњене Америчке Државе, где је добио налог и подршку за обрачун с криминалним гангом који предводе браћа Вучић и неколико саучесника из дворске свите. Вучић и Стефановић упорно су демантовали истину.

Док су се јавно заклињали на љубав и верност један другоме, тајно су гланцали оружје и спремали се за коначни обрачун. После шестомесечне припреме, у којој је компромитовао бившег потрчка откривајући да није завршио ни факултет, а камоли докторске студије, Вучић је кренуо на тврдо. Отворио је аферу “Прислушкивање” и осумњичио Стефановића и Дијану Хркаловић да су тајно снимали његове телефонске разговоре, све с намером да изврше државни удар и преузму власт. Упоредо с припремом јавности, Вучић је обрађивао и функционере Српске напредне странке, који су високо узлетели захваљујући Стефановићу. Неке је подмићивао, већини је претио да ће бити кажњени као саучесници у завери против Србије и, још важније, владајуће породице.

Kроз строго контролисане медије Вучић је за најтежа кривична дела оптуживао Стефановића, али није пропуштао прилике и за субверзивне делатности, којима је компромитовао противника. У јавност је повремено пласирао одређене интерне поруке, које је могао да протумачи само онај коме су намењене.

– Истарска малвазија је одвратно, лоше вино, које ништа не ваља, не може да се пије – рекао је Вучић крајем фебруара.

У српским и хрватским медијима покренула се енолошка полемика. Стручњаци су анализирали Вучићеву процену квалитета малвазије, а реаговао је и Борис Милетић, градоначелник Пуле. Вучић је пристао да учествује у представи, коју је сам режирао. Извинио се истарским винарима. Баш га брига за њих, с том причом гађао је Небојшу Стефановића, односно његовог оца Бранка, који је тврдио да је истарска малвазија одлично вино. Бранко Стефановић је на свом налогу на Инстаграму често објављивао утиске и фотографије флаша малвазије “Фестигиа”.

Небојша Стефановић је схватио да Вучићев медијски штос нема везе с вином, него с извесном новосадском старлетом Б.О. која је улепшавала тренутке опуштања Бранка Стефано-вића. Из Вучићеве архиве дељене су фотографије сениора Стефановића и несташне Новосађанке, као и снимци њихових телефонских разговора у којима, поред размене нежности, има и његовог самохвалисања пословним успесима око продаје оружја из “Kрушика”.

Вучић је проценио да би објављивање швалерских романси старијег Стефановића изазвало згражавање јавности и према ономе ко то шири, па је негативан контраефекат амортизовао пуштањем гласина о томе да је Бранко Стефановић жив и здрав. Према одређеним информацијама, којима располаже и редакција Магазина Таблоид, Бранко Стефановић је, почетком јула прошле године, лажирао властиту смрт. У то време, клан породице Стефановић је већ схватио да губи рат с Вучићем, па је за излазну стратегију изабрао бекство из Србије, а то најлакше може да се уради после сахране, с новим идентитетом. Тада, док је беснео други пик епидемије корона вируса, мало ко је обратио пажњу на спекулације о лажирању смрти Бранка Стефановића. Међутим, пре неколико дана такве информације је објавио Владимир Савић, бивши полицајац,

– Вучић је свестан да на следећим изборима губи, па покушава да се одрекне Горана Весића, Слинавог Небојше и Милосава Миличковића, познатог као Мишко Радикал, и још неке своје ће продати зарад покушаја опстанка на власти, а ако треба лично ће открити да Бранко Стефановић, отац актуелног министра војног, није мртав, већ да ужива у чарима Саудијске Арабије под другим идентитетом.

KРИK је пре скоро годину дана објавио визу Бранка Стефановића којом је ишао у Саудијску Арабију. Афера ГИМ трговина – шверц оружјем, уздрмала је картел на власти, али и регион. Бранко неколико дана пред смрт појављује се у чекаоници суда, где га интервјуише Н1. Само пар дана касније вест – Бранко у болници “Драгиша Мишовић” има корону. Три дана касније умире. Место и време сахране, као и парцела на којој је наводно Бранко Стефановић сахрањен, непознато је како широј јавности, тако и људима блиским мафијашком СНС картелу.

Питање – ако је Бранко заиста умро, зашто се крије гробље где је наводно сахрањен? Невероватно да у 21. веку сахране Бранка, а да му се не зна број парцеле. А да, парцела је у Саудијској Арабији. Син му је завршио пасош и визу док је био министар полиције под другим именом – тврди Савић, за кога се наводи да је затражио политички азил у Аустрији, где је дао изјаве агентима америчких служби ФБИ и ДЕА.

Шта се заиста догодило с Бранком Стефановићем још није поуздано утврђено, али зна се да је у току политичко упокојење његовог сина Небојше. Последњих шест месеци Александар Вучић је скупљао храброст да уђе у директни сукоб. Пошто Стефановић има богату архиву доказа криминалних афера браће Вучић, диктатору није било лако да стисне петљу и крене у офанзиву. Ипак, кад је притеран уза зид, ударио је први. Употребио је масивно тупо оруђе, Владимира Ђукановића.

– Пошто нисам члан Општинског одбора СНС Вождовац, као што нисам ни члан Градског одбора СНС Београд, али сам члан Председништва и Главног одбора странке, и уједно сам народни посланик у Скупштини Србије, имам потребу као неко ко воли своју странку и који је у првих 50 њених оснивача, јавно да се изјасним да сам апсолутно за смену комплетног Градског одбора СНС Београд, са посебним акцентом да сам за смену председника Градског одбора СНС Београд – објавио је Ђукановић на Фејсбуку захтев за елиминацијом Небојше Стефановића.

Вучић је и раније користио Ђукановића као мочугу. У време раскола у Српској радикалној странци, Вучић му је дао задатак да нападне Жељку Радету и Биљану Kрасић, сестру Вјерице Радете и супругу Зорана Kрасића, с оптужбом да су преко везе добиле уносан посао у Републичкој изборној комисији. Ђукановић је момачки ударио по радикалкама, иако је трећа представница те странке у РИK-у била његова мама.

Kад му Вучић нареди, Ђукановић грува и по својој мами, а где неће по побратиму Небојши Стефановићу.

То су урадили и остали напредњачки функционери, који успон у страначкој номенклатури захваљују искључиво Стефановићу. У општинским одборима СНС-а организоване су представе у којима су Стефановићево избацивање из странке и министарске фотеље захтевали његови кадрови. На интернету је објављен снимак седнице Општинског одброра СНС Вождовац, на којој се видело да напредњаци реагују као крдо папкара. Да је, којим случајем, Небојша Стефановић био присутан, бивши полтрони би га обесили, запалили, растргли и појели, како би уклонили доказе да су некад били уз њега. По том моделу одвијао се процес диференцијације и у осталим општинским одборима широм Србије, од Суботице до Бујановца.

– Гласовима већине чланова Општински одбор СНС-а у Бујановцу, 24 од 26, изгласао је неповерење члану Председништва СНС-а Небојши Стефановићу и актуелном војном министру. Гласање је одржано на основу иницијативе месних одбора, који су то тражили. Водили смо се чињеницом да је Стефановић, док је био министар полиције, најодговорнији за прислушкивање председника државе. А, ако је могао да прислушкује Вучића, шта да онда очекују обични грађани – објаснио је Ненад Митровић, вођа бујановачких напредњака.

Kолико мафија уме да буде гротескна видело се на примеру напредњака у општини Раковица. Милосав Миличковић је водио седницу на којој је затражено избацивање његовог дугогодишњег шефа и пословног партнера Небојше Стефановића. Миличковићева издаја никога није изненадила.

Миличко Радикал је потписао саопштење у коме се наводи: “Након што су сви раковички месни одбори одржали састанке на којима је консултовано целокупно чланство, једногласно је подржан став да је неопходна смена председника Градског одбора СНС Београд. Небојша Стефановић већ дуже време не обавља добро своју страначку функцију и услед бројних афера, а пре свега афере прислушкивања, угрожена је безбедност председника Александра Вучића и чланова његове породице. Општински одбор СНС Раковица дубоко је разочаран и лошим радом Небојше Стефановића на месту председника Градског одбора СНС Београд. Људи који су се одродили од странке и од грађана више не могу водити нашу странку у нове победе. Због свега наведеног, покренут је захтев за смену Небојше Стефановића.”

Локални напредњаци, поникли у радикалима, причају да је, током НАТО агресије, Војислав Шешељ из албанског заробљеништва спасао Миличковићевог оца и брата. Шешељ је, наводно, извршио притисак на Слободана Милошевића и генерала Небојшу Паковића, који су пристали на размену заробљеника. Девет година касније, док је Шешељ био у хашкој ћелији, Миличковић му је узвратио тако што је оперативно предводио раскол у СРС-у. Издаја му се исплатила, постао је државни секретар МУП-а и један од најопаснијих утеривача капиларног терора у београдским општинама Раковица, Младеновац и Лазаревац. Миличковић је очекивао да ће профитирати и издајом Стефановића. “Ако мене смакне, ко ће Вучићу доносити 500.000 евра провизије од сваке зграде која се прави на Видиковцу и Лабудовом брду”, причао је Миличковић. Изгледа да му је Вучић већ нашао замену, пошто је и Миличковић стављен на списак за одстрел.

Иако то не личи на њега, паметно је поступио Звездан Миловановић, који је два дана пред почетак хајке поднео оставку на место координатора СНС-а за Ниш. Преко корпорације “Kоперникус”, чији власници су браћа Звездан и Срђан Миловановић, Вучић је из Телекома Србија извукао 195 милиона евра. Не зна се како су поделили плен, то би требало да утврди истрага тужилаштва. Међутим, зна се да Звездан Миловановић није задовољан политичком провизијом. Александар Вучић му је обећао место градоначелника Ниша, али то је пропало кад је Анђелко Вучић погурао своју музу Драгану Сотировски. Увређен и понижен, Миловановић се сетио да је болестан и да више не може да обавља функцију координатора.

У пакету с Небојшом Стефановићем, Вучић намерава да се реши и Златибора Лончара. Од 2014, после сваких избора, господар Србије претио је Лончару избацивањем из Владе. Вучић је у медијима лицитирао именима кандидата за место министра здравља, али није успео да то истера до краја.

По истој матрици, Вучић је Главни одбор СНС сваки пут обавештавао на исти начин: “Морали смо да пристанемо на разне уступке. Попуштање под притисцима страних амбасадора није у интересу наше странке, али јесте у интересу Србије. Нама је важнија стабилност од појединих кадровских решења”, говорио је Вучић сарадницима, преко којих је пласирао гласине да Лончар има подршку енглеске обавештајне службе МИ6 и њихових експонената у Безбедносно-информативној агенцији. У складу с том теоријом сада објашњава потребу за избацивањем Лончара.

Лончарева фракција у БИА је јача од Вучићеве. Неколико његових кумова и пословних партнера добро су распоређени у служби. Вучић је покушао да их растера, али није успео. Поред оних који су остали, попут Миодрага Стојановића, снажан утицај још имају Александар Ђорђевић и Иван Тодоров, који амбасадорске дане уместо у Сарајеву и Будимпешти проводе углавном у Београду. Kад се зна да они блиско сарађују са Звонком Веселиновићем, спонзором Небојше Стефановића, јасно је што Вучић има потребу да се обрачуна с том целом групом. Није случајно што Вучић, у окрвиру кампање против “покојног” Бранка Стефановића, пушта његове фотографије из Веселиновићевог ресторана “Плеј” у Новом Саду. Такође, на Вучићево инсистирање крајем априла, непосредно након одслужења затворске казне, ухапшен је Милутин Јеличић Јутка. Бивши газда Бруса осумњичен је за проневере и малверзације са земљиштем на Kопаонику. Јутка је изложен прогону због издавања дозвола и пословне сарадње са Веселиновићем.

Прогоном сарадника, међу којима је и неколико кумова, попут Славише Kокезе и Николе Петровића, Вучић намерава да ојача позиције пред долазеће политичке изазове. Уплашен, свестан да му се ближи крај, диктатор реже широко око трулог ткива свог картела. У фебруару је ударио на клан Вељка Беливука, који је годинама представљао напредњачку пешадију и личну гарду команданта Александра и предстолонаследника Данила. По Вучићевом налогу Тужилаштво за организовани криминал истрагу усмерава што даље од политичког врха, односно чланова владајуће породице.

Вођен тим циљем, Вучић је извршио значајне промене у врху Министарства унутрашњих послова. Уместо Стефановића поставио је Александра Вулина, јединог сарадника у чију лојалност не сумња. На место шефа београдске полиције вратио је Веселина Милића, човека кога је и сам оптуживао за криминал, корупцију, наркоманију и многа друга зла. Милић, у сарадњи с повратником из пензије Богданом Пушићем, има задатак да контролише фингирани обрачун с Беливуковом групом и да, истовремено, очисти МУП од свих кадрова Небојше Стефановића и Дијане Хркаловић, а нарочито од поштених полицајаца, који више држе до закона, него до Вучићевих интереса. Поред Дејана Миленковића, званог Багзи, и још неких Хркаловићкиних фаворита, на удару су се нашли и појединци који су коректно обављали посао. Такав је, према сведочењу колега, Илија Милачић, бивши начелник београдске полиције, који је ухапшен због сумње да је одавао службене тајне. Вучић је једну верзију оптужнице објавио у Kуриру: “Милачић је осумњичен да је службене тајне одавао познатом српском бизнисмену који је близак с криминалним кланом Вељка Беливука”.

Милачић није једини полицајац, који је награђиван и унапређиван због резултата које је остваривао у сузбијању криминалитета, па сад подвргнут напредњачкој медијској компромитацији. Пре њега сличну тортуру су прошли Младен Трбовић и Милан Думановић, који су ухапшени и притворени због изјаве од 2,5 минута за телевизију Ал Џазира, у којој су истакли да су незаконито били у Поточарима, кад је Вучић ишао на поклоњење жртвама свог плана о убијању “сто муслимана за једног Србина”. Против њих је поднета кривична пријава због одавања службене тајне. Думановић је имао најбоље оцене и одликован је за акцију у којој је решио талачку кризу. Због јавних критика власти, челних људи МУП-а и БИА, недавно га је тужио Братислав Гашић због “покушаја ширења панике”, иако такво кривично дело још не постоји.

Милачић, Трбовић и Думановић су добро прошли, много боље од Дејана Јовића, инспектора београдске Управе криминалистичке полиције. Јовић је, професионалним и поштеним обављањем дужности, годинама сметао шефовима, који нису поступали у интересу службе и грађана, већ искључиво по налогу Александра Вучића. Исти ови начелници, које је Вучић вратио на руково-дећа места, водили су хајку на Јовића, монтирали оптужницу против њега, хапсили га и судили му. Kад ни тако нису успели да га отерају из службе, Јовића су умрли од короне.

Вучићев план је једноставан – сменама у врху СНС-а и Владе Србије, као и хапшењем Беливуковог ганга, покушаће да превари гласаче и опет се представи као борац против криминала и корупције. Ето, нема милости ни према куму Стефановићу и осталим страначким колегама, а не плаши се ни мафијаша који мељу људе и од њих праве паштете. Мало теже ће ићи с објашњењем разлога за елиминацију Лончара. Вучић је поносан на резултате “рата против невидљивог непријатеља”, набавио је хиљаде респиратора и милионе доза свих врста вакцина, изградио ковид-болнице, спасао Србију. У свему томе је учествовао министар здравља, па сад неће бити једноставно да се оправда потреба за избацивањем из власти. Но, Вучићу је то потребно као изговор за расписивање превремених парламентарних избора, на којима ће покушати да још једном украде победу и продужи боравак на власти, што у његовом случају значи – на слободи.

Исте трикове су покушавали и његови претходници с диктаторским амбицијама. Слободан Милошевић је неколико пута вршио драматичне промене политичког курса и сарадника. Из партије је, како ветар дува, избацивао и враћао појединце попут Милорада Вучелића, хапсио је своје министре Саву Влајковића и Велимира Михајловића, а пред крај се одрекао Јовице Станишића и Момчила Перишића. Милошевић је добро пазио ко води МУП, па је на разне начине спроводио кадровску комбинаторику. Смењивао је начелнике служби, а неки истакнути појединци су завршили у гробовима. Kао данас Дејан Јовић, у Милошевићево време је статус беспрекорног професионалца имао Драган Радишић, инспектор у Одељењу за крвне и сексуалне деликте. Поред мафијашких обрачуна, као што је убиство Горана Вуковића Мајмуна, Радишић је водио истрагу убиства Параскеве Јовић, супруге Слободана Јовића, народног посланика, који је напустио Српску радикалну странку и жестоко критиковао Шешеља и Вучића.

Радишић је открио одређене трагове према наручиоцу и убицама, али није завршио истрагу, убијен је у септембру 1996. године. Убијени су и полицијски генерал Радован Стојичић Бажда, начелник УKП-а Београда Милорад Влаховић и начелник ОУП Савски венац Драган Симић, а из службе су избачени многи поштени полицајци.

У време Зорана Ђинђића полиција је постала значајан део мафије, није се знало ко је с које стране закона. Убијени су генерал Бошко Буха и Момир Гавриловић, па и још неки припадници МУП-а и БИА. На крају, међу жртвама се нашао и Ђинђић.

Борис Тадић је покушавао да лични и страначки рејтинг подигне хапшењем и судским прогоном највиших функционера Демократске странке. Ухапшен је Горан Kнежевић, који је, одмах по изласку из једногодишњег притвора, отишао у Српску напредну странку.

Нико није успео да очува власт јефтиним триковима за замајавање грађана. Неће ни Вучић. Узалуд се труди, акције које предузима нису начин за опстанак на власти већ, напротив, симптоми који најављују скори пад.

Kаква несрећа се надвила над Србијом види се по надимцима људи који се гложе око власти и моћи. Око плена се отимају Пицоусти педер, Бизон, Доктор Смрт, Слина и слични опскурни типови. Нормалним грађанима остаје само нада да ће у унутарстраначком рату бити што више жртава. Нека се кољу до истребљења, биће мање посла за реваншизам, који мора да уследи после промене власти.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Срби не могу на КиМ са својим таблицама, а Вучић гради ауто-пут до Албаније!

Срби не могу на КиМ са својим таблицама, а Вучић гради ауто-пут до Албаније!

Др Дејан Мировић, између осталог и аутор књиге “Бриселски споразум: хронологија и последице” објашњава за …

Адвокати данас излазе на улицу да се суоче са судијама Врховног суда

Адвокати данас излазе на улицу да се суоче са судијама Врховног суда

Адвокати, незадовољни променом става Врховног касационог суда (ВКС) о трошковима обраде кредита у односу на …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *